Naročite je muke zadavao Crnogorcima Mahmut-paša Bušatlija. On je privlačio sebi susedna plemena milom ili silom, tražio harače i diktovao ponašanje. Kazneni pohodi njegovih četa bili su česti i svirepi. Vladika Petar javljao je u Beč, da je Mahmut ušao u veze s Francuzima i da je general Bonaparte u maju 1796. uputio jednu eskadru u albanske vode, a samom paši nekoliko stručnih vojnih lica. Pomogao je pašino odmetništvo od sultana, koji nije hteo da prihvati francuske ponude. Kad su u julu te godine počele veće borbe između Mahmuta i Crnogoraca Francuzi su otvoreno pomagali svog skadarskog prijatelja. Vladika je za Crnu Goru tražio pomoć Austrije. On se lično, u vojnoj opremi, stavio na čelo vojske i odneo je prvu pobedu 11. jula kod Martinića, a drugu 23. septembra na Krusama. U ovoj drugoj borbi poginuo je sam Bušatlija, a Crnogorci su preoteli 15 barjaka i mnogo oružja. To je bila značajna pobeda, koja je oslobodila Crnu Goru od opasnog i bezobzirnog neprijatelja i koja joj je za duži niz godina obezbedila mir na toj strani. To je prvi veći uspeh vladičin, koji mu je doneo pojačan ugled u narodu i koji je digao značaj Crne Gore u celom susedstvu. Kao vidna posledica te pobede bilo je sve očiglednije gravitiranje Crnoj Gori susednih uskočkih oblasti oko Morače i Lima i tešnje pripajanje Brđana uz crnogorsku maticu.

Tek što je svršio s Mahmut-pašom pred vladiku su se bili stavili novi zadaci. Mirom u Kampoformiu 6. (17.) oktobra 1797. bila je konačno likvidirana stara Mletačka Republika, koju su Francuzi već pre toga onesposobili za dalji život. Po tajnom sporazumu s Francuzima u Leobenu, aprila te godine, naslednik Mletačke Republike u Dalmaciji postala je Austrija, koja se na taj način obeštetila za gubitke na zapadu i u Italiji. Kad su u maju 1797. stigle u Boku vesti da je u Mlecima, pod pritiskom Francuza, došlo do krupnih promena u državnom uređenju, narod se bio uzbunio i zabrinuo. Ne samo u čisto pravoslavnim krajevima nego i u katoličkim mestima Kotoru i Budvi donesena je odluka, da se zamoli cetinjski vladika da ih pomogne u borbi s Francuzima, ako bi do nje došlo. Trebalo je, isto tako, misliti i na održanje reda. U Dubrovačkoj Republici izbila je doskora ozbiljna pobuna seljaka u Konavlju, a komešanja je bilo i na drugim stranama. U zemlji je vrilo. Kad se čulo, da će Mletke zameniti Austrija katolički element opredeljivao se više za nju nego za Crnu Goru, dok su pravoslavni hteli svakako da se sjedine pod vladičinom vlašću. Vladika je, u sporazumu s Mlečanima, a po pozivu građana, bio došao u Budvu, ali Kotorani ne pristadoše da puste Crnogorce u grad. Između pravoslavnih Rišljana i katoličkih Peraštana došlo je zbog toga i do borbe.

Vladika se s Crngorcima nije ni pokušao odupirati austriskoj vojsci, kad je početkom avgusta stigla u Boku. On je izjavljivo, da je poseo Budvu samo da održi red i da je povraća carskoj vlasti s dobrom voljom. Vladika je uticao i na Paštroviće, da prime carsku vlast bez uslova i bez protesta. Ali u taj mah stiže francuski protest. Po ugovoru oni su ustupili Austriji Dalmaciju a ne i Boku i tražili su sad, da austriska vojska napusti tu oblast. U neprilici, Austrijanci behu skloni da se povuku, ali zamoliše Crnogorce da se nađu Bokeljima na ruci. Ovi doista uputiše u primorje svoje ljude, da se, ako ustreba suprotstave Francuzima. Stvar se, međutim, svršila mirno, pošto su Francuzi odustali od svog zahteva.

Austrija je tako postala, prvi put u istoriji, neposredni sused Crne Gore. To je, sasvim prirodno, pojačalo u njoj austrofilsku stranku, koja je već postojala. Guvernadur Radonjić obratio se već u martu 1798. u Beč s molbom, da car "rišolvi ne upuštiti ovoliko rabroga naroda ispred obećane protecije" i da, uz to, nagradi njega i njegovu porodicu. U Beču, pored zapleta koje su već imali sa Francuzima, nisu hteli da imaju novih i sa Portom zbog Crne Gore i s toga nisu hteli da učine ništa konkretnije. Vladika je, međutim, poveo ponovo sasvim rusku politiku, nezadovoljan austriskim držanjem. Austrijanci su, dosta nepromišljeno, već 1798. god. tražili da se Crnogorci uklone iz manastira Maina, koji se, po starom ugovoru sa Mlečanima, nalazio na mletačkom području, ali duhovno pripadao oblasti cetinjskog vladike. Od manastira su hteli napraviti vojničke kasarne. Da je to uzbudilo ne samo vladiku nego i svu Crnu Goru razume se samo po sebi. S toga vidimo u aktima iz 1798. god., kako Crnogorci, s vladikom i guvernadurom na čelu, u prepisci s austriskim vlastima govore demonstrativno o ruskom dvoru kao o svom. Da ne bi izazivala bez potrebe nove sukobe austriska vlada je uputila na granicu generala M. Rukavinu, da na lep način okonča ceo spor. To je bio novi i ne mali uspeh vladičin.

Novi i isto tako važan uspeh vladičin bio je i taj, što je zagrejao ohladnele odnose s Rusijom. U zimu 1798. god. obnovljene su ruske dotacije za cetinjski manastir, a u jesen 1800. stigla je kod Budve jedna ruska lađa sa municijom i topovima za Crnu Goru. Politički događaji u Evropi i na Balkanu izazvali su pažnju i na malu Crnu Goru i vladika Petar, koji je bio i uman i energičan čovek, trudio se, da svojoj zemlji dade više značaja. To se osetilo, i njegov ugled rastao je, prirodno, sa razmahom snage cele Crne Gore.

Da bi ojačao pravnu svest u Crnoj Gori, i da bi uopšte u tu zemlju uveo više reda, vladika Petar je znatno doprineo, da Crna Gora 1798. god. dobije svoj prvi zakonik. Zakonik je, u svom prvom članu, kazivao i jednu stvar, koja je u plemenskoj nedovoljno povezanoj Crnoj Gori imala veoma važan značaj. Njim se radilo i na jedinstvu naroda, u prvih mah za odbranu od neprijatelja, ali u daljem razvoju i za ostale nacionalne zadatke. Vladika je naročito radio mnogo na suzbijanju krvne osvete, koja je celoj zemlji zadavala mnogo jada i nevolje. Nije ni mogao sasvim iskoreniti (njenih pojava ima još i danas), ali je znatno uticao da se proredi i ublaži. Taj prvi zakonik dopunjen je kasnije, 1803. god. On u tom delu nije uvek čist zakonik, nego u isti mah i neka vrsta pouke, vrlo autoritativna i prilično nepoštedna u osudi zlih narodnih navika. Vladika je, kao pravi prijatelj naroda, dobro znao da se zlo ne može lečiti obilaženjem istine i laskanjem sitnoj sujeti; istina je često puta grka i neprijatna, ali samo ona može biti od koristi i doneti pravi lek.