Odlazak kralja Ladislava, koji nije bio daleko od toga da izgleda kao beg, i približavanje srpskog despota kralju Sigismundu delovali su i na kralja Ostoju. Ako se dotle pomalo i kolebao, sad se odlučno rešio da menja svoju politiku. Preko mačvanskog bana Ivana Marota (Morovića) napravio je povoljne ponude Sigismundu, obećavajući mu, među ostalim, da će ga priznati za svog vrhovnog gospodara. Kad su čuli za to Dubrovčani, upotrebili su sve što su mogli da taj sporazum pokvare. S planom su u Bosni radili protiv njega; optuživali su ga na mađarskom dvoru; a kod Hrvoja su hteli da izazovu osvetu i surevnjivost. Nudili su mu čak, da ga pomažu ako bi hteo lično uzeti kraljevsku krunu. A ako on to ne ushtedne postavljali su kao kandidata drugog člana bosanske kraljevske kuće, Pavla Radišića-Klešića, koji se bio odmetnuo od kralja i u to vreme nalazio i u njihovom gradu. Na Sigismundovom dvoru, sem što su o Ostoji imali govoriti samo najgore, oni su čak trebali davati i savete. Ako Sigismund hoće da "potpuno zagospodari u Bosni" on treba da se sporazume, u prvom redu, s Hrvojem, da posle međusobno zavadi bosansku vlastelu, i da kraljevstvo razdeli onima, kojima on ushtedne.

Ali dok su Dubrovčani došli do Budima stvar je već bila svršena. Sigismund se izmirio sa Ostojom. U pogledu Republike bilo je ugovoreno, da se vaspostavi stanje kakvo je bilo za vlade kralja Tvrtka; što znači, da je ona gubila nedavno dobijeno primorje od Kurila do Stona. Dubrovčani su, prirodno, upotrebili sve da to povrate i da objasne Mađarima koliko je Ostoja bio nepouzdan i radio protiv njih. Ostoja je, međutim, ponudio sporazum i Dubrovčanima i svom odmetniku Pavlu Radišiću. Ali je Republika oklevala i samo pooštravala mere na granici. Ona se, dobro obaveštena, nadala metežima u Bosni, koji će izmeniti stanje. Sama je nastavila pregovore sa Hrvojem, jer je znala da ovaj neće lako dozvoliti da njegov štićenik na prestolu vodi politiku protiv njegove. I, doista, iz jednog dubrovačkog pisma od 11. decembra 1403. mi doznajemo o "velikoj protivnosti", koja je nastala među Bosancima, "i kako jedan ide protiv drugog". Hrvoje je bio glavni vođa opozicije. S njim je išao i Sandalj. Hrvoje je 15. januara 1404. sklopio i formalni savez s Dubrovnikom "suprotiva kralju Ostoji, na njegovu pogibao i rasutije i prognanije vana Kralevstva". U opasnosti pred tako opasnom koalicijom Ostoja se rešio na novu politiku. Već u martu izmirio se sa Hrvojem i obećao mu da će preći na stranu Ladislavljevu. Ali to obećanje nije izvršio. On je mislio da vešto balansira između jedne i druge strane i da se stvarno ne opredeljuje ni za koga. Takvom politikom nije zadovoljio nikog; naprotiv, ogorčio je i jedne i druge. Rastić priča, da su Dubrovčani, koji su radili protiv njega neumorno, uspeli da uvuku Hrvoja u rat protiv kralja i da njihova i Hrvojeva vojska prodre sve do Rame, gde im je flota popalila Drijevo i okolna mesta. U drugoj polovini maja 1404. kralj Ostoja je bio srušen.

Posle svog pada Ostoja je otišao u Ugarsku prikazujući se kao žrtva odanosti prema Sigismundu. Ovaj mu je verovao, jer je, prema njegovim obećanjima, još 16. aprila pisao burgundskom vojvodi Filipu, kako će se i Ostoja pridružiti mađarskoj vojsci protiv Ladislava i Hrvoja. U Bosni Ostoju behu napustili svi. Samo su Đuro i Vukić Radivojevići održali Bobovac, čuvajući tu kraljevsku krunu i kraljevsku porodicu. Dubrovčani su odmah uputili svoje poslanike na budimski dvor, da suzbijaju Ostojina saopštenja i da objašnjavaju svoj postupak.

Za vreme ovih meteža Dubrovčani behu poseli tri otoka Brač, Hvar i Korčulu, braneći se tim, da ih je Ostoja tražio za sebe u kralja Sigismunda. Na drugoj strani vojvoda Sandalj beše savladao i zarobio starog neprijatelja svoje porodice, vojvodu Radiča Sankovića. Balša III uzalud je pokušavao da ovom prilikom dobije Kotor.

Posle pada Ostojina za nekoliko se dana nije znalo ko će postati kralj u Bosni. Pominjalo se više kandidata: Hrvoje, Pavle Radišić, bivši kralj Tvrtko II. Pobedio je ovaj treći, za koga nemamo nikakvih podataka šta je radio poslednjih godina i da li je učestvovao u ovim borbama. Videvši primer svog prethodnika Tvrtko II, još više nego Ostoja ranije, morao je da popušta ćudima vlastele. Glavna ličnost je Hrvoje; svi glavni poslovi svršavaju se s njim i preko njega. Pored njega počinje sve više da se ističe vojvoda Sandalj, za koga Dubrovčani kažu, da je imao "dubok um". Hrvoje i Sandalj bili su povezani porodično i sasvim je prirodno, da su ujedinjeni mogli naturati svoju volju celoj Bosni.

Kralj Sigismund nije mogao ostati pasivan. Već je u maju spremao se on da krene u Bosnu. Po njegovoj naredbi pošao je kasnije, ne znamo tačno kad, ali još toga leta, ban I. Morović sa šest barjaka i dosta vojske na Bosnu. Osvojio je Bobovac i vaspostavio je ponovo u njemu Ostojinu vlast. Sigismund je bio veoma ljut na Bosance i u darovnoj povelji Moroviću nazivao ih je perfidnim. Bosansku nevolju pokušao je, u isto vreme, da iskoristi Balša III i da im uzme Kotor, no nije uspeo. Ne želeći da dođu pod njegovu vlast Kotorani su se bili obratili Mlecima, da ih oni prime pod svoje okrilje, ali su Mlečani, bojeći se zapleta s Bosancima, otklonili tu ponudu.