Glavna državna briga cara Hiraklija, za čitavo vreme njegove vladavine beše usredsređena u bitnosti na aziska pitanja. Na to su ga nagonile, s jedne strane, teške prilike Carevine u tom kraju, a s druge i lični interesi. On je bio poreklom s istoka, iz Kapadokije; svu je mladost proveo u Maloj Aziji, gde je za vlade Mavrikijeve vojevao s Perzijancima; svoj uspeh protiv Fokasa imao je u glavnom da zahvali afričkim četama i aziskim prijateljima. Sem toga, za Vizantisku Imperiju posed bogatih oblasti Male Azije i Egipta beše jedno od životnih pitanja, naročito radi snabdevanja s hranom pasivnih evropskih oblasti. Najposle, pritisak Perzijanaca i njihovo bezobzirno nadiranje, kao i osvajanje glavnih mesta Male Azije i čak egipatske Aleksandrije (619.), tražili su neodoljivo, da Carevina preduzme energična sredstva za svoju obranu. Radi svega toga car Hiraklije je svoj glavni interes obratio na istok i odmah, od prve godine svoje vlade, počeo tamo vojničke akcije. Zapadni deo Carevine prepustio je, međutim, ako ne njegovoj sudbini, a ono svakako daleko sporednijoj svojoj brizi.

Sloveni su vrlo dobro osećali, da Vizantiska Imperija nema dovoljno vojske, koja bi mogla da spreči njihovo nadiranje na Balkan. Videći, da su granice nedovoljno štićene, Sloveni sa Avarima zajedno prelaze tamo praćeni porodicama; a kako je sve manje bilo vojničkih vizantiskih pokušaja, da se oni silom odbiju, to je tip ovih prelaza postepeno gubio karakter vojničke borbe. S početka, Sloveni idu da pljačkaju; a kasnije, kad je posle čestih pljačkanja plena ostajalo sve manje, oni se počinju zadovoljavati tim, da prosto otimaju i zauzimaju tuđa napuštena polja i njive i da mesto pokretnih uzimaju nepokretna imanja. Kod Slovena bilo je verovatno prebegavanja i prelaženja na vizantisko područje još i s toga, da bi se izbeglo surovostima avarske vlasti, koja je bila vrlo teška. Nesumnjivo stoji, da su prvih godina VII veka njihovi pohodi neobično česti; da najveći deo starih gradova propada tih godina i da se otad o njima gube tragovi. Vesti iz sredine VII veka već jasno govore o jakim i već stalnim slovenskim kolonijama na Balkanu. Proces preotimanja i kolonizacija izvršen je, dakle, u tom vremenu, kad je Vizantija bila sva zauzeta svojim teškim i napornim krizama i borbama na istoku.

Sloveni su bili vrlo ekspanzivni. Njihova naselja hvataju u VII veku od Crnog Mora pa sve do bavarske granice, a sudeći po jačini njihovih četa ne izgleda da su bila retka. God. 611. Sloveni provaljuju u Istru i silno je pljačkaju, a u isto vreme tuku se i po Bavarskoj. Druge slovenske čete haraju po Vizantiji. U Solun se zbeglo mnoštvo porodica iz dunavskih, panonskih i dačkih oblasti, a poimence se spominje stanovništvo iz Niša i Sofije. Solunska legenda sv. Dimitrija kazuje, kako se digao ogroman slovenski narod raznih plemena, Drugovića, Sagudata, Velegezita, Vajunita, Brzita i drugih (od kojih mnoga, sudeći po nazivu, nisu bila slovenska) i kako je opljačkao ne samo unutrašnjost, nego kako je, na čunovima, stigao i oplenio i svu Tesaliju, okolna ostrva, grčke otoke zajedno sa Cikladima, svu Ahaju, Epir, velik deo Ilirika i čak jedan deo Azije, opustošio mnoge gradove i pokrajine i napao najzad i sam Solun. Napad je bio i sa mora i sa suva. Da to nije imao biti prost pljačkaški napad zaključivalo se u Solunu po tom, što su s napadačima bile i njihove žene sa prtljagom, spremne da se nastane tu odmah posle pada grada. Znači, očevidno, da je naseljavanje Slovena već vršeno na taj način i da su, pre te opsade Soluna, sasvim dole na jugu Carevine, drugi neki gradovi, severniji i bliži neprijatelju, već tako prešli u slovenske ruke. Slovenski napadaj na Solun i ovog puta nije uspeo. Slovenski brodari, suviše zbijeni na čunovima, tako su loše manevrisali prilikom opšteg juriša na grad, da se velik deo lađa sopstvenom krivicom izvrtao i izazvao opštu zabunu kod flote. Sam slovenski vođa, Hacon, bio je zarobljen i posle kamenovan. Sloveni ipak ne napuštaju plana da se nekako dočepaju Soluna i pozivaju hogana, da im dođe u pomoć. Hogan se odazvao pozivu, ali tek posle dve godine. On je, priča legenda, pokupio "sva plemena varvarska" sa Slovenima i Bugarima i onda poslao konjicu, da posvršava prethodne poslove i izvrši prepad. Sam je došao pod grad malo kasnije, sa ogromnom vojskom i sa potrebnim spravama za opsadu. Ali je grad i ovog puta uspeo da se spase uporno branjen od svih slojeva stanovništva, a pomognut i od carigradskih vlasti.

U ovo vreme pada i osvajanje Dalmacije. Nesigurnost u njoj već i ranije pokazuje ponajbolje sakrivanje i zakopavanje novca i nakita domaćeg stanovništva. U Naroni nađen je zakopan zlatni nakit jedne hrišćanke s novcima careva od Justina I do Tiberija II, sklonjenim sigurno u strahu od neprijatelja; a u Grabovniku, kod Ljubuškog, bio je u jednoj gomili sakriven gvozdeni lonac sa zlatnim novcem cara Justinijana i Justina II. Dalmatinski gradovi, s puno starog bogastva, bili su od varvara gotovo po pravilu osvajani, pa rušeni. Stara i ugledna Salona bila je uzeta, po pričanju Konstantina Porfirogenita, prevarom (Sloveni i Avari presvukli su se u odela romejskih vojnika), a po gradskoj tradiciji, zabeleženoj kod Tome Arhiđakona, posle duže opsade (oko 614. god.). Gradsko stanovništvo spasavalo se na susedne otoke kako tu, tako i pri zauzeću Epidaura. Sem Salone i Epidaura stradali su tom prilikom i mnogi drugi gradovi kao Duklja, Narona i Damavijum (u Bosni), a neoštećeni ostadoše jedino Zadar i Trogir. Mesto stare Salone podignut je posle u blizini Spljet; mesto Epidaura Dubrovnik; a mesto Duklje Bar. Čuvena dunavska tvrđava Singidunum stradala je vrlo mnogo tih vremena i potpuno je za uvek izgubila svoje ime. Isto tako i važni Viminacijum i Cibale u Slavoniji i druga mesta. Ovo stradanje gradova upada u oči. Ono je, istina, obična pojava kod svih varvarskih najezda, ali je na našem području bilo i suviše veliko. Sigurno je, da je gradsko stanovništvo pokušavalo samo da brani svoj imetak i da je zbog toga, i radi pljačke, kod napadača pojačan bes razaranja.

Vizantija je upravo u to doba bila najteža pritešnjena od Perzijanaca. God. 614. beše pao u njihove ruke Jerusalim, a 619. i daleka Aleksandrija. Posed Egipta, žitnice carevine, beše ozbiljno ugrožen. Car Hiraklija odluči s toga, da napregne svu snagu protiv toliko ojačanog neprijatelja i da lično vodi vojsku. Da bi se koliko-toliko obezbedio s leđa on nudi Avarima vrlo povoljne uvete, ako pristanu na to, da budu lojalni susedi. Preko poslanika bi ugovoreno, da se Hiraklije i hogan lično sastanu u Hirakleji, na domak same prestonice. U svoj svojoj carskoj slavi, s bogatim darovima, sa bleštećom spremom, car je stigao na zakazani sastanak. Hogan, međutim, beše pripravio zasedu da ga uhvati i Hirakliju je jedva uspelo, da se, prerušen, spase u poslednji čas. Sav njegov bogati carski prtljag ugrabiše Avari. U isti mah haganovi ljudi, iskorišćavaju opštu zabunu, pojuriše prema Carigradu, da ga uzmu prepadom. Sama varoš obranila se bez mnogo žrtava, ali su za to stradala predgrađa sve do takozvanih Zlatnih Vrata. Pustošeći Trakiju vratili su se Avari kućama vodeći mnoštvo roblja (619. god.). Pored svega toga, Hiraklije nije mogao da prekine veze s njima. Opasnost na istoku bila je još veća; a da vodi rat na dve strane Vizantija niti je smela, niti bi mogla. Na muci, Hiraklije obnavlja pregovore s haganom i prima uvete mira, kao da je teško pobeđen. Car je imao da plaća podvostručen prvašnji danak, po 200.000 zlatnika, i još da dade taoce kao jemstvo za mir. Koliko je caru bilo stalo do tog da dođe do sporazuma vidi se još vrlo dobro i po tom, što je među taocima bio i jedan njegov vanbračni sin i jedan sestrić.