Na plodna područja, koja behu napustili Goti, krenulo je više varvarskih plemena. Severna granica Carevine imala je tu dosta nezaštićenih prelaza, jer car Zenon nije mogao da mesto Gota njihovu odbranu poveri svojoj vojsci. Kao vrlo aktivni javljaju se na toj strani, odmah posle odlaska Gota, hunski Bugari. Bugari su aziskog porekla, hunsko pleme s nešto mešavine, što im i ime kaže (u tursko-mongolskom bulgha znači "mešati"). Pripadaju južno-tatarskoj rasi (čagataj), a po jeziku su najsrodniji čuvaškoj grupi, očuvanoj u istočnoj Rusiji, u oblasti Povoložja. Njih su povukli sa sobom Huni; "stara Bugarska", kako se u VII veku zove njihova postojbina, bila je pretežno u kubanskoj oblasti. Već 482. god. zvao ih je car Zenon u pomoć protiv Gota. U borbi s Gotima Bugari nisu imali sreće; ali su zato sad, posle njihova odlaska, želeli da se bogato okoriste.

Prodiranju varvara u to doba pomagale su u Istočnom Carstvu i druge prilike. U Vizantiji je iza smrti cara Zenona, 491. nastala borba za presto. Carica njegova, Arijadna, uspela je da proturi za cara jednog od svojih nižih dvorskih činovnika, silencijara Anastasija, koji se četrdeset dana posle smrti muževljeve venčao s njom i postavio je ponovno za caricu. Protiv njih se, sa izvesnom sumnjom za bratovu smrt i sa mnogo ogorčenja, diže brat Zenonov Longin sa svojim zemljacima Izaurima. Longin ubrzo bi uhvaćen u Carigradu, prognan u Egipat i tamo rukopoložen za popa, ali se ustanak, koji je on potaknuo, razbuktao po Izauriji i uzo opasne razmere. Tri godine trebalo je vizantiskoj vojsci, dok je ugušila ustanak i dok joj je uspelo, da dobije glave zadnjih i najopasnijih protivnika. Da bi u nekoliko postao siguran od eventualnih novih pobuna car Anastasije naredi, te se velik deo Izaura raseli s njihovih ognjišta i naseli po Trakiji. Osim toga, bilo je tada velikih verskih borbi radi oštrine vaseljenskog halkedonskog sabora (od 451.) i radi intriga, koje su ga pratile kao i većinu vaseljenskih sabora. Jeretički nazori Nestora i Eutahija nisu bili bez svojih pristalica; sam je Car na užas opozicije simpatisao sa učenjem ovog drugog i dopuštao u Carigradu njegovo slobodno propovedanje. Carigradska patrijaršija, želeći da pojača svoj ugled kao patrijaršija prestonice i da izvede crkveno jedinstvo na istoku, beše rešila da se carigradskom patrijarhu priznaju iste povlastice kakve je imao papa u Rimu za zapad i da carigradski patrijarh bude položajem najstariji od svih istočnih. Nezadovoljstvo je usled toga bilo počelo da dobija antigrčko obeležje. Čitave pokrajine Male Azije i Afrike ustadoše protiv carigradskih odluka i postojala je ne mala opasnost, da pokret sa verskog pređe i na čisto političko polje. Između Rima i Carigrada dođe usled toga čak do stvarnog raskida. Najzad, 502. god., Vizantija se bez potrebe zaplela u rat sa perziskim vladarom Kabadom. Rat taj, koji je trajao tri godine, bez mnogo sreće za obe strane, istrošio je znatno državu i oslabio njenu vojnu snagu, a nije joj doneo nikakvih stvarnih uspeha.

Sve su te stvari bez sumnje pratili i varvarski narodi oko Dunava. Nije slučajno, da one iste godine, 493., kad u Carigradu besni buna protiv cara i carice u izauriskom pokretu, varvari prelaze Dunav i upadaju u Trakiju, gde s uspehom vojuju. Anastasije, nemoćan za borbu na više strana, šalje Teodorihu, pobedniku u Italiji, vladalačke znakove poslednjeg rimskog imperatora, da bi bio siguran bar od njega; a na dunavske varvare, među kojima su glavni Bugari, šalje jaku vojsku. Ali god. 499., kod reke Curte, bi ta vojska, koja je imala 15.000 vojnika i 529 ratnih kola, strahovito potučena, izgubivši četiri vođe i više od 4.000 vojnika. Ohrabreni tim uspehom Bugari nastaviše borbu, i 502., ne naišavši ni na kakav otpor vizantiske vojske, opleniše nemilice Trakiju. Nije nemoguće, da su Izauri, koje je Anastasije silom kolonizirao po tim krajevima, možda i namerno, da mu se osvete sudelovali s Bugarima ili im pomagali za razna obaveštavanja. Za to vreme Goti su iz Italije proširili granice svog poseda i na istočnu obalu Jadranskog Mora, zauzevši svu Dalmaciju u rimskom opsegu, sve do Kolubare, i čitav Srem sa Singidunumom (današnjim Beogradom). I područje moravske doline beše nesigurno. God. 505. tu je izveden jedan tako silan napad Bugara i njihovih pomagača na Vizantince kod reke Morave (Marga), da je po rečima savremenika, kod poražene vizantiske vojske sasvim skrhan vojnički duh otpora.

Te borbe i stalni unutrašnji nemiri, naročito u Carigradu, gde su stranke u popularnom cirkusu stvarale česte nerede, iscrpiše u velikoj meri vojne snage u državi. Car se ozbiljno zabrinu o sudbini nekih svojih oblasti, pa čak i samog Carigrada. I s toga se, iz straha prodiranja varvara i njihovih nenadnih prepada, odluči da prestonicu opaše jakim zaštitnim zidom, kako bi je zaštitio od iznenađenja i da bi je u slučaju potrebe mogao lakše da brani. Na tu misao čini se, da je bio došao i njegov prethodnik, car Zenon. "Dugi zid" njegov, koji je hvatao od Grčkog do Egejskog Mora, u liniji od Selimvrije do Herakleje, bio je dugačak nekih 40 rimskih milja, visok i debeo po 20 stopa i dopunjen kulama za vojnike. Imao je na 600.000 kubnih metara kamena. Osim toga, da bi pešak više bio siguran od napada varvara, car pomaže, po svršetku dugog zida (512.), i naseljavanje, u donjim krajevima oko Dunava, germanskog plemena Herula, koji su se potucali po ovim krajevima Evrope i jednim delom, u V veku, sačinjavali pratnju i pomagače Atilinih Huna u tim predelima, a u ovo doba bili prijatelji i saveznici Istočnih Gota. Kolonizacije tuđinaca za zaštitu državnih granica bila je mera kojom se Vizantija nije samo jednom poslužila, a koliko je ta mera stvarno bila podesna da zaštiti državu i koliko je otkrivala njenu slabost pokazuju najbolje događaji, koji su došli posle toga.

Kraj Anastasijeve vladavine bio je vrlo buran. Ušavši u strasne verske borbe kao eutihijanac on je izazvao protiv sebe gotovo svu hijerarhiju i ogroman deo naroda. Ovo neraspoloženje povećali su još i novi finansijski nameti. Posle jedne bune car pozatvara i poubija mnoge od buntovnika; svrgnu sva tri patrijarha: carigradskog, antiohiskog i jerusalimskog; rastera mnoge episkope i sveštenike i izazva pometenost u crkvenim odnošajima svog doba. Taj metež u državi upotrebi vojvoda Vitilijan, iz Zaldape s Dunava, latinskog porekla koji diže ustanak u Trakiji. Da bi skupio što više vojske, on pozva u pomoć i varvare. Među njima je bilo mnogo Huna i Bugara. S velikom masom on razbi nekolike careve vojske i pljačkajući prodre do samog Carigrada. Odbačen odatle, posle jedne neuspele pomorske bitke, on se povukao u unutrašnjost kao stvarni gospodar Trakije, ne ustručavajući se od akcije u susednim oblastima. Uspeh njegov dolazio je dobrim delom od tog, što se on nije istakao kao prost buntovnik, nego i kao verski protivnik carev. Protiv cara i eutihijanaca izjaviše se na svojim sastancima episkopi Ilirika i Grčke, i posle episkopi Epira pomagani i od trupa toga kraja. Pod utiscima raznih borba i zavera, dočekavši 517. jedan ogorčen upad varvara (do Termopila,) stalno u trzavicama, uporni Anastasije, presvisnuo je jedne olujne noći 518. godine.