Mađari nisu bili nimalo zadovoljni ni novim stanjem u Bosni, jer su dobro videli da većina bosanskog stanovništva nije prema njima dobro raspoložena. Vraćanje Ostojino nije skoro ništa promenilo odnos snaga. Hrvoje je još uvek vodio glavnu reč i važio kao protivnik Sigismundov. S toga su u Budimu nameravali, da novom, i vrlo energičnom, akcijom stvore u Bosni čistu situaciju i onakav poredak kakav bi oni želeli. Kad se u jesen 1405. pojavio kralj Sigismund u unskoj dolini nastao je velik strah u celoj zemlji. Ovog puta kralj je uzeo jurišem grad Bihać, pa se potom povukao, da se domalo venča u Krapini sa Varvarom, ćerkom grofa Hermana Celjskog. Ali je zato I. Morović poharao celu Usoru, zauzeo Srebrenik i u nj postavio mađarsku posadu. Bosanci su se u Krajini branili vrlo hrabro i posle Sigismundova povlačenja pošlo im je za rukom da naskoro povrate Bihać. To je, razume se, samo učvrstilo ono uverenje u Budimu, da se odnos s Bosnom ne može srediti samo paliativnim merama i privremenim ekspedicijama. U toliko više, što je Hrvoje, u svojoj aktivnosti, bio dosledan i istrajan, kralj Ladislav pokazivao je dosta dobre volje da njegovu vernost i vidno nagradi, makar i sa povlasticama, koje su u poslednje vreme ostajale češće na hartiji nego mogle biti ostvarene. Pošto je Hrvoje sam podigao grad Prozor Ladislav mu ga je 1406. formalno "poklonio" zajedno sa vrljičkom oblašću, a u isto vreme mu je poklonio i grad Zrinj nevernog Pavla Šubića, Sigismundova pristalice. Sandalju su isto tako bili "darovani" gradovi Drežnik, Slunj i Cetin, koji su pripadali porodici Frankopana. Samoj kraljevini Bosni Ladislav je, na želju jedne deputacije, koja je bila došla u ime kralja i plemstva, 26. avgusta 1406. odobrio one bliže neodređene, ali u mašti i tradiciji velike granice, koje je imala u vremena već polumitskog Kulina bana. Kralj Ostoja je živeo za to vreme povučeno, bez veće vlasti, kao "bivši kralj", kako ga naziva zbor bosanske gospode. Bilo je vrlo veliko iznenađenje, kad se u septembru te godine obratio Dubrovniku, svom krvnom dušmaninu, gradu koji je najviše doprineo njegovom padu. Hteo je da se izmiri s njim, vrlo verovatno zbog toga, što je bio nezadovoljan svojim položajem i tražio izlaza. Dubrovnik mu je odgovorio ljubazno, naglašujući da je stara zavada predata zaboravu. Učinili su to ponajviše s toga što su znali da Mađari ističu Ostoju zato jer nisu trpeli Tvrtka. Odobrili su mu i da može doći u njihov grad slobodno kad mu god bude po volji. Te veze izazvale su proteste bosanskih velikaša; za Sandaljev, na primer, znamo pouzdano. U novembru te godine tražili su Hrvoje i Sandalj sami, da Republika stavi na raspoloženje Ostoji jedan svoj brigantin, jer želi da napusti Bosnu. Zašto? Tačnog odgovora, na žalost, ne možemo dati, ali se to, donekle, može tumačiti opštim stanjem u zemlji.

Mađari nisu dali da se Bosna uspokoji. I to, nema sumnje, s planom. Iako se kralj Sigismund 1406. god. nalazio u ratu sa Austrijom, on, ipak, nije hteo ostaviti ni Bosnu na miru, da se u njoj ne bi ustalilo novo stanje. Kako sam, zbog tog rata nije mogao krenuti na vojnu on je uputio u Bosnu čuvenog avanturistu Pipa Spana ili Filipa de Skolaris, oprobanog ratnika za koga se pretpostavlja da ga je zapamtila i naša narodna epska poezija u licu Filipa Mađarina. On je sa mađarskom vojskom prodro u Bosnu, pustošeći, sve do Bobovca i tu zaseo. Možda je Ostoju uvredila kakva njegova bezobzirnost ili uopšte tako neprijateljsko posredovanje Mađara. Međutim, on je ipak ostao. Ako popusti Bosnu on gubi sve, naročito ako je napusti razišavši se s Mađarima; a ako, gutajući, ipak ostane s njima bilo je nade da potisne i zameni Tvrtka. Da je ponovo pokušavao dvostruku igru vidi se potom, što je ponovo ušao u veze s Hrvojem. Ovom se i izvinjavao da nije došao u Dubrovnik s toga, što nije imao poverenja u Dubrovčane.

Mađari su nastavili ratovanje i sledećih godina, iako su Turci u leto 1407. pokušali da između njih posreduju za mir. U avgustu krenule su dve mađarske vojske na Bosnu starim historiskim putevima, dolinom Vrbasa i dolinom Bosne. Prva nije imala uspeha, dok je druga došla do Bobovca, u kom ih je dočekao Pipo Spano. Ratovanje je potom naglo prekinuto zbog kraljeve bolesti, ali s tim da se naskoro nastavi. Novi papa Grgur XII, koji se nije hteo mešati u spor između Sigismunda i Ladislava, dao je u jesen 1407. mađarskom kralju svoj blagoslov za vođenje rata protiv svih nevernika i otpadnika u njegovom susedstvu. Već u aprilu 1408. sišao je Sigismund do Đakova da lično pregleda sve pripreme za veliku ofanzivu, a u maju je prešao Savu i u Doboru udario tabor. Glavna borba počela je tek u septembru, kad je pribrao veliku vojsku od 60.000 ljudi, u kojoj se, uz Mađare, nalazilo i dosta Poljaka. Pred tolikom silom Bosna je, najzad, morala pokleknuti. I to bez duga otpora. Sigismund je mnoge velikaše zarobio, a mnoge pobio, ne štedeći ni staro ni mlado, ni muško ni žensko. Porušio je i mnogo kula i gradova. Da ih je naterao sve na pokornost razume se samo po sebi. Dubrovačka čestitanja upućena su kralju 24. oktobra; znači da je sve bilo svršeno za mesec dana. Međutim, glavne bosanske vojvode, i to one po Mađare najopasnije, Hrvoje, Sandalj i knez Pavle ostadoše nepovređene, ne znamo da li slučajem ili svojom veštinom. Ne znamo da li su oni svi i učestvovali u nekoj odlučnoj borbi, ili su se držali svojih teško pristupačnih planina, gde ih Mađari nisu mogli lako slediti. Isto tako održao se i kralj Tvrtko.

Ovog puta kralj Sigismund hteo je da pobedu iskoristi do kraja, pa je u Bosni ostavio jedan deo vojske kao jemstvo, da će se novo njim stvoreno stanje i održati. Sigismundova pobeda bila je neosporna. Ona je s toga morala delovati, i to na sve, pa među njima i na one koji nisu bili neposredno pogođeni. Već krajem 1408. god. Hrvoje se pokorio Sigismundu, a s njim verovatno i ostala vlastela. Znajući im vrednost Sigismund ih je lepo primio i potvrdio im sve stare posede i titule sem onih, koje su bile date na štetu njegovih pristalica Šubića i Frankopana. Na uspomenu ove pobede kralj ustanovi odličje "Zmajeva reda" i među ostalima odlikova njim i despota Stevana i Hrvoja. Kad su stigli na kraljev dvor u Budim on je Hrvoja uzeo čak za krštenog kuma svoje kćeri.

Ali vrlo brzo u zemlji nasta teška reakcija, koja nije imala samo karakter ličnih obračunavanja, nego i načelan. Ostoja se bio digao da skrši Tvrtka, već i inače teško pogođena ovim porazom. Posle mađarske pobede on se osećao kao gospodar situacije. Tvrtko se sad nije ni video ni čuo, isto kao ni Ostoja posle 1404. god. Ne znamo čak ni gde se sve nalazio. Za vernu službu Ostoja je nagradio braću Radivojeviće, Đuru i Vukića, davši im Omiš sa Primorjem sve do Žrnovnice, oblast Luku na Neretvi, i ceo kraj na desnoj strani Neretve od Radobolje i Blata do Imotskog. Tim poklonima osetio se pogođen Hrvoje, koji je to smatrao kao svoju sferu i domenu, pa je odmah počeo borbu protiv njih. Uz Ostoju je pristao Sandalj i knez Pavle, koji se behu odvojili od Hrvoja. U svojoj politici oni su računali i na pomoć Turaka; naročito se u tom pravcu počeo opredeljivati Sandalj, koji je želeo da suviše jakom pritisku Sigismudovom da izvesnu protutežu.