Ovo pomaganje Mlečana Crnoj Gori uzeli su Turci, uz druge razloge, kao povod da im, potpuno nespremnim, objave rat. Hteli su da im prepadom preotmu važnu Moreju, a na zapadnoj granici da dignu duh i samopouzdanje svojih ljudi. U Grčkoj su Turci brzo postigli lepe uspehe, ali su zato u Dalmaciji, i pored svega iznenađenja, prošli rđavo. Njihovi napadaji na Sinj, u leto 1715. god., odbijeni su sa velikim žrtvama, a kada je većina njihove vojske morala da ide na sever, protiv Austrijanaca, pošlo je Mlečanima za rukom da 1716/7. god. osvoje nekoliko mesta u Hercegovini, kao Carinu kod Trebinja, Hutovo, deo Popova, i da u dolini Neretve dopru do Mostara. Ovog puta oni su se trudili da postignu ono, što im nije uspelo za vreme Svetog Saveza, a to je, da prekinu dubrovačku vezu sa zaleđem. Mudrije nego ranije oni su gledali da i same Dubrovčane nagovore, da se na lep način spoje s njima, ali su im sva nastojanja u tom pravcu ostajala uzaludna. Crnogorska plemena, teško pogođena za vreme Numan-pašine akcije, nisu mogla lako da se oporave i s toga za vreme ovih borbi nisu uzimala vidnije učešća. Aktivne su bile samo njihove hajdučke čete. Vladika Danilo bavio se 1715. god. u Rusiji, gde je dobio nešto pomoći za nastradalu zemlju, ali se tim nije moglo popraviti sve. Mlečani su tu neaktivnost osuđivali strogo i pripisivali su je novom, rusofilskom, kursu crnogorske politike. Držeći da za taj obrt nosi glavnu krivicu vladika Danilo oni su 1717. god. bili čak doneli odluku da ga otruju.

Mlečani sami ne bi mogli izdržati rat sa Turcima. Oni su s toga tražili pomoć na sve strane, a u tom ih je naročito pomagala papska kurija. Kao prvi i glavni pomagač bila je uzeta u kombinaciju Austrija, stari saveznik iz prošlog rata. Ova se opirala izvesno vreme hoteći da se obezbedi na zapadu, a kad se uverila da joj tamo ne preti više nikakvo iznenađenje, rešila se u proleće 1716. god., da se pridruži Republici. Htelo se u Beču, da se nastavi tamo gde se stalo prošlog rata, i da Austrija postane protagonist Evrope u borbi protiv Turaka. Njenu vojsku vodio je Evgen Savojski, u koga su, s pravom, polagane velike nade. U ovom času Austrija je bila glavna sila u rešavanju balkanskog i s njim spojenog istočnog pitanja, i ako u njemu uspe, njoj bi, po sili prilika, imao pripasti lavovski deo.

Turci su protiv Austrijanaca bili skupili veliku vojsku. Iz početka oni su nešto napredovali, osobito u Bačkoj i Sremu, gde su naneli mnogo štete naročito Srbima. Od njih su stradali Karlovci, koje su popalili, isto kao i manastir Krušedol. Uplašeni Srbi bili su zbunjeni, a biće da se ni inače nisu u prvi mah hteli mnogo izlagati. S toga su im austriski zapovednici prebacivali da više vole Turcima i s toga su im pretili i oduzimanjem povlastica. Izvesni primeri nediscipline i grabeža naterali su jednog našeg episkopa, da izvesne srpske ljude nazove "krštenim Turcima". Irižani su, na pr., poginulog ober-kapetana Adama Monastirliju, podvojvodina sina, kao i ostale pale Srbe bezdušno opljačkali. Međutim, turski uspesi bili su kratka daha. Princ Evgen zadao je velikom veziru nepopraviv udarac kod Petrovaradina 25. jula (6. avgusta) 1716., iza koga, do kraja godine, dođe čišćenje celog Banata. Sa hrvatske strane, gde su Turci imali mnogo slabije snage, bili su potisnuti isto tako duž cele savske linije. Naredne godine, početkom juna, preneo je princ Evgen ratište na srpsku stranu, iskrcavši se pod Beogradom. Velika turska vojska, koja je za vremena došla da spase opsednuti grad, nije mogla ništa pomoći. Nju je Evgen razbio 5. (16.) avgusta isto kao i onu pod Petrovaradinom, a potom je, domalo, ušao i u Kalemegdanski grad. Veliki vezir Numan-paša Ćuprilić, poznati krvnik Crnogoraca, morao je da beži glavom bez obzira sa Dedinja, gde je bio postavio glavni logor. Razbijenu tursku vojsku gonili su, u glavnom, srpski dobrovoljci.

Na jugu Mlečani nisu uspeli da ovu zauzetost Turaka na glavnim severnim bojištima iskoriste s više sreće. Oni nisu imali kopnene vojske ni dovoljne artiljeriske spreme. Uspeli su samo, da u nekoliko poprave odnose s Crnom Gorom. Vladika Danilo prihvatio je saradnju sa Rusijom i osećao je, kao i drugi Crnogorci, više za nju nego za Mlečane ili za Austriju. Ali, njemu je bilo jasno, da je Bog visoko a ruski car daleko i da Crna Gora, upućena na susede, mora da traži neposrednih sredstava i načina da bi mogla da životari. Mlečani su joj mogli naneti osetnih šteta i pakosti, ako im na granici stegne nadzor i ako kod susednih plemena raspali stare mržnje i osvete. Kako ni samim Mlečanima nije bilo u interesu da prekida dotadašnje veze s Crnogorcima, to nije bilo teško doći do izvesnog sporazuma. Na crnogorskom saboru od 23. februara 1717. bilo je odlučeno da Crna Gora ponovo stupi pod mletačku zaštitu, a Mlečani su potom, iako s puno nepoverenja prema vladici, pristali, da on vrši duhovnu vlast i nad njenim podanicima Boke Kotorske i južnog primorja. Vladika Danilo, borben i istrajan, uspeo je sa ova dva naslona, na Rusiju, koji je bio više moralni, i pored nešto stalne materialne potpore, i na Mletačku Republiku, da pojača i svoj lični položaj i ugled svoga bratstva i da postane neosporno glavna ličnost Crne Gore. Teške borbe iz prvog perioda njegove uprave, u doba njegove plahovite mladosti, donele su mu dosta iskustva i više opreznosti, i on je s toga, u drugom periodu, mnogo stišaniji i više relativan.