Katarina II, isto kao i car Petar Veliki, u svojoj akciji protiv Turaka računala je sa saradnjom balkanskih hrišćana i pozivala ih je, da joj se pridruže. Radi toga je uputila u Crnu Goru kneza Đorđa Dolgorukog, koji je imao da likvidira i Šćepanovo pitanje. Dolgoruki je stigao u Crnu Goru krajem jula 1769. Na zboru glavara, na Preobraženije, on je zakleo Crnogorce na vernost Rusiji i carici Katarini. U isto vreme dao je zatvoriti Šćepana. Ali u dodiru s narodom on se uverio, da je taj čovek u zemlji ipak bio od koristi i da nije bio ni od kakve štete po ruske interese. Među crnogorskim plemenima, od kojih se svako smatralo kao ne manje od drugih, Šćepan je pretstavljao neku vrstu centralne svetovne ličnosti i, prema tom, bio kao pretstavnik toliko potrebne centralne vlasti. Dolgoruki je, videći to, posle ne samo oslobodio Šćepana, nego ga je ostavio i na vlasti i pred polazak mu je predao ostatak novca što ga je bio doneo za Crnu Goru. Nalazio je, da je bolje sa Šćepanom dobiti Crnu Goru kao kakvog-takvog pomagača, nego je, uklanjanjem njegovim, ostaviti zamućenu i zakrvljenu. Sa knezom Dolgorukijem otišao je sredinom oktobra i patriarh Brkić, koji je ustao protiv Šćepana i koji se nije slagao ni sa vladikom Savom.

U dnevniku, koji je vodio jedan član kneževe pratnje, Šćepan je opisan kao polukomična figura. "Rasta je srednjeg, lice mu je belo i glatko, kosa svetlo-crna, kudrava, začešljana nazad i bez veze raspuštena, mlad je - oko 35 godina - odeven u svilenu belu anteriju kao Grci. Na glavi mu plitka kapa od crvenog sukna koju ni pred kim ne skida... Glas mu je tanak, nalik na ženski; govori brzo a izgovor mu je bosanski". Puna osude je karakteristika vladike Save, koja je data očigledno po kazivanju patriarhovom. On je prikazan kao dvoličan, glup i zloban, "a najgore je što je lakoman na novce". Još teža je karakteristika vladičine pastve. "Crnogorci, gotovo svi, ne znajući nikakav red i budući udaljeni od hrišćanstva i čovekoljublja, hrane se pljačkom i grabežem ne pitajući ni za veru ni poznanstvo ni čoveštvo. Tu krađu oni nazivlju večitim ratom s Turcima, a u samoj stvari oni i ne vide Turčine van crnogorskih kamenova i svojih kuća. I u borbama plašnja, izdaja i neverstvo tako su obične stvari, da gubitke turske valja pripisati samo kamenju i teškim prolazima". Tako oštro, i očevidno preterano, nije pisao o Crnogorcima niko drugi, a najmanje sa prijateljske ruske strane. Možda je to nezadovoljstvo došlo s toga, što Crnogorci nisu hteli da prime odmah sve one reforme, koje im je knez Dolgoruki autoritativno hteo da uvede. Naročito su energično ustali protiv toga, da im se ma iz kojih razloga oduzima oružje, što je knez, izgleda, usmeno preporučivao, da bi se smanjila međusobna ubijanja i krvave otimačine. Mnogo rđavog o Crnogorcima ispričao je ruskoj misiji i patriarh Brkić, koji je bio ogorčen na njih. Kazivao je čak, da su ga hteli za novac izdati Turcima i da se spasao samo tako, što je izdajnicima dao sve što je imao. To je delovalo i na kneza Dolgorukog, pa je na Crnogorce gledao s puno nepoverenja. Pisac dnevnika kazuje, kako je vladika Sava, kao mletački čovek, optuživao Ruse, da ih hoće da zavede s Turcima i kako je to imalo izvesnog odziva u narodu. "Neprestano opštenje kako s Turcima tako i s Mlečanima nesumnjivo je tvrdilo da se radi o izdaji, tako da se valjalo bojati Crnogoraca ne manje od Turaka". Tim rečima pravda se kneževa odluka da ostavi Crnu Goru krišom i da, isto tako tajom, izvede i patriarha, koji tobože nije bio siguran za svoju glavu. Iz celog dnevnika vidi se, međutim, jasno, da je autoritet Šćepanov kod naroda bio održan i pored kneževih postupaka i da je, možda, i to doprinelo nezadovoljstvu ruske misije.

Crnogorci nisu preduzeli neke veće akcije protiv Turaka, nego su po svom starom običaju vršili četničke prepade. Šćepan nije bio za ratničke podvige, ni po prirodi, ni po razumu. Nepomagana od Mlečana Crna Gora nije mogla primiti sama borbu. Šćepan je, sem toga, u leto 1770. i lično nastradao. Prilikom probijanja jednog puta mina ga je ranila osakativši mu jednu ruku i desno oko. Ruski uspesi protiv Turaka imali su, naravno, živa odjeka u narodu; u Crnoj Gori s radošću se očekivala ruska flota admirala Orlova, za koju se znalo da je savladala tursko brodovlje. Ali ga Šćepan nije dočekao. On je 11. septembra 1773. nađen zaklan u svojoj sobi. Preklao ga je njegov sluga, Grk, u koga je Šćepan imao veliko poverenje, a učinio je to, po opštem verovanju, potplaćen od skadarskog paše.

Njegov primer nije ostao osamljen. Već iduće godine pojavio se novi pustolov u Crnoj Gori, koji se izdavao za potomka Hercega Stepana i koji je i za sebe tvrdio da je došao iz Rusije. Drugi avanturista bio je Stijepo Zanović iz Budve, koji je pokušao da se proturi u Crnoj Gori kao Šćepanov naslednik, odnosno kao drugi Petar III. Ali obojica nisu imala uspeha; i crnogorska lakovernost imala je svojih granica. Posle se Zanović probijao kroz svet kao retko okretan pustolov dolazeći u veze, posredne i neposredne, sa prvim ličnostima tadašnje Evrope. Kako se vest o zagonetnom i neobičnom Šćepanu Malom širila kroz evropski svet i izazivala interes za nj Zanović se nije ustručavao da se samom Fridrihu Velikom pismeno javi kao "Stepan Mali od Crne Gore". Završio je život samoubistvom 1786., pošto se svuda onemogućio i izigrao.