Zbog takvog držanja Vasilije je navukao na se, a dobrim delom i na Crnu Goru, mržnju i Mlečana i Turaka. Da suzbiju ruski uticaj Mlečani su počeli deliti novac i raditi protiv Vasilija. Glavno im je i najače sredstvo bilo u uskraćivanju pomoći za borbu s Turcima, a naročito nepropuštanje municije. U Mlecima se čak pomišljalo na to, da se pribegne starom njihovom sredstvu, pa da se Vasilije otruje. Međutim, Vasilije se sam u svom radu sapleo. Otvorio je borbu u isti mah na više strana i protiv spoljašnjih i protiv unutrašnjih neprijatelja. Obećavao je više nego što je mogao ispuniti (n. pr. u pitanju seobe Crnogoraca u Rusiju), a zloupotrebljavao je u velikoj meri poverenje Rusa. Ruski poslanik u Carigradu posredovao je, na osnovu njegovih vesti, kod mletačkog kolege u korist Crnogoraca, ali je posle ohladio videći da Vasilije preteruje. Aktivizam Vasilijev nije odgovarao snazi Crne Gore, a savremene političke prilike nisu bile takve da bi on mogao naći podrške na drugoj strani. Rusija je bila ušla u savez sa Austrijom protiv Pruske i nije mogla u taj mah izazivati neprijateljstva i na drugoj strani.

Kad su se krajem 1756. god. kretali Turci na Crnu Goru ova se našla u vrlo teškom položaju. Mlečani su zatvorili granicu i pazili strogo da niko ne prelazi ni s jedne strane. Čak ni brđanska i hercegovačka plemena ne ustaše s Crnogorcima. Vasilije je razvio na Cetinju rusku zastavu, da digne duh kod ljudi. Ali ga je pre njih izgubio on sam. Videći u kakvu je nezgodu došla Crna Gora, a lično omražen i kod Mlečana i kod Turaka, bojeći se za svoju glavu, on je pobegao iz nje tajno 1. novembra, i otišao je na Senjsku Rijeku. Turci su s nadmoćnom snagom suzbili Crnogorce, koji su se hrabro opirali, ali su, zbog zimskog vremena i gubitaka, pristali na kompromis. Crnogorci su platili formalno harač i obećali su punu lojalnost i Turci su se povukli.

Pun fantazije, a u želji da popravi svoj ugled među razočaranim Crnogorcima, Vasilije je sa Senjske Rijeke slao Crnogorcima pismene poruke o interesu Rusije za njih i o pomoći koju im šalje. Nije prezao ni od prevara. Iz Rijeke je pokušao, preko svog starog poverenika Šarovića, da utiče na Crnogorce da pokupe jedan puk ljudi, koji bi otišli u ruske srpske kolonije. Ali u tom, na sreću nije uspeo ponajviše zbog mletačke agitacije. Za Crnu Goru toliki gubitak za oružje sposobnog ljudstva mogao je pretstavljati pravu katastrofu. Broj ljudi koje je pokupio i poveo iz Crne Gore nije bio veći od 140. S njima je krenuo u Rusiju početkom 1758. god. Na tom putu došlo je do svađe između vladike s jedne i Šarovića i crnogorskih glavara s druge strane. Ta svađa dovela je do uzajamnog optuživanja kod ruskih vlasti, koje je, prirodno, smanjilo kredit vladici i njegovim izveštajima. Sem toga njegovi crnogorski emigranti, ostavljeni sami sebi i varani od polaska iz Crne Gore, pravili su u Moskvi česte nerede i vršili pljačke i razna druga nasilja. S toga ih ruske vlasti silom uvrstiše u vojsku ili pustiše da idu kućama. Da je pri tom mnogo nastradao Vasilijev autoritet razume se samo po sebi. A on je morao da strada i inače. Njegovi planovi podnošeni ruskom dvoru bili su ponekad ne samo nerealni, nego i neozbiljni i skoro patološki. Pored toga što je tražio 50.000 dukata godišnje i topova i tehničkih trupa, što bi se još moglo razumeti, on je tražio inženjere za kopanje zlata i srebra u Crnoj Gori i za rusku flotu Senjsku Rijeku i druge neke stvari. Nepoverenje prema njemu vidi se očigledno u tom, što je ruska vlada, na njegove molbe, odredila za Crnu Goru 15.000 rubalja, ali ih nije htela dati njemu, nego ih je uputila preko svog čoveka, pukovnika Pučkova. Posle dužeg bavljenja u Rusiji Vasilije je, s Pučkovom zajedno, došao u Crnu Goru tek u leto 1759.

Pučkov je ovom prilikom ispitivao stanje u Crnoj Gori. Njegovi utisci nisu bili povoljni. Za narod je nalazio da je samovoljan i nedisciplinovan i lak na preke mere. Crkve su bile u bednom stanju i jedva su izgledale kao hramovi, iako je Rusija za njih slala naročite pomoći. Za takvo stanje on je bacao krivicu u prvom redu na same vladike, a naročito na Vasilija, koga je prikazao veoma nepovoljno.

Poučen iskustvom Vasilije je posle povratka iz Rusije izmenio svoje držanje prema Turcima. Pokušao je da to učini i prema Mlečanima ali bez mnogo uspeha, jer mu ovi nisu verovali. Ušao je, međutim, bez potrebe u raspre s Dubrovčanima, koji su se tužili zbog crnogorskih pljačkanja njihovih podanika, pa je čak pretio da će s vojskom upasti na dubrovačko područje. Ali Vasilije je bio priroda, koja se nije dala lako obuzdati. U proleće 1762. god. on je tražio ponovnu dozvolu da ide u Rusiju i da tamo izlaže potrebu o oslobađanju crnogorskog "opščestva" od turskog iga. Posle Pučkovljeva izveštaja raspoloženje u Petrogradu za Crnu Goru nije bilo mnogo povoljno. Od nje, rđavo uređene, govorilo se tamo u službenom izlaganju, za Rusiju ne može biti nikakve stvarne koristi, a može se imati neprilika sa Turcima i Mlečanima. S toga je ruski odgovor bio negativan. U Vasilijevoj glavi nicali su, ipak, stalno novi planovi. Godine nisu smirivale njegov aktivistički duh. Baš ovih godina, 1763., on je smišljao plan o stvaranju ujedinjene srpske države, koja bi obuhvatala, pored Crne Gore, Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, severnu Albaniju, Bugarsku i čak Vojničku Granicu, bez malo najveći deo Srba pod turskom i austriskom vlašću. Ali kako da se ostvari taj plan? Kojim sredstvima? Vasilije je i sad računao s ruskom pomoću, iako je iz Rusije baš u to isto vreme dobio hladan odgovor i preporuku da Crna Gora miruje. Sem toga, on je pomišljao na ustanak Srba u tim oblastima, naravno sa borbama i protiv Mlečana, i protiv Turaka, i protiv Austrije. Vasilije je o tom pisao karlovačkom episkopu Danilu Jakšiću, ali nije, naravno, mogao za takvu akciju pridobiti nikoga, koji je realno mislio. To je bila lepa želja i dokaz o njegovoj nacionalnoj svesnosti, ali to je, u praktičnom pogledu bila čista magla.

Da popravi svoj glas i da dobije novih sredstava za Crnu Goru Vasilije se rešio, da i po treći put pođe u Rusiju, posle promena koje su bile izvršene na ruskom prestolu. Na Cetinju se čulo, da je carica Katarina II "istina zaštitnica grčkog pravoslavlja", pa se učinilo korisno doći u vezu i s njom. Vasilije je krenuo u Rusiju krajem proleća 1765. god., pretstavljajući se kao "glava i načalnik" Crne Gore, bez i malo obzira na starog vladiku Savu. Ali u Rusiji, u koju je stigao s jeseni, Vasilije se razboleo i 10. marta 1766. umro u Petrogradu. Sumnje nema, da je on svojim čestim pričanjima o Rusiji i svojim putovanjima u nju s namerno pravljenim kultom te zemlje znatno doprineo, da se u Crnoj Gori XVIII veka, kroz široke narodne redove, pronese glas o njoj i da se stvori bezgranična i odana vera u Rusiju, kakva, u tolikoj meri, nije postojala ni u jednoj drugoj našoj oblasti. Crna Gora, od sredine toga stoleća, mogla se bez malo smatrati kao kakva ruska ekspozitura, u kojoj je narod voljno pristajao da svoju sudbinu veže za udes velike slovenske pravoslavne carevine. U šali se često govorilo, kako Crnogorci vole da kažu koliko ima "nas i Rusa"; u stvari, u narodu se to vezanje smatralo kao sasvim prirodno.