Sklopivši mir s haganom Hiraklije se svom snagom baca na Perziju. Osetivši njegovu novu snagu u borbama perziski vladar Kozroje poče da traži saveznike. Našao ih je, prirodno, u Avarima, koji su bili lako gotovi na pogodbu, znajući da Perzijanci nemaju šta tražiti u Evropi. U leto 626. god. imao je biti izveden zajednički napadaj na Carigrad. Perzijanci su trebali napasti prestonicu sa aziske strane, a Avari sa evropske. Sa Avarima su išli i Sloveni sačinjavajući najveći deo njihove flote. Na Petrov-dan te godine stigoše prve avarske čete pred Dugi Zid. Hagan je krenuo sva sebi podložna plemena, Bugare, Gepide i Slovene i sa ogromnom vojskom opsede Carigrad. Sloveni, koji su dolazili Crnim Morem, behu poveli sobom i žene, koje su bile vešti brodari. Jedan deo Slovena pridružio se Avarima, po pozivu, kao neka vrsta saveznika, lakome na bogat carigradski plen. "I zemlja i more napuni se divljih naroda", kaže jedan savremenik; a drugi veli da stiže "besni vihor neprijatelja, bljujući, kao neizmerna pučina, varvarski mulj." 31. jula počeo je opšti juriš. Na jednoj strani napadali su Avari, a na drugoj Sloveni, koji su imali prve redove "golih pešaka", a druge u oklopima. Oni su dovukli i opsadne sprave. Na jednom delu fronta podigli su dvanaest kula, koje su po visini bile ravne gradskim bedemima. Sloveni su još bili dobili zadatak, da na svojim lađama prevoze Perzijance sa aziske obale. Ali slovenski mali čamci nisu se mogli meriti sa vizantiskim bojnim lađama. Sem toga, nastale su za njih velike nezgode, što su Vizantinci primetili da se oni sporazumevaju s Avarima pomoću davanja znakova vatrom, pa su ih varali. Takva jedna prevara odlučila je čak ishod celog preduzeća. Vizantiski Jermeni zapalili su vatre u luci kod Sv. Nikole, a Sloveni, misleći da su to Avari, krenuli su tamo, zapali u zasedu i teško nastradali. Hagan, besan što je zbog toga onemogućen kombinovani napadaj s kopna i mora, pripisujući poraz ne prevari, nego neveštini slovenskoj, dade poubijati i one koji su bili spašeni. Slovenska je pogibija bila strahovita; "usled mnoge krvi zacrvene se morska voda", kaže jedan savremenik. Čitav zaliv Zlatnog Roga, gde je napanuta slovenska flota, bio je pun mrtvih telesa i praznih čamaca. Sloveni posle toga uzmakoše, a zbog njih morade se povući i hogan, porušivši pre kule i zatrpavši rovove. Sloveni su prsli na sve strane, "iako ih," veli jedan izvor, "niko nije gonio". Bilo je svakako više iz straha od Avara, nego od Vizantinaca. Poraz je bio završen 8. avgusta 626. god.

Avarsko-slovenski poraz pred Carigradom stvorio je novu fazu u odnosima između njih. Postupanje haganovo sa Slovenima, na očigled neprijatelju, delovalo je silno na sve koji su sudelovali u borbi. Ogorčenje je, prirodno, pojačavalo i to, što se osetilo da snaga gospodara nije tolika, kolika se njima činila; i što je vizantiska pobeda obustavila sva bogata finansiska sredstva, koja su dotad jačala Avare i osiguravala im prevlast nad ostalim narodima s leve obale Dunava. A svoju prevlast oni su iskorišćavali svirepo. Stare hronike govore o tom sa strašnim primerima. Kad su Huni-Avari polazili protiv koga, piše hroničar Fredegar, oni su napred slali Slovene, a sami bi ostajali pred taborom. Ako Sloveni pobede Avari istrče da uzmu plen; a ako podlegnu oni su im davali pomoć. Zimi bi dolazili među Slovene, da se hrane, da im uzmu plen i da spavaju s njihovim ženama i kćerima. Uz to su im Sloveni davali i drugi danak. Ruska, takozvana Nestorova hronika izrično naglašava, da su Avari "nasilje činili" ženama slovenskoga plemena Duljeba. Čak su slovenske žene zaprezali mesto konja. S toga je razumljivo da sad, kad se javila prilika da se počne raskrštavanje s Avarima, Sloveni ustaju protiv njih. Na području današnje Južne Češke, Austrije i severne Slovenije pobunjeni Sloveni, pod vodstvom jednog franačkog trgovca, Sama, uspeše čak da stvore svoju državu, koja je trajala dve-tri desetine godina. Samu se negde iza 632. pridružio i Drvan, knez Lužičkih Srba, dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant, koji je dotle bio pod franačkom vlašću. To je najstariji historiski spomen srpskog imena uopšte, koje će se posle javiti i kod slovenskih plemena na jugu.

Protiv Avara ne ustaše samo Sloveni. Posle haganove smrti nastaše među Avarima i Bugarima borbe oko nasledstva. Nije potpuno jasno na osnovu čega su Bugari tražili svoj deo vlasti, ali je to svakako karakteristično za opadanje avarskog ugleda. U tim borbama stradali su Bugari i jedan njihov deo došao je Slovenima tražeći skloništa; pa se posle, ne zna se zašto, uputio u Italiju, u Benevent. Mnogo ozbiljniji bio je pokret istočnih Bugara, Unogundura, koji stanovahu na području od Dnjestra i Azovskog Mora na istok. Odmetnuvši se od Avara, bugarski poglavica Kuvrat ili Kurt uđe u bliže veze sa Vizantijom i sklopi s njom savez. Car Hiraklije napravi čak Kuvrata vizantiskim patricijem. Carevini je dobro došao taj sukob između Avara i Bugara, i ona je novog saveznika zerdno pomagala, da bi mogao istrajati i biti po nju od koristi.

Iako je Hiraklije, malo posle avarsko-slovenskog poraza pred Carigradom, uspeo da strahovito potuče i Perzijance u bici kod Ninive (627.) i da izazove građanski rat kod njih, on ipak nije mogao da na istoku dobije željeni mir. Perzija je bila skršena, i nikad više nije postala ozbiljan protivnik Vizantije. Ali mesto nje javlja se novi i isto tako opasan protivnik; čak, po svom svežem zamahu i velikom verskom oduševljenju, gotovo i opasniji. To su Arapi, zvani Saraceni, sa novim prorokom Muhamedom. Od 630. god. Muhamed postaje neosporan vođ Arapa. Te godine on je u triumfu ušao u Meku, koju je ranije morao napuštati, i njegova vera Islam osvaja naglo sve veće krugove arapskih plemena. Čitav pokret ima koliko verski, toliko isto i politički karakter. Naslednici Muhamedovi sa islamskom verom vrše u stvari i ujedinjavanje arapskih plemena. Arapi osvajaju Siriju, Palestinu, Irak, Zapadnu Perziju, Mezopotamiju posle Egipat i Tripolis, i Islam postaje vera ogromne većine naroda Male Azije. Već pre sredine VII veka nova arapska država, iznikla naglo kao tropski cvet, postade jedan od najvažnijih činilaca u Sredozemnom Bazenu. Zabrinut za sudbinu svojih pokrajina na istoku car je spremao nove vojske. Ali, bolestan, on nema više pređašnje aktivnosti. Kraj velikih borbi, koje su počele između Vizantije i Arapa, Hiraklije nije doživeo; on je umro 641. god., ostavljajući državu pred krupnim zapletima.