Ali za to vreme stiglo je i tursko posredovanje. Poseban izaslanik, Amurat, "rob cara turskog", došao je u januaru 1452. u Dubrovnik s tri Hercegova čoveka, da na licu mesta izvidi i reši spor. Formalno se dospelo do nekog sporazuma, ali čim se Turčin udaljio došlo je do novih neprijateljstava. Incijativu su dali Dubrovčani, koji su želeli da iskoriste s više dobiti stvorene saveze. Pomagan od njih i vojvode Ivaniša Vlatkovića knez Vladislav je bio pritesnio oca u velikoj meri. Oteo mu je i glavni grad Blagaj i nekoliko drugih utvrđenih mesta. U proleće Vladislavu je stigao u pomoć od strane kralja Tomaša i vojvoda Petar Vojsalić. Činilo se u jedan mah, da je Hercega sasvim ostavila sreća i da je njegov slom postao neizbežan. U času teške depresije on se odlučio na neobičan korak. Obratio se Mlečićima i ponudio im, da oni posednu Neretvansku Krajinu. Stari neprijatelji Dubrovnika, a sad ljubomorni zbog njihovih trgovačkih veza i uspeha, Mlečani su prihvatili taj poziv. Uzalud su bili svi protesti i kralja Tomaša i kneza Vladislava. Dubrovčani su, ogorčeni, pozivali Tomaša da to mletačko uplitanje spreči silom. To je, govorili su oni, prva tačka sa koje stari majstori misle da prodiru dalje u Bosnu. Tako su nekad, uzevši samo po jednu tačku, osvojili Dalmaciju, Zetu i Lombardiju. Prognati ih treba čim pre, dok se još nisu učvrstili. Kralj je doista posredovao. Sam je lično došao u Goricu i uputio vojsku prema Krajini. Njegovi ljudi proterali su mletačku posadu iz Drijeva i skinuli im zastavu. Posle toga kralj se povukao u Bosnu ne preduzimajući ništa više, na veliko iznenađenje Dubrovčana. Čak i kad se ponovo vratio u Hum ostao je pasivan. Imao je i razloga. Odnosi u zemlji i u susedstvu bili su tako zapleteni i pomućeni, da je svakog časa moglo doći do nekih nepredviđenih opasnosti. Turci nisu mirovali, i Tomaš je stalno od njih zazirao. Na Stepanovoj strani, kao njegovi protivnici, javiše se ban Petar Talovac i čak Urlih Celjski. Diplomatska veština Hercegova nije bila mala, i ko zna, mislio je kralj, koga on sve može krenuti protiv njega. I s toga je nalazio kao najmudrije ne izlagati se suviše i očuvati slobodne ruke.

Sultan Mehmed II, veoma obrazovan i uman vladar, sa znanjem nekoliko jezika, među kojima i srpskog, koji je naučio po svoj prilici od sultanije Mare, bio je čovek veoma smeo i širokih poteza. Učenost mu nije sputavala volju; činila ga je samo prilično skeptičnim i nimalo religioznim. Nije trpeo dvolične odnose, niti se lako zadovoljavao kompromisima. Njegova je misao bila da stvori snažno, centralističko Osmansko Carstvo pod turskim vođstvom i s turskim obeležjem i da učini kraj kolebanju malih i nedovoljno lojalnih balkanskih gospodara. Od tih svih vladara on je, iz početka, imao najviše obzira prema despotu Đurđu. Kao posrednik je služila sultanija Mara, despotova kći, vaspitačica Mehmedova, koja mu je otvorila evropski svet. Obnovio je odmah ugovor sa despotom i posredno, preko Mare, dao je Srbima na upravu Toplicu i Dubočicu. Obnovio je na početku svoje vlade ugovore i sa ostalim susedima, želeći da se ponajpre potpuno snađe u poslovima i učvrsti ličnu vlast.

Sultanova pažnja prema despotu i Mari nije ostala nezapažena. Dubrovčani su čestitali Đurđu, a bosanski kralj se reši da se s njim nagodi. Posle izvesnog otezanja i nagađanja i jedne turske demonstracije on je ipak, u julu 1454., vratio despotu Srebrenicu, iako teška srca. Na sporazum su se odlučili čak i Mađari. U Smederevu 7. avgusta sklopljen je ugovor o izmirenju između despota i Hunjadija. Da bi to izmirenje postalo što trajnije izvršena je tom prilikom veridba između Matije, mlađeg Hunjadijeva sina, i desetogodišnje despotove unuke Jelisavete Celjske. U to vreme despot je bio i jedan između ponajmoćnijih magnata Ugarske. Imao je kao svoje gradove Munkač, Satmar, Debrecin, Bečermen, Kulpin, Mitrovicu, Slankamen, Zemun, Bečej, Bečkerek, Krašov i Vilagoš. Despotovim posredovanjem sklopljen je najposle i mir između Turaka i Mađara sa trajanjem od tri godine (objavljen 7. februara 1452.). Po tom ugovoru i despot i bosanski kralj bili su obavezni da plaćaju Turcima danak; ali, u isto vreme, obojica su ostala u državnopravnoj zavisnosti od mađarskog kralja.

Jedino nije moglo da dođe do smirivanja između Srba i Mlečana u Zeti. Despotova vojska nastavljala je ratovanje pod vođom Altomanom, pomagana od izvesnih zetskih plemena i u taj mah i od Paštrovića. Ovi su hteli da se osvete Kotoranima, na čiji su zahtev mletačke vlasti dale pokrčiti njihove vinograde. Ali u leto 1451. pođe Mlečanima za rukom, da mitom i obećanjima pridobiju ponovo Stevana Crnojevića. On bi imenovan za mletačkog kapetana u Gornjoj Zeti uz platu od 600 dukata. Misli se, da je to učinio ne samo zbog nagrade, nego i s toga, da bi pomoću Mlečana izbavio iz taoštva kod Hercega svog sina Ivana. Prišavši Mlečanima Stevan je došao u sukob ne samo s despotom, nego i sa ostalom svojom braćom. Ali ga to nije zbunjivalo. Naprotiv. Energičan i okretan on je, s mletačkom pomoću, uspeo da savlada ne samo Paštroviće, Lješeviće, Ljuštičane, Grbljane i Bogdašiće, nego je u leto 1452. god. potpuno razbio i vojvodu Altomana i domalo i drugu despotovu vojsku koju je vodio Toma Kantakuzen. Uporan, despot je nastavio borbu i posle toga i u jesen 1453. znatno je popravio svoj položaj tamo. Njegovi ljudi oteli su glavni grad Crnojevića, tvrdi Žabljak, i učvrstili su se u njemu. Zapalili su i čitava sela Crnojevića (570 kuća) i naterali Stevana da zavapi za pomoć kod svojih prekomorskih prijatelja.

Saradnja hercega Stepana sa Mlečanima pomutila je ranije dobre odnose između njega i despota i s toga Đurađ radi dosta otvoreno protiv njega u sporu s porodicom i Dubrovnikom. Možda je stari despot osuđivao uopšte Hercegovo držanje u kući i ceo njegov moralni stav. Protiv Hercega je bio i Janko Hunjadi i pokušavao je da odvrati od saradnje s njim i Celjskog i Talovca. Ali to sve nije slomilo Hercega. Izvanredno vešt on je znao da se ne samo izvuče iz svih zapleta, nego i da iziđe kao neka vrsta pobednika. Kralj Alfonz je čak našao da ističe "lepotu duha i tela" njegova i da se zalaže za nj na dve-tri strane. Međutim, glavni pomagač Stevanov bili su i ostali Turci. Oni su mu i tokom 1452. god. sa 2.000 ljudi došli u pomoć. Kako se ratovanje oteglo dugo, a nije donelo ni iz bliza onakve rezultate kakve je on očekivao; i kako se na sve strane osećao zamor i briga, da se u spor ne uvuku i neželjeni elementi, to je posle pune dve godine ratovanja izbila prirodno opšta želja za mirom i knez Vladislav se počeo sve više kolebati. Dubrovnik i ženski članovi porodice bili su za nastavak borbe, ali sa sve manje pristalica. Pregovori o miru su otpočeli, kad se saznalo da je i bosanski kralj uputio svoje poslanike u Mletke i načelno pristao da razgovara o ustupanju Neretvanske Krajine uz neku otštetu. Posle dosta spletkarenja i otezanja sklopljen je, najzad, 19. jula 1453. mir na planini Pišču u Pivi između oca i sina. Dubrovnik njim nije dobio apsolutno ništa, a i knez Vladislav mogao je biti zadovoljan što je dobio obećanje, da će Herceg, još za života, podeliti svoje područje i prihode na dva dela, na sinove Vladislava i Vlatka. Mir sa Dubrovnikom potpisao je Herceg, međutim, tek 10. aprila 1454.