Kralj Dušan, neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika, "kralj među svima ljudima svog vremena u svetu najviši", kako priča savremeni Filip Mezier, već proslavljen u borbama zbog svoga junaštva, izazivao je divljenje već samom svojom pojavom. Njegove krupne oči, onako izrazite u slavnoj fresci Lesnovskog Manastira, kao da su prodirale u dušu. Duguljasto lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego plave nemanjićske puti, ima ozbiljnost i daleko uprt pogled, kakav, inače, na freskama sretamo obično samo kod Hrista Vsedržitelja. U celoj pojavi oseća se moćni samodržac, svestan snage koju predstavlja. Kao svi bolji Nemanjići on je odličan vojnik; uz Nemanju svakako lično najhrabriji. U diplomatskoj veštini beše možda nešto manje okretan od Stevana Prvovenčanog, verovatno s toga što mu je u onolikoj snazi, manje nego onom, trebalo diplomatskog dovijanja. Od Milutina je nasledio državu ne samo davno i sigurno stabilizovanu, nego i podignutu do glavne sile na Balkanskom Poluostrvu, ali je sreća što od svog deda nije nasledio i njegove moralne osobine. U svom odnosu s ljudima Dušan je bio znatno drukčiji od Milutina, isto kao i u porodičnom životu. U Dušanu se javlja i jedna crta nemanjićskog nasleđa u pogledu ženskog uticaja. Taj silni car, koji je gospodario na Balkanu, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni, koja je, više nego ijedna druga vladarka pre nje, uticala na državne poslove i na cara lično i o kojoj tradicija u dubrovačkom gradu nije bila nimalo laskava.

Za Dušanova vremena Srbija dostiže vrhunac svoje moći. Bugarska zavisi od njegove milosti; Vizantija vapi za njegovu pomoć; Mleci traže njegovo prijateljstvo. Period Dušanove vladavine to je uopšte, kao nekim čudnim sticajem prilika, period velikih vladalačkih ličnosti. U Mađarskoj je njegov savremenik Lajoš Veliki (342.-1382.), u Češkoj Jovan Luksemburški (1319-1335.) i slavni Karlo IV (1346-1378.), kod Turaka silni Orkan (1326-1358.).

Kao nekada bugarski car Simon, tako je i Dušan svoju prvu mladost proveo u Carigradu, sa ocem u progonstvu, i tu je dobio prve i najsnažnije utiske. Jedući izgnanički hleb u jednoj sredini gde je bio zatočen, on, prirodno, nije mogao da tu sredinu posmatra bez izvesne primese ogorčenja, koje će se docnije pretvoriti ako ne u mržnju, a ono ipak u izvesno zlopamćenje. On je, iako još vrlo mlad – rođen je negde oko 1308. god., u Carigradu je živeo od 1314-1320., – imao ipak mogućnosti da u prestonici izbliže pozna tamošnju publiku, punu strasti i niskih instikata a sa puno prohteva i ambicija. Nema sumnje, da je na mladu dušu ostavljao naročit utisak sav blesak bogatog carskog grada i torženstvenost njegova dvorskog ceremonijala, na koje se u punom tradicija Carigradu mnogo pazilo.

Kad se vratio u Srbiju Dušan je već bio razvijen dečak, koji je sa razumevanjem pratio podvige svoga oca da dobije presto. God. 1322. on postaje "mladi kralj". Njegov prvi vojnički pohod, u kom je pokazao ličnu vrednost, to je bio njegov sukob sa bosanskim banom Stepanom, 1329. god. Studenički iguman Nikola zabeležio je, kako je Stevan Dečanski poslao Dušana "na bezbožne i pogane babune", i kako je mladi kralj odneo pobedu nad njima i dobio "besmisleni plen". Dušanovo lično učešće u velbuškoj bitci beć smo istakli. Nije, onda, čudo, što je mladi kralj zadobio simpatije vojske i većeg dela vlastele, koja je u njegovoj borbi s ocem prešla na njegovu stranu.

Jedan opis Srbije, s početka Dušanove vladavine, pisan 1332. god., a posvećen francuskom kralju Filipu VI, pisan, istina, tendenciozno, "antišizmatički", daje ipak dosta građe za izvesnu sliku o stanju u njoj. "Ova kraljevina ili i nema nikakvih tvrdih mesta ni gradova, ili ih ima veoma malo; kraljevina je to jadna i žalosna, gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova. Zgrade i dvorovi, kako kraljevski tako i ostalih plemića, sagrađeni su od brvana i od drveta; niti ja tamo gde videh dvora ili kuće od kamena ili od zemlje, manj u latinskim gradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata žitom, vinom, uljem i mesom; prijatno je ispresecana tekućim vodama, izvorima i rekama, okićena šumama, planinama, dolinama i ravnicama, i puna svakovrsne divljači: u kratko rekavši, dobro je i odabrano sve što u njoj radi, naročito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet rudnika zlata, i toliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano rade. I osim toga ima ruda srebra, pomešanoga sa zlatom, koji su zaista tu skoro nađeni na mnogim drugim i različitim mestima i povrh svega ima doista prekrasnu i milu dragocenost, koja će imati skupu cenu u svemu ovom veku." Isti taj izveštaj kazuje, kako su Latini i Arbanasi nezadovoljni srpskim režimom; "i oni svi, i svaki pojedinci, kao da bi se posvetili, kad bi mogli ruke umočiti u krv pomenutih Slovena."

Da je ovo kazivanje bilo osnovano na neposrednom saznanju kazuju jasno opasne pobune te iste 1332. god. Promena na prestolu u Srbiji kao da beše ohrabrila izvesne neredima sklone ili Srbima neprijateljske elemente. Arbanas Dimitrije Suma i zetski vojvoda Blagoje digoše ustanak u Primorju s proleća 1322. god., pomagani od izvesnih velikaša u Zeti. Misli se, da je ustanak izbio s toga, što se ti ljudi nisu smatrali "dovoljno nagrađeni za usluge u borbi protiv Uroša III." Drugi razlog može biti i onaj česti i dosta obični, da se posle jedne pobune javljaju brzo i druge s ljudima koji samo u takvim promenama mogu da izbiju na površinu ili da zadovolje svoje prohteve. Ovaj ustanak smiren je vrlo brzo, i to, kako se čini, mirnim sredstvima, ponajviše posredovanjem Dubrovčana, čiji su trgovci imali dosta veza i uticaja u tom kraju.