Nov element u bosanski ustanak na Krajini donela je pojava kneza Petra Karađorđevića. On se, posrbivši svoje skraćeno prezime Kara, pretstavljao kao Petar Mrkonjić. Petar je bio u to vreme mlad čovek (rođ. 1844. na Petrov-dan), a imao je već dosta buran život za sobom. Vaspitavao se u Švajcarskoj i Francuskoj, i to za stručnog oficira. Po vaspitanju i dobroj oceni savremenih raspoloženja on je bio demokrata i slobodar; za razliku od autoritativnog kneza Mihaila i plahovitog neurasteničara i u osnovi autokratske prirode kneza Milana on je, kao pretendent na srpski presto, izlazio sa vrlo slobodoumnim idejama. Publici se pretstavio sa prevodom čuvenog engleskog pisca Džona Stuarta Mila O slobodi i sa predgovorom tom delu, koji je himna slobodi. Kao i cela njegova porodica imao je neprilika prilikom ubistva kneza Mihaila, ali stvarne krivice nije imao nikakve. Za vreme francuskog-pruskog rata 1870/1. god. borio se na francuskoj strani i istakao se u više prilika. U borbi kod Vilerseksela zaslužio je orden Legije časti. Kad je izbio ustanak u Krajini Petar se javio da posluži narodnoj stvari. Beogradski dvor i vlada bili su odmah protiv njega iz dinastičke surevnjivosti i da ne bi, s eventualnim uspesima u borbi, stekao širi popularitet. S toga su i vođi ustanka, koji su bili u vezi s Beogradom, ostali hladni prema njemu. Petar je ipak obrazovao svoju četu i postavio logor na Ćorkovači. Krajem septembra ušli su njegovi odredi u borbe, ali nisu imali nikakvih znatnijih uspeha. Posao su mu otežavali svi, i Srbija, i ustaničke vođe, i austriske vlasti, pa i naše javno mišljenje, koje je tražilo da se narodne snage ne cepaju. Knez Petar je još 6. septembra u jednom javnom proglasu govorio, "da Karađorđević sada ne čezne ni za kakvom ulogom, nego da želi uspeh svome narodu", ali to nije pomagalo. Videći sve te teškoće Petar se obratio neposredno knezu Milanu nudeći mu, da zatome kobne dinastičke mržnje i da "na oči sviju neprijatelja našega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braća i prijatelji, kojima su na srcu jedino sreća i napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze." Knez Milan nije primio ponuđenu ruku i tražio je od ustaničkih vođa i od austriskih vlasti, da Petra onemoguće. Vođe doista predočiše Mrkonjiću, da je u interesu stvari da ih on napusti. Petar je to i učinio krajem 1875. god., ali ne potpuno. On je konačno napustio bosanski ustanak u junu 1876., kada se Srbija rešila da uđe u rat.

Da je to rđavo uticalo na moral ustanika ne treba posebno dokazivati. U akciju koja tek što je počela unesen je razdor. Taj je još pojačan nepromišljenom akcijom Vase Pelagića, koji je ovu borbu s Turcima mešao sa socialnom revolucijom i izazivao u narodu, agitacijom protiv režima u Srbiji i Crnoj Gori, još veću pometnju. Koliko su ljudi bili rastrojeni vidi se najbolje potom, što za novog vođu ustanka, na skupštini u Jamnici, držanoj 4. i 5. decembra 1875., nisu izabrali više nijednog Srbina, nego Slovenca Miroslava Hubmajera, koji je pre toga učestvovao u hercegovačkom ustanku. "Svojom ludo spremljenom, a još luđe upropašćenom navalom na Kostajnicu, proigraće Hubmajer "glavno zapovedništvo" i izgubiti se iz bosanskog ustanka isto tako brzo, kako se i pojavio. U Srbiji za rata 1876. daće mu se čin koji mu je u svemu odgovarao - narednički". Tako, beleži za nj dr V. Čubrilović u svojoj lepoj knjizi o Bosanskom ustanku. Svoj život završio je Hubmajer u Sarajevu kao činovnik austriske policije.

Hercegovci su u borbama bili jednodušniji i imali su više uspeha. I među njima je bilo pokušaja izvesnog rastrojstva, ali je ono brzo ugušeno. Nekadašnji tajnik Luke Vukalovića, više reklamer nego junak, Mićo Ljubibratić radio je protiv kneza Nikole, ali je naskoro bio onemogućen. S kim bi drugim mogli u taj mah sarađivati čestiti Hercegovci, kad bi raskinuli s Crnom Gorom? Nekoliko hercegovačkih vođa, kao silni pop i vojskovođa Bogdan Zimonjić, čovek kao planina, srčani Maksim Baćević, Lazar Sočica i mnogi drugi mogu mirne duše da uđu u Karađorđevu epopeju. Sa pravoslavnima borili su se protiv Turaka i neki katolički odredi, među kojima se najviše istakao don Ivan Musić sa ljudima iz oblasti Popova i Stoca.

Bilo je ljudi koji su verovali, da bi se za Bosnu i Hercegovinu mogla izraditi samouprava u okviru Turske Carevine. Ti su ljudi bili pod sugestijom ruske službene politike, koja je jedno vreme zastupala tu ideju i za nju bila pridobila čak i Englesku. U vezi sa ruskim konzulatom u Dubrovniku, gde su se nalazili, s vremena na vreme, neki manje značajni vođi ustanka iz južne Hercegovine sa Mićom Ljubibratićem, koji nije smeo na teren i zbog Crnogoraca i zbog Turaka, bio je počet čak i rad na pripremanju "ustrojstva" za posebnu "zemaljsku upravu" u Hercegovini. Ustrojstvo je radio tada profesor odeskog univerziteta Cavtaćanin dr Valtazar Bogišić, a u taj je posao bio ušao i Nikola Pašić. Ne vodeći računa o interesima Crne Gore i ne poznavajući dovoljno stanje u samoj Hercegovini i sve veze i konce ustanka, Pašić je predlagao da neka privremena hercegovačka vlada uzme sama poslove u ruke i da se prema velikim silama pojavi u ulozi pravog i jedinog predstavnika ustanka. Pod uticajem nepouzdanih obaveštenja Ljubibratićevih on je mislio, da bi ta uprava imala više autoriteta i mogla dati više plana i jedinstva ustanku nego što je to bio do tada slučaj sa direktivama sa Cetinja. Ta bi hercegovačka vlada imala biti sastavljena od Srba iz svih krajeva i svih stranaka i bila bi neka vrsta egzekutive Ujedinjene Omladine. Protiv takvog plana, u osnovi veoma nerealnog i prilično naivnog, bila je odlučno Crna Gora, koja nije dopuštala da se u hercegovačke stvari meša iko drugi. A protiv njega je bila i bečka diplomatija, koja nije htela da upravu nad Bosnom i Hercegovinom dobiju bilo Srbi iz kneževina ili oni iz same zemlje ili ma u kojoj drugoj kombinaciji, jer bi to pospešilo stvaranje jedne veće srpske države u budućnosti i jer bi to lišilo nju samu izgleda da dobije te dve naše oblasti.

U proleće 1876. god. događaji uzeše brži tok. Pored onog u Hercegovini i Bosni izbi ustanak i u Bugarskoj. Ovaj je bio kratkog daha i ugušen je sa strašnim svirepstvima bašibozuka. Cela Evropa diže svoj glas i kabineti velikih sila užurbaše se. Ratničko raspoloženje obuze naročito Srbe. Kad je gora ozelenila oživeše u većoj meri i ustanak u Krajini i ustanak u Hercegovini. Tada postaše slavni Crni Potoci u Krajini sa borbenom akcijom Goluba Babića. U samoj turskoj prestonici izbiše neredi. U maju dočepa se vlasti ratoborna stranka Mladoturaka, koja sruši sultana Abdul Azisa. Na to je kao odgovor došao srpsko-crnogorski savez, potpisan u Mlecima 3. juna i 18. juna zajednička objava rata Turskoj. Odmah potom ustanici iz Bosne, 20. juna, proglasili su svoje ujedinjenje sa Srbijom, a ustanici iz Hercegovine izjasnili su se za Crnu Goru.

Austriska vlada, koja je polagala svoje pravo na celu Bosnu, naredila je odmah svojim konzulatima u toj zemlji i Hercegovini, da deluju u narodu protiv sjedinjenja sa srpskim kneževinama i da upućuju o tom javne adrese. Kao glavno oruđe konzula u toj akciji poslužilo im je katoličko sveštenstvo na čelu sa sarajevskim župnikom, pesnikom fra Grgom Martićem. Katolici su, najpre, voleli katoličkog Franju Josifa, nego pravoslavnog kneza Milana ili Nikolu. Zatim, hrvatski rodoljubi su verovali, da će se sa austriskom okupacijom Bosne i Hercegovine ubrzati ujedinjenje sa ostalim Hrvatima pod austro-ugarskom vlašću. S toga su iskreno želeli, da i Bosna i Hercegovina uđu u austriski okvir. Takvo rešenje izgledalo im je prirodno i lako, i mnogo realnije nego da se do ukupnog narodnog jedinstva dođe preko jugoslovenske ideje. Njihovi interesi poklapali su se sa interesima jedne velike sile i do ostvarenja narodnih želja moglo se doći bez mnogo napora i bez teških žrtava. Za izvesne hrvatske političare Bosna u srpskim rukama značila bi isto koliko i da je izgubljena. S toga su oni sa velikom žestinom otpočeli hajku na Srbe u Srbiji, tvrdeći ni manje ni više nego da je Bosna hrvatska i da Hrvatska, čija je politička samostalnost ugašena 1102. god., ima na nju nesumnjivo istorisko pravo. Srbi, koji su u tim zemljama pretstavljali većinu stanovništva i čije su veze s Bosnom stolećima postojale sve uže i neposrednije, odgovarali su na tu hajku s puno plahovitosti. Usled toga nastao je dubok i, na žalost, sve do danas nepremošćen razdor između velikog dela srpskih i hrvatskih javnih radnika. Benjamin Kalaj, bivši diplomatski agent u Beogradu, desna ruka grofa Andrašija i jedan od glavnih eksperata za balkanska pitanja u bečkom Ministarstvu Inostranih Dela, predviđao je to i sa zadovoljstvom je naglašavao, da će pitanje i sudbina Bosne i Hercegovine pojačati raspru između Srba i Hrvata. Bečki i peštanski vlastodršci imaće samo da se tim koriste. Hrvatska teza s ujedinjenjem pod Habzburzima postavljena je kao protivnost srpskoj, koja je htela ujedinjenje sa slobodnim srpskim kneževinama. Kao dve protivnosti, za koje se verovalo da se isključuju, one su imale da se nose do istrage. Sam car Franc Josif osuđivao je u jednom pismu banu Ivanu Mažuraniću one Hrvate koji su simpatisali sa Srbima, jer da su radili protiv interesa i svojih i dvorskih. Car hoće da dobije Bosnu i Hercegovinu, do kojih put vodi preko hrvatskih zemalja i preko hrvatskih ljudi i njemu, naravno, nije bilo nimalo svejedno, ako se među Hrvatima bude javio pokret koji ne bi išao Beču u prilog.