Nezavisno od tog sukoba kod Dračeva, skoro u isto vreme, došlo je do borbi i u nevesinjskom kraju. Harambaše Pero Tunguz presreo je sa svojom četom u Bišili jedan turski karavan i ubio je sedam kiridžija. To još više uskomeša muslimane. U Kifinom Selu donesena je potom, 25. juna, odluka da se akcija za ustanak proširi i na ostale srezove hercegovačke i da počne življe. Dva dana potom, na Krekovima, došlo je do prve prave borbe. Nevesinjska puška bila je glas ostaloj Hercegovini. Ustanak je planuo.

Knez Nikola je pokušao da ustanak zadrži, ali to se više nije moglo. Da bi ostao s ustanicima u vezi uputio je među njih čuvenog junaka i harambašu Peku Pavlovića. Peko se nije malo iznenadio kad je video ratoborno raspoloženje ustanika. Oni se smatraju, javljao je knezu 7. jula, "tako silni, koliko da nema nijednog Turčina na svijetu! Oni hoće bunu i kažu da ih niko od toga odvratiti ne može, mada nemaju ni pušaka, ni fišeka." Videći to i knez je popustio. Pozvao je sve glavnije hercegovačke vođe na tajni sastanak na Lovćenu i tu im je 26. jula dao svečanu izjavu, da će sama Crna Gora ući u rat, ako ustanak ne bi imao uspeha. Malo potom odredio je svog tasta, vojvodu Petra Vukotića, da sa Grahova utiče na ustanike i upravlja njihovim poslovima. On im je doturao hranu i džebanu, a "đe je trebalo potkrepljenje četama hercegovačkim, tamo je šiljao Crnogorce." Malo potom buknu ustanak i u Vasojevićima i 4. avgusta dođe tamo, na Seocima, do prve borbe između Srba i Turaka. U isto vreme zakrviše i Kuči.

Mesec i po dana posle nevesinjske puške ustanak je izbio i u Bosanskoj Krajini. Pobunili su se težaci između Dubice i Kostajnice u noći 3-4. avgusta. Prvi napadaj izvršen je na Kulu u selu Dvorištu. Odmah potom ustanak se proširio i na susedne krajeve, pretežno duž austriske granice. Glavni vođa na toj strani bio je Ostoja Kormanoš, koji se prvi, 5. avgusta, sukobio s turskom vojskom. Domalo, u Krajinu su, kao vođe, stigli i neki bosanski emigranti iz Srbije, među kojima se isticahu Petar Petrović Pecija i Golub Babić. Naročito je bio borben stari hajduk Pecija, koji je u narodu od ranije stekao glas junaka i pregaoca.

Ustanak su prihvatile obe srpske kneževine, Srbija i Crna Gora. Javno mišljenje, pod uticajem naše romantičarske književnosti i panslavističkih krugova Rusije, tražilo je rat, u tvrdom uverenju da Turska, "bolesnik na Bosforu", neće moći odoleti srpskom naletu. "Malo nas je, al’ smo ljudi", ponavljalo se u raznim variacijama kroz pesmu i kroz štampu. Rat s Turcima, koji je trebalo da donese oslobođenje raje, oglašavao se kao sveti i u nj se pozivalo sa više strana. Ali, dok je takvo mišljenje osvajalo u književnosti i štampi, pa čak zahvatalo i vodeću liberalnu stranku u Srbiji, u širokim narodnim krugovima srbijanske kneževine rat nije bio mnogo popularan. Bilo je otvorenih poruka, da je besmisleno oslobađati druge, kad Srbija sama stenje pod "najtežim birokratskim jarmom". Drug Svetozara Markovića, mladi Nikola Pašić, hteo je da se pomažu ustanici, i sam je otišao u Hercegovinu, istina ne da se tamo bori, nego da odnese neke skupljene priloge. Protiv rata bio je 1875. god. i sam knez Miloš, na koga su mnogo uticale austriske pretnje i odvraćanja. Zbog takvog njegova držanja on je postao predmet opštih napadaja i vodeći radikali u Srbiji bili su čak spremni da ga zamene borbenim crnogorskim knezom, koji je uživao opšte simpatije.

Čim je izbio ustanak u Bosni došla su 9. avgusta 1875. dva poverenika srpske vlade biskupu Štrosmajeru. Srbi su nudili Hrvatima, da i oni uđu u akciju i da deluju u turskoj Hrvatskoj, koja bi onda imala pripasti njima. "Od vlade hrvatske ništa se drugo ne bi zahtijevalo, neg da zažmiri i ustanak hrvatski pod rukom podupire." Štrosmajer je odmah o tom obavestio svog prijatelja Franju Račkog, slažući se u načelu s potrebom akcije, ali je želeo da se o tom obavesti i ban, poznati pesnik Smrti Smail-age Čengića, Ivan Mažuranić. Rački mu je doskora odgovorio, da su, po njegovim najskorašnjijim izveštajima, Mađari odlučni protivnici svake akcije protiv Turaka, a da je car lično kazao banu, kako mora ostati neutralan.

Ni ostali narodi na Balkanu ne odazvaše se srpskim pokretima. Grci ostadoše mirni, a mali lokalni pokušaji ustanka među Bugarima biše brzo ugušeni. Arnauti su se, u većini, držali s Turcima i borili se na njihovoj strani. Srbi su ostali osamljeni, imajući sami da prime borbu s Turskom Carevinom, čija je snaga bila još uvek veća nego što su oni zamišljali.

Kad je ustanak izbio predložio je bečkoj vladi ruski ministar Inostranih Dela, knez Gorčakov, da Rusija i Austro-Ugarska posednu Bosnu i Hercegovinu, kako bi sprečile dalje širenje ustanka i uvele sređenije prilike u te zemlje. Austro-Ugarska je imala neprijatno iskustvo zajedničke okupacije Šlezvig-Holštajna sa Pruskom, a sem toga nije ni načelno pristajala na saradnju s Rusijom u oblastima na koje je ona stavila sama ruku i polagala izvesna prava. Mesto toga, bečka vlada, hoteći da se pokaže neutralna i humana i zaštitnik balkanskih hrišćana, tražila je, da Turska, u sporazumu s ustaničkim vođama i konzulima, spremi potrebne upravne reforme. Turska je prihvatila taj predlog, ali se naskoro videlo da niko s njim nije mislio iskreno, ni Turci, ni ustanici, ni zainteresovane sile. Posle svih ranijih iskustava ustanici nisu više verovali u turske reforme i tražili su daleko više, nego što su Turci mogli dati. A i same sile, predlažući reforme, više su mislile na paliativ, nego na konačno rešenje. Sultan je 30. novembra (12. decembra) 1875. objavio svoju iradu, kojom obeća reforme za celu Tursku Carevinu, a ne samo za Bosnu i Hercegovinu. Po traženju Rusije sile su na tu iradu odgovorile Andrašijevom notom od 18. (30.) januara 1876., tražeći da se pre svega srede prilike u te dve oblasti. Turska se načelno složila s tim, "ali samo su se naivni mogli zavesti ovim prividnim ustupcima", kako tačno kaže A. Debidur. Istina je, doista, da je Turska istinski pomišljala na reforme i da je pokušala i da ih sprovodi, naročito u Hercegovini, koja bi administrativno odvojena od Bosne. Ali carigradska vlada nije mogla izmeniti mentalitet celog muslimanskog stanovništva, niti reformama prekratiti podzemna rovenja. Uz pokušaj reforama Turci su pokušali i posredovanje na Cetinju, ali je knez bio skup u ceni. Pod njegovim uticajem postavili su i ustaničke vođe, u Sutorini, 27. marta, u prisustvu ruskih i austriskih, neprihvatljive uslove za smirivanje Hercegovine. Oni su tražili ni manje ni više, no da se turska vojska ukloni iz njihove zemlje, i da ostanu samo mali garnizoni u glavnim mestima.

Za to vreme ustanak se dalje razvijao. U Bosni on nije mogao da uzme velika maha, jer je Krajina bila daleko od Srbije, koja bi je mogla pomagati kao Crna Gora Hercegovinu. Same vođe u njoj bile su više četnici nego vojvode. Već 29. avgusta (10. septembra) poginuli su kod Gašnice, na Savi prilikom iskrcavanja oružja, obojica glavnih vođa, Pecija i Kormanoš. U istočnoj Bosni ustanak oko manastira Tavna ugušen je u samom početku, jer su tu muslimani bili brojno vrlo jaki, a i Turci su imali prilično redovne vojske.