Za ovo posredovanje Dubrovčani su bili brzo nagrađeni. Još od sukoba sa Branivojevićima, od 1326. god., i od srpskog potiskivanja iz Huma, posle međusobica iza Milutinove smrti, Dubrovačka Republika nosila se mišlju da "za povećanje i dobro države, te da bi je mogli sigurnije imati i držati", kako su to sami obrazlagali, stupi u pregovore sa srpskim dvorom, da zakupi Ston. Te godine su pregovori doista i počeli, ali se nije moglo doći do sporazuma. Radeći na tom dalje, Dubrovčani su sve više pokazivali težnju da Ston ne samo zakupe, nego da ga potpuno kupe, da bi ga mogli "obzidati i utvrđivati po svojoj volji". Ta želja javljala se kod njih sve više, otkad im je postalo jasno, da će radi Huma između Bosne i Srbije doći do sukoba, u kojima bi oni mogli imati teških neprilika, ako se Ston pretvori u ratno poprište. Nadiranje bana Stepana II prema morskoj obali uzimalo je sve šire razmere. Ono ga je, u leto 1331. god., dovelo čak do sukoba sa Mletačkom Republikom, koja je energično htela da zaštiti svoje otoke Korčulu i Brač, na kojima je razapeo svoje niti aktivni bosanski ban. Mletačka Republika spremala je čak i jednu ekspediciju protiv bana. Kad je Dubrovnik bio pozvat da opremi jednu lađu, izvinjavala se mala republika u Mlecima da im je veoma nezgodno istaći se protiv bana, koji bi im mogao biti opasan i napraviti velike štete (24. avgusta 1331.). U stvari, ban je bio gotov na to i bez tog akta neprijateljstva i smatrao je za potrebno da šalje u Dubrovnik preteća pisma, da bi ih samo napravio što bezopasnijim. Dubrovčani su izbegavali sve sukobe, koji im ne mogu doneti ništa drugo sem štete, i iskreno su se trudili da na obe strane stvore raspoloženje za mir. Oni su gledali da nekako izmire bana i sa kraljem Dušanom. Bosanski ban bio je stvaran gospodar Huma, ali je Ston, sa svojim poluostrvom, priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja i bio njegov. Da bi došli do Stona, a neizazvali bilo jednog bilo drugog gospodara na neprijateljstva, oni su, gotovo u isto vreme, pregovarali sa obadvojicom. Dušana su privoleli da im ga proda posle prijateljskog posredovanja u Zeti 1332. god. U Malom Veću Republike rešeno je 7. januara 1333. god., da se za Ston plati 8.000 perpera od jednom i da se kao stalan godišnji dohodak plaća kralju 500 perpera. Za podmićivanje kraljevih velikaša odobrena je suma do 1.000 dukata, a glavnom povereniku kraljevom Kotoraninu Nikoli Bući obećano je jedno zemljište u samom Dubrovniku i nešto u Stonu. Bosanski ban imao je dobiti samo prve godine 600 perpera, a inače samo po 500, bez druge kakve sume, koja bi se isplaćivala odjednom. Kralj Dušan nije imao mnogo razloga da odbije ponudu za jednu oblast, koja je gotovo van njegova domašaja i čija bi ga odbrana stala nesumnjivo više nego što ona vredi i nego što znači za njegovu moć. On im je s toga 22. januara 1333. konačno prodao Ston. Dao im je uza nj i jedan deo primorja do dubrovačke međe i Posrednicu "kako optječe Neretva do mora". Ban je izdao svoju povelju 15. marta iste godine. Ali u toj povelji nema pomena o Posrednici, koju je Dušan, istina, dao Republici, ali koju su u stvari držali Bosanci. Uzalud je Dubrovnik pokušavao da dobije i to mesto. Samu Posrednicu nisu dobili uopšte nikad, a primorje oko Slanog pripalo im je tek pred kraj XIV veka. Kad je Dušan čuo za ovu Stepanovu povelju rasrdio se na Dubrovčane i htede da pokvari celu pogodbu. Uplašeni Dubrovčani požuriše se sa poslanstvom da mu objasne stvar i da ga ublaže. Novom poveljom od 19. maja 1334. tražio je kralj i Dubrovčani su se obavezali, da u taj kraj ne primaju druge ljude iz njegova kraljevstva sem onih, koji su se tamo već zatekli, i da dozvole kraljeve pretrage u tom pravcu. Osim toga, dubrovačka se vlastela zaklela, da u Stonu i Ratu ostane "pop srpski i da poje u crkvama". U slučaju da dođe do rata između kralja i Republike Stonjani su morali biti izuzeti i nisu smeli biti upotrebljeni kao borci na dubrovačkoj strani. Zanimljivo je, da je posle prodaje Stona jedan deo ugledne humske vlastele prešao od bana kralju. Tako je, na primer, postupio župan Milten Draživojević, nemirni sused Dubrovnika, koji je sa svojim ljudima krstario od Neretve do Onogošta.

Dubrovačka Republika, čisto i strogo katolička, nije rado trpela pravoslavno sveštenstvo i pravoslavnu veru u Stonu, u kojoj je još Sv. Sava bio osnovao episkopiju sa važnom misijom u tom kraju, na granici pravoslavnog područja. Za episkopsku crkvu odredila je Republika već 22. avgusta 1335. god. katoličkog sveštenika, a 1349. dovela je franjevce u to mesto. Da ne bi izazvala Dušana dubrovačka je vlada s početka imala izvesnih obzira, ali je posle i toga nestalo. Kao sredstvo za potiskivanje pravoslavnih upotrebljena je, pored verske propagande, i agrarna reforma, koja je na stonsko zemljište dovodila dubrovačke plemiće i kao njihove radnike katoličke seljake. Zahvaljujući tim merama Republika je postigla, da već krajem XIV veka na Stonu nije bilo pravoslavnih. Jedan izveštaj iz 1394. god. kaže: "Fratri, božijom pomoću, onaj narod preobratiše i pokrstiše i sve dosad preobraćaju one što svaki dan dolaze u taj kraj iz zemalja šizmatika". Stonski dohodak od 500 perpera godišnje primao je s početka srpski dvor, a od 1350. god. ustupio ga je Dušan srpskom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu.Vizantiski car Andronik III pokazivao je mnogo energije, da obnovi posrnuli ugled Vizantije. Ali, iako je imao uspeha prema protivnicima manjeg značaja, kao što behu Đenovljani, on ipak nije mogao da postigne ono što je želeo. Vizantija njegova vremena nalazila se između dva protivnika, nabujala i neodoljiva, koji su premašili njenu snagu. Na jednoj strani, u Aziji, behu Turci, čija je snaga rasla svaki dan; na drugoj, u Evropi, Srbi, čiji su prohtevi rasli sa svakim novim dobitkom. Sem toga, u Vizantiji samoj, kao posledice građanskog rata behu ostali mnogi nepodmireni računi i lične osvete, koji su morali dovoditi do sukoba i raznovrsnih pakosti. Jedna od takvih pakosti dovela je 1334. god. do srpskog posredovanja. Vizantiski namesnik na Zapadu, Sirgijan, koji je bio zapovednik i na srpskoj granici, bi u Carigradu osumnjičen radi veleizdaje. Ogorčen na dvorske došaptače, a i u opasnosti od kazne ili progona, on dobeže Dušanu i ponudi mu svoje usluge. Tako sad doista postade izdajnik svoje otadžbine, ako to u vreme prve optužbe još nije bio. Dušan primi njegovu ponudu i odmah pređe u napadaj protiv Grka. Jedan deo srpske vojske vodio je sam Sirgijan. Vest o tom napadaju uplaši sve Grke, kojima je bila dobro poznata lična vrednost njihova odmetnika. Srbi, bez velike borbe, osvojiše na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Stumicu. Sirgijan zauze Kostur i druga neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska vojska stiže pod sam Solun, u kom je već bilo izvesne sklonosti za predaju. Na vest o toj opasnosti krenu sam car Andronik, da spase svoj najvažniji grad posle prestonice. U isto vreme pleli su Grci sve mreže, da uhvate ili upropaste Sirgijana. Lerinski zapovednik Sfrances, pretvarajući se kao da je i on odmetnik, dođe Sirgijanu da tobože zajednički rade, pa posle dosta muke uspe da ga teško rani u jednoj zasedi. Sirgijana, već u samrtnom ropcu, doneše pred Dušana, koji ga je oplakao i sahranio kao najrođenijeg. Sirgijanovi ljudi, obezglavljeni, a mamljeni od Grka i preklinjani da ne budu izdajnici, počeše prelaziti Androniku i tako u dva-tri maha dovedoše svoje srpske saveznike u težak položaj. To je bio jedan od razloga koji je delovao na Dušana da primi Andronikove ponude i sklopi s njim mir, pa čak i savez, 26. avgusta 1334. god. Savez, kao čvršća garancija mira, bio je u taj mah potreban za obe strane. Grcima je trebao da bi dobili slobodne ruke na drugoj strani, a Srbima s toga, što se na njih spremao mađarski napadaj sa severa. Po ugovoru Grci su dobro prošli, jer im je Dušan vratio dobar deo osvojenog zemljišta, a zadržao je samo pogranične gradove s užim oblastima: Ohrid, Prilep, u kom sazida svoj dvor, Kostur, Strumicu, Lerin, Sidirokastron (srpski Železnac), Voden i Čerman. "Ovo sve uze za tri godine svog kraljevstva" piše s ponosom kraljev biograf u Danilovu Zborniku. Car Andronik, za svaki slučaj, podiže za odbranu Soluna novi grad, takozvani Ginekokastron, koji tako utvrdi, da bi ga čak i žene mogle braniti; otud mu je ostalo i ime "ženski grad" ili "žensko", očuvano sve do Svetskog Rata sa dosta slovenskog stanovništva.