Kralj Ferdinand upotrebio je celu zimu 1526/7. god. da popravi svoj položaj u Ugarskoj i pridobije nove pristalice. I njemu, kao i Zapolji, bilo je mnogo stalo do toga da imaju uza se srpsku miliciju, kao oprobane ratnike i kao ljude koje je bilo daleko lakše skupiti nego lensku vojsku ili skupe najamnike. Među prvima je prešao na njegovu stranu mladi srpski despot. Iako Ferdinand nije usvojio sve njegove zahteve ipak mu je dao i obećao dosta. Obećao mu je plaću za 500 konjanika, poklonio mu je osvojene gradove u Sremu, Vukovar i Borovo, a privremeno mu je ustupio i Mitrovicu i Radince, ako ih osvoji od Turaka. U proleće 1527. Habzburzima je pošlo za rukom da obećanjima i poklonima pridobiju i Jovana Nenada, koji se tobože od njih nadao stvarnijoj pomoći za borbu protiv Turaka. Uzalud je Zapolja, čak preko samog Radiča Božića, pokušavao da ga odvrati od te veze. Izgleda da je Nenadova aktivnost imala osetna uticaja i među dotadašnjim Radičevim ljudima, jer je Radič morao napustiti svoje šajkaške odrede i povukao se na svoja imanja. Zapolja je pokušao potom, da Nenada suzbije silom. Terek je ovog puta imao sreće i povratio je jednim napadom Suboticu, u kojoj se, u to vreme, "car" nije nalazio. Jovan Nenad nije mogao da ga progna iz preotetog grada, pa je svoje sedište preneo u Segedin. Zapolja je uputio protiv njega i poveću vojsku, pod vođstvom erdeljskog vojvode Petra Perenjija, ali je ta vojska kod Seleša, početkom maja, bila potpuno poražena.

Ferdinand je nastojao da pridobije i druge srpske velikaše. Obraćao se i Radiču Božiću i Pavlu Bakiću. Njegova je diplomatska aktivnost imala među Srbima dosta uspeha, naročito posle ove Nenadove pobede. To je nagnalo protivnike Nenadove, da upnu sve snage protiv njega. U velikoj borbi kod Seđfalua zadat je njegovoj vojsci osetan udarac. Iako ga je oslabilo, to ga nije slomilo. S toga su kasnije pokušana druga sredstva. Kad se Jovan Nenad spremao u susret kralju Ferdinandu, bio je, u prolazu kroz Segedin, iz zasede smrtno ranjen. Teško ranjenog preneli su njegovi ljudi Nenada u selo Tornjoš, gde mu je stari neprijatelj, Valentin Terek, otsekao glavu, 26. jula. Posle njegove smrti vojska mu se brzo rasula. Tako je brzo završio život taj čudni i još dovoljno neproučeni junak, najmističnija i najviše problematična ličnost cele naše prošlosti. Kao stvoren za epsku pesmu on u njoj, ipak, nije ostavio nikakva traga, što je isto tako od značaja i za vreme i za sredinu i možda za psihu postanka i života naše narodne junačke pesme.

Zapolji je pogibija Jovana Nenada dobro došla, iako mu nije mnogo olakšala položaj. Mitom, obećanjima, većim izgledima i stvarnijom snagom Ferdinand je sve više uzimao maha na njegovu štetu. I među Srbima i među Hrvatima. Videći to Zapolja je požurio da i sa svoje strane zadovolji Srbe. Kako je despot Stevan Berislavić prišao Habzburzima, kako mu se Jovan Nenad odmetnuo isto tako, to je Zapolja hteo da i on ima jednog zakonitog pretstavnika Srba na svojoj strani. S toga je o Duhovima 1527. imenovao Radiča Božića kao novog srpskog despota. Ali Radič nije bio nova ličnost, koja bi ponela nov barjak, a sem toga bio je već ostareo i bolestan. On nije mogao doneti Zapolji nov priliv snaga, pa čak ni povratiti ranije izgubljene pozicije među Srbima. Naprotiv, kad je Zapoljina vojska 27. septembra 1527. pretrpela jak poraz kod Tokaja i kad se počelo sticati uverenje da njegova snaga nije dorasla Ferdinandovoj, ostavili su njegovu stranu skoro svi ugledniji Srbi, koji su ga dotle pomagali. Među prvima Pavle Bakić, koji je od svih Srba u Ugarskoj imao u to vreme i najviše snage i najviše ugleda. Kao Ferdinandov pristalica ističe se i paštrovićski glavar Stevan Štiljanović, poznat i popularan naročito po Ljubišinom pričanju. On je krajem XV veka napustio svoju Boku, pa je kao kastelan krajiških gradova i pristalica Habzburga vodio borbe najpre protiv Turaka, a posle protiv Zapoljinih ljudi. Posle Ferdinandove pobede i krunisanja za ugarskog kralja (3. novembra 1527.) među nagraćenima nalazio se i Štiljanović. Dobio je u virovitičkoj županiji posede Miholjac i Glogovnicu. Despotu Stevanu ustupio je Ferdinand izvesne pogranične gradove, koje je dotle držao Jovan Nenad, Bač, Feleđhaz, Sotin i druge.

Krajem zime 1527. i početkom 1528. god. pošlo je za rukom Ferdinandovoj vojsci, u kojoj se vidno isticao Pavle Bakić, da u severnoj Ugarskoj suzbije Zapoljine pristalice i da samog Zapolju natera da se sklanja u Poljsku. U nevolji Zapolja se obrati za pomoć sultanu. Sultan Sulejman, po staroj turskoj politici, pristao je odmah da posreduje u borbi između dve hrišćanske grupe; u toliko pre što se radilo o tom, da se potpuno rastroji ugarska država, i što je Zapolja pristao da prizna njegovu vrhovnu vlast. Turci na granici nisu mirovali ni inače. Već pre saveza sa Zapoljom i pre objave rata oni su počeli živu akciju u Bosni, zauzevši Jajce i neka druga mesta. Potom su prešli i preko Save i krajem proleća 1528. napali Barku. Izveštaji svih zapovednika sa granice bili su očajni. Ljudi su mesecima ostajali bez novaca i drugih sredstava, pa su se ili rasipali ili izdržavali pljačkom. Despot Stevan javljao je 6. jula palatinu Stevanu Batoriju, da je turska vojska ("sva snaga turskog sultana", kako je on govorio preterujući i suviše) prešla Savu "i progutaće i pretvoriti u pepeo ostatke kraljevstva". Sam protiv njihove sile, pisao je on, to je "kao kap protiv mora." I to s ljudima nezadovoljnim, za koje se niko ne brine.

Ferdinand, međutim, nije mogao mnogo pomoći. Kao i prošla ugarska vlada on se mučio bez finansijskih sredstava i tešio je ljude samo praznim rečima. Nije čudo s toga, što je na granici nastalo rasulo, što su ljudi počeli da popuštaju i što je Zapolja s Turcima uzimao sve više maha. Sam despot se nije ustručavao poručiti palatinu, da će izvesne gradove, ako mu za vreme od dve nedelje ne dođe pomoć, isprazniti i napustiti sam. Uzalud je radi toga išao čak i u Budim. Ferdinand, u koliko je, s krajnjim naporima, i namicao novaca nije ih trošio na utvrđivanje južne granice, koliko za odbranu užih austriskih zemalja i na opremu vojske protiv Zapoljinih ljudi. Nadao se, da bi možda mogao slomiti njegov položaj u Ugarskoj pre nego dođu Turci. U građanskom ratu, koji se nastavljao celog leta 1528., dolazilo je do žalosnih scena. U borbi za tuđe interese imali su već više puta da se bore Srbi jedni rotiv drugih. U pohodu Ferdinandove vojske protiv Zapolje pošle su ovom prilikom Borićeve čete protiv Radiča Božića, koji je, teško bolestan, ležao na umoru. U septembru taj Zapoljin srpski despot bio je već pokojnik, ali pred njegovim gradom Lipovom našao je smrt u borbi i Komnen Bakić, brat Pavlov.

Dosad, srpske borbe na strani Mađara imale su načelan karakter. Borilo se iz hrišćanske solidarnosti i u nadi da se vaspostavi slobodna srpska država. U ovom građanskom ratu, gde je izbilo mnogo ličnih strasti i ličnih interesa, Srbi su služili kao oruđe jednoj i drugoj strani još uvek s verom da će u njima naći pomagače i za svoje kasnije narodne ciljeve. Od časa kad Zapolja sklapa savez sa Turcima njegove srpske pristalice postale su u isto vreme i turski pomagači. Ne može se reći da je to bilo samo posredno i nedovoljno svesno. Naprotiv. U borbu se gazilo iz upornosti, prkosa, ozlojeđenja, ali i iz lične koristi. Kod vrlo malog broja bilo je i uverenja, da se da više postići u zajednici s Turcima nego u borbi protiv njih. U svakom slučaju A. Ivić imao je pravo kad je utvrdio, da se od ovih vremena počela profanisati ideja koja je Srbe dotle vodila, da napuštaju otadžbinu i sve žrtvuju u borbi za slobodu. Doista, od boraca za slobodu oni postaju neka vrsta tuđih piona; pretvaraju se u ratnike od zanata, koji, napustivši redovna zanimanja, žive od najamničkih plata.