UKoliko je ruski kult u to doba bio zahvatio celu Crnu Goru vidi se najbolje po polukomičnoj avanturi sa pustolovom Šćepanom Malim Rajčevićem. Uz božićne poste 1766. god. beše stigao u Mahine neki stranac, vidar, i to, kako po predanju priča S. M. Ljubiša, "go, bos, snebđen", zanoseći "kao po kranjski" i govoreći "sporo i nategom". Tu mu je, ne znamo tačko pod čijim neposrednim uticajem, došla na um misao da se proglasi za ruskog cara Petra III, koji se nekako spasao namenjene smrti. Takvih je avanturista bilo još, i u Rusiji i van nje. Misli se, da je to učinio u dogovoru s nekim ljudima iz kruga vladike Vasilija, koji su išli s njim u Rusiju i imali tobože prilike da vide cara, odnosno carevića. Po Njegošu on se proglasio za cara u aprilu 1767. god. Mi, međutim, znamo za njegov proglas narodu tek iz septembra te godine, kojim ih je pozivao da se umire međusobno i na kome se bio potpisao samo kao "Šćepan Mali i najniži od svih na svetu, dobar s dobrima". U tom mesecu o njemu se ne samo govorilo kao o ruskom caru, nego se već vodila i prepirka. Njegov domaćin Vuko Markov iz Mahina, koji je bio Vasilijev pratilac u Rusiji, revnosno je širio taj glas. Šćepan sigurno ne bi pristao na takvu mistifikaciju, vrlo opasnu u ostalom, da nije video lakovernost sveta i da nije kult Rusije izazvao ambiciju da pokuša sreću. Njegov lik bio je verovatno sličan Petrovom, pa mu je to bilo dalo početnu misao. Ali stvar nije išla lako. Vrlo rano javile su sumnje i kod izvesnih otresitijih i trezvenijih Crnogoraca i kod njihovih suseda. Šćepan sam nije demantovao te vesti o sebi i to je najbolji dokaz da je bio svestan saučesnik u celoj prevari, mada izvesni pisci veruju da je njegova uloga bila više pasivna. Motiv za tu obmanu bila je sa Šćepanove strane želja za vlašću, a kod njegovih pomagača težnja za ličnom korišću. Vladika Sava, već oronuo, možda je sumnjao u Šćepanovo kazivanje, ali mu je ipak prišao s izvesnim respektom, slao mu poklone, i iskorišćavao njegov uticaj. Tek posle izvesnog vremena setio se, da stvar javi ruskom poslaniku u Carigradu i da otud traži objašnjenje.

Šćepan je za to vreme stupio u vezu sa pećkim patriarhom Vasilijem Brkićem, poslednjim Srbinom na tom položaju pre ukinuća patriaršije. Odmah po prelasku Arsenija IV u Austriju postavljen je bio za pećkog patriarha Grk Janićije Karadža, protosinđel patriaršije, koji je bio posvećen u Carigradu. Činjenica, da je u relativno kratkom roku i drugi patriarh napustio svoje mesto i pošao sa turskim neprijateljima morala je izazvati negodovanje na Porti i dati maha onim grčkim elementima koji su radili protiv nezavisne srpske crkve. Od Janićijeva dolaska na čelo crkve u Peći srpski uticaj se vidno potiskuje. Grci postepeno uzimaju maha. Patriarh Gavrilo, isto Grk, pominje se kao otvoren neprijatelj srpskih prvosveštenika, koje goni na sve načine. Pojedini Srbi, i kad uspeju, s mnogo muka i žrtava, da mimo njih dođu do patriaršiske vlasti, imali su mnogo nezgoda i okapanja. Sama patriaršija je bila opala i bez mnogo ugleda, a održavala se pomoću velikog pritiska na sveštenstvo i narod. Kulturnog značaja nije imala skoro nikakva; za celo vreme XVIII veka Peć i njegova crkva nisu dali nijednog pisca od vrednosti i nijedno delo koje bi vredelo pomena. U katalogu pećke patriaršije nalazi se svega očuvanih 5 rukopisa, koji su pisani XVII-XVIII veka. U dnevniku trgovca Petra Andrejevića iz Peći, pisanom sredinom XVIII veka, patriaršiji nije obraćana nikakva pažnja; vidi se, da nije mnogo uticala u njegovom životu.

Vasilije Brkić, poslednji srpski patriarh, imao je vrlo buran život, ali ne i najbolji glas. Bio je đakon patriarha Arsenija IV i pobegao je 1749. god. iz Karlovaca, pod teškom sumnjom da nije bio čistih ruku. Potucao se po svetu i došao je u Tursku, gde je 1756. god. postao novobrdski, a tri godine potom sarajevski vladika, ne pokazujući veliku crkvenu revnost. Patriarh je postao 1763. god. i to, po mletačkim izveštajima, pod vrlo sumnjivim okolnostima. Tu je došao u sukob s Grcima, koji ga optužiše na Porti i uspeše, da ga turske vlasti zatoče na Kipru. Za to vreme bilo je svrgnuto nekoliko srpskih episkopa i zamenjeno Grcima. Nove grčke vladike, osam ih na broj, došle su lično u Carigrad i, očevidno po uputstvu Fanara, tražile da se ukine pećka patriaršija. Patriarh Kalinik II, Grk, koji je došao posle Vasilija, podneo je u isto vreme ostavku na svoj položaj, tužeći se na prezaduženost poverene mu crkve. Sve je bilo udešeno, da se ispuni stara grčka želja. Na pretstavku patriarha Samuila pristao je sultan Mustafa III 11. septembra 1766., da ukine pećku patriaršiju i da je podvrgne carigradskoj. Kao nagradu za to isplatila je carigradska patriaršija pećke dugove Porti.

Vasilije Brkić se nekako spasao iz ropstva na Kipru i uspeo je da se vrati u blizinu svoje nekadašnje rezidencije. Krajem 1767. god. nalazio se među Piperima. Odatle je došao u vezu sa Šćepanom Malim, a domalo se i sastao s njim u Mainama. Mitropolit Sava posumnja, da bi dogovor Šćepanov s patriarhom mogao ispasti na njegovu štetu i s toga, da ih predupredi, posta nešto aktivniji. U isto vreme stiže mu vest od ruskog poslanika iz Carigrada, da je ruski car Petar III davno umro i da oni u Crnoj Gori imaju posla s jednim običnim pustolovom. Ali se Šćepan nije dao izobličiti. Povezavši izvesne ljude oko sebe obećanjima i izgledima na materialne koristi on je prešao u napadaje. Vladike ne dele dobijeni novac iz Rusije narodu, nego ga troše samo na sebe; Sava je mletački čovek i protivnik njegov zato što je ruski car; i sve se udešava da se Crna Gora odvoji od Rusije. Lakomi na ruske dukate mnogi ljudi priđoše Šćepanu, koji starog vladiku stavi pod stražu u manastiru Stanjeviću. Samo, u toj politici on nije mogao dugo istrajati. Javile su se teže i ozbiljnije komplikacije s polja.

I na Porti i u Mlecima znalo se dobro, da Šćepan nije Petar III i da se ima posla s jednim pustolovom. Ali se nije moglo trpeti dvoje: prvo, da taj pustolov jača ugled Rusije; i drugo, da buni narod protiv Mlečana i Turaka, što je on činio, da bi sebi pridao više značaja. I s toga su i na jednoj i na drugoj strani preduzete mere protiv njega. Mlečani su zatvorili granicu prema Crnoj Gori, a Turci su je u leto 1768. napali, tražeći da im se izdaju Šćepan i patriarh Brkić. U tom pohodu Turci nisu postigli što su želeli; smetale su im velike vremenske nepogode i žilav otpor Crnogoraca. Doprli su do Čeva, pa su se odatle morali vratiti. Nešto zbog nesloge paša, koji su vodili vojsku, a nešto zbog panike koja je zahvatila jedan deo četa zbog udara groma usred njihove ordije. Mlečani su za to vreme bili pritegli svoje podanike u Mainama, Brajićima i Poborima. Oko 110 ljudi su pohvatali i zatvorili u galije, a srušili su 34 kuće pristalicama Šćepanovim.

Crnogorcima je olakšalo položaj i to, što se Turska u to vreme, gurana od Francuske, zaplela u rat s Rusijom. Vladika Sava pred opasnošću od Turaka, združio se sasvim sa Šćepanom. Ugazivši u rat s Turskom i ruski pretstavnici gledali su na Šćepanov slučaj malo blaže. Ovaj čudni i nepoznati čovek, istina s firmom ruskog cara, uspeo je da u samovoljnoj Crnoj Gori stvori izvesno poštovanje njegove vlasti. Same mletačke vlasti priznavale su to u svojim poverljivim izveštajima. U svojim službenim aktima on se nije nigde potpisivao kao Petar III, nego samo kao "Mali Sćepan po milosti božji gospodar?". U narodu on je, naravno, dao zaštititi glasove kako je i novi rusko-turski rat u stvari dobrim delom radi njega i kako će on, kao prirodni ruski saveznik, proširiti crnogorsko područje od Skadra do Dubrovnika.