Jedrenski Mir pretstavlja jedan od najvažnijih datuma srpske istorije XIX veka. Njim je stvarno obezbeđena samouprava Srbije i osiguran njezin međunarodni položaj. Uloga Rusije u njemu toliko je vidna, da je nije potrebno naročito isticati. Što je ruska vlada mislila da nam spase Bukureškim Mirom postigla je u daleko većoj meri Jedrenskim. Njim je ujedno utvrđen stvarni i pravni kontinuitet između Prvog i Drugog Ustanka, između onog što je Karađorđe zasnovao i što je Miloš ostvario. Sultan je već 18. septembra izdao prethodni akt o samoupravi, koji je 2. decembra registrovan službeno u Beogradu i koji je saopšten u Kragujevcu Narodnoj Skupštini. Kad su se Rusi povukli i kad je prestala neposredna opasnost Turci su, s puno orientalskih "marifetluka", počeli da izvrdavaju primljene obaveze, a naročito onu o šest nahija. Posle dugog pregovaranja uspelo im je pridobiti Ruse na odluku, da granice tih nahija odrede posebni ruski i turski komesari. Postigavši to, Turci su izdali Srbima traženi hatišerif o samoupravi u njihovoj zemlji. Taj hatišerif objavljen je svečano u Beogradu na dan Sv. Andrije Prvozvanog, 1830. god. To je bio datum kad su Srbi 1806. god. bili zauzeli beogradsku varoš. U isto vreme izdat je i berat, kojim je knezu Milošu priznato nasledno kneževsko dostojanstvo u njegovoj porodici. Srbija je tim aktima postala evropska država, sa svojom dinastijom, pod turskim suverenitetom i ruskom zaštitom. Tako je posle više vekova obnovljena srpska država na onom istom području, na kom se ugasila stara srpska despotovina.

Knez Miloš se u svojoj politici oslanjao potpuno na Rusiju. Ruskom pomoću i ostvario je svoje želje. Toliko njegovo naslanjanje na Rusiju nije moglo biti po volji Beču. U Rusiji se jedno vreme verovalo, da bi se Austrija mogla zadovoljiti tim što su joj se dale sasvim slobodne ruke na Apeninskom Poluostrvu, ali se posle videlo da Beč ljubomorno pazi na svoju nekadašnju interesnu sferu, iako iz mnogih razloga nije mogao da ruskoj politici pravi otvorene aktivne smetnje. Car Franc nije verovao u snagu svoje države; sam je rekao jedinom prilikom, da je njegova carevina kao crvotočna kuća; i naročito je zazirao od žustrine cara Nikole I. Knez Miloš, koji je jasno video da od Austrije, u najboljem slučaju, neće moći dobiti ništa više sem manje-više lepih reči, nije se mnogo upuštao u dublje pregovore s njima. Tražio je i činio sitne usluge i trudio se da bude lojalan sused. Na primedbu svog glavnog diplomatskog agenta Mihaila Germana da se čuva Austrije i da izbegava mogućnost austriske pojave u Beogradu Miloš mu je jednom prilikom mudro odgovorio, kako vidi dobro koliko od austriske uprave imaju da trpe oni Srbi koji već stolećima žive pod njom i kako je "našem narodu bolje trpeti pređašnjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austriski dvor... Ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila sa vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složiti sa Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijatelju našega roda".

Ruski protektorat nad Srbijom i ruska saradnja sa Srbima od 1807. god. izmenili su sasvim i odnose politike velikih sila. Krajem XVIII veka Srbija je, po ruskom priznanju, išla u austrisku interesnu sferu. Sada ruske štićenice, Moldavska, Vlaška i Srbija, opasuju Austriju s jugoistoka i juga i prave izvesnu branu njenoj eventualnoj ekspanziji. Do ovog vremena, kroz ceo XVIII vek, Austrija je išla stalno za tim, da što bolje potisne Turke i da ona postane osloboditeljka Balkana. Sada, ona gleda svoj glavni interes u tom da se održi Turska, jer bi njeno nasledstvo ugrabili elementi nad kojima ona ne bi imala apsolutne vlasti i koji joj mogu postati opasni. U ovo vreme Rusija je postala glavna i skoro jedina sila, u koju su gledali svi balkanski hrišćani. Austrija, sprečena svojim finansiskim teškoćama i ne želeći da pomaže nikakve ustanke, a najmanje nacionalne, nije aktivno učestvovala ni u rešavanju srpskog ni grčkog ustanka i tim je, prirodno, izgubila mnogo u očima balkanskih naroda. Mesto nje počinje da se sve više oseća interes Engleske, i to ne samo za grčka pitanja, koja su joj bila prisnija, nego i za srpska. Iako jedno vreme saveznik Rusije Engleska joj od tridesetih godina XIX veka postaje sve izrazitiji protivnik, pa najposle i neprijatelj. U težnji da suzbiju ruski uticaj Englezi su čak našli svoje oruđe i u knezu Milošu. Tako je politički položaj na Balkanu počeo da biva sve složeniji i sa vrlo ukrštenim interesima i uticajima, pa se to počelo odražavati i u samoj Srbiji.