Pometenost Srba na granici bila je velika. Pavle Bakić, koga je Ferdinand imenovao i vrhovnim zapovednikom šajkaša, držao se stalno s njim, ali je imao čestih neprilika i sa ličnim i sa načelnim protivnicima. Tako mu je početkom 1529. god. jedan sused preoteo posed Banhidu i sam je Ferdinand morao posredovati da mu ga vrati. Nekadašnji najbliži saradnih Jovana Nenada, vojvoda Subota Vrlić, prešao je Turcima i služio na granici. Despot Stevan ispunio je svoju pretnju i napustio je gradove Bač i Feleđhaz, koje su odmah poseli Turci. U turskim rukama behu početkom 1529. god. tvrdi Petrovaradin, Mitrovica, Jajce, Banja Luka, Knin, Skradin, Udbina, Ostrovica. Na mnogo strana put im je bio otvoren ili bar dobro pripremljen. S toga je razumljivo, što je despotov postupak izazvao na dvoru tešku osudu. Ljut, Ferdinand je 22. marta 1529. izdao naredbu da se zatvore Stevan i njegova majka zbog nevere, a kastelanima despotovih gradova bi zapoveđeno da gradove predaju Johanu Hoberdancu. Ferdinand je optuživao despota da je čak odao Turcima neke tajne, pa je pozivao ostale Srbe iz Srema da mu ostanu verni. Hoberdanc je izvršio misiju, zarobio despota i majku mu Jelenu i uputio ih u Budim. To je, naravno, izazvalo još veću zabunu na granici, a naročito među Srbima. Sam Bakić nije smeo jedno vreme da se pojavi među šajkašima, koji mesecima nisu primali platu i bili tim i drugim postupcima veoma ogorčeni. U pismu Ferdinandu od 17. juna Bakić je upozoravao kralja, da bi to sve moglo imati neprijatnih posledica. I imalo ih je. Srpski šajkaši prišli su Turcima i sa njima zajedno počeli vršiti napade na Mađare.

U leto 1529. počela je velika turska ofanziva, kojom je rukovodio sam sultan. Bez skoro ikakva otpora prodirala je turska sila kroz Ugarsku. Na mohačkom razbojištu pridružio se sultanu njegov novi vazal Zapolja. Na vesti o turskom prodiranju uputiše Ferdinandovi ljudi zarobljenog despota iz Budima u Beč, ali se on na putu nekako iskrade i pobegne. Došao je pravo u turski tabor. Sultan je despota primio lepo i povratio mu je sva imanja koja je držao u Slavoniji. Pošto je osvojio mađarsku prestonicu sultan je pošao pravo na Beč, u kome se, među ostalim braniocima, našao i Pavle Bakić sa srpskim četama. Dobro branjeni grad održao se uprkos turskih juriša sve dok sultan zbog jesenjih kiša, 16. oktobra 1529., nije naredio da se vojska vrati kućama.

Ovaj neuspeh Turaka neće slomiti njihovu ekspanzivnu aktivnost, ali će učiniti da Austrija Habzburgovaca dobije važnu historisku misiju u Evropi. Slomivši Ugarsku Turci su izabrali kao svoj dalji put nadiranja tada glavno i najvažnije mesto cele srednje Evrope, Beč, najveći grad do Pariza, središte istočnog poseda habzburške kuće, najsilnije dinastije u Evropi. Nisu okrenuli prema slaboj Italiji ili u drugostepene alpske oblasti. Udarili su u glavu, svesni svoje snage, a potcenjujući možda otpor protivnika. Austrija je u ovaj mah zaustavila udarac, a u isti mah osetila šta joj pretstoji ako se za vremena ne trgne. Ferdinandova težnja, čisto dinastička, da dobije krune češku, mađarsku i hrvatsku i da privuče na svoju stranu Srbe, dobila je istorisko opravdanje i značaj. Kao prva na udarcu, posle Ugarske, Austrija je sad išla zatim, da radi sopstvene odbrane, stvori oko sebe čvrst lanac hrišćanskih naroda, s kojima će moći organizovati otpor protiv Turaka. Ispuniće za Austriju s više uspeha kralj Ferdinand ono, što je Matija Korvin želeo postići za Mađarsku. Spasavajući sebe Austrija je tom političkom aktivnošću spasavala celu srednju, a dobrim delom i zapadnu Evropu. U toj težnji habzburške države Srbima je zapala teška i dužnost i sudbina. Nalazeći se duž same granice oni su imali da podnesu najviše žrtava, i to ne decenij-dva, nego nekoliko vekova. I s toga se kod njih stvorio čitav stalež ljudi, graničara, večnih stražara sa oružjem u ruci, kojima u ogromnoj većini nije bilo moguće da razvijaju ikakve druge sposobnosti. Ratnički život postao im je zanimanje i hleb.

Hoteći da digne duh kod svojih ljudi Ferdinand je delio vernima nagrade, ponekad i fiktivne. Sremskom vojvodi Radoslavu, ranijem saradniku Jovana Nenada, koji mu je na toj strani trebao zameniti despota Stevana, "poklonio" je grad Mitrovicu, ako je pomogne osloboditi od Turaka. Stevan je, međutim, kao turski čovek napadao na susedne Ferdinandu verne slavonske i druge velikaše, bilo sam, bilo zajedno sa Zapoljinim ljudima. Kao što obično biva u građanskom ratu ljudi su bili nadojeni mržnjom i gonili su se nepoštedno. Kad je 1530. god. došlo do novog rata s Turcima srpske čete pod Bakićem i vojvodom Radoslavom pomagale su austrisku vojsku u zapadnoj Ugarskoj, a naročito su se istakle u opsadi Budima, dok je Petar Ovčarević s Turcima i Zapoljinim ljudima davao uspešan otpor u tom gradu. Posle neuspeha pod Budimom i Bakić i Radoslav imali su dovoljno prilike da osete, kako njihovo zalaganje ne nailazi na pravu cenu kod merodavnih činilaca, i s toga su i oni u svojim postupcima bivali dosta puta bez pravih obzira. Bakićevi ljudi napadali su, na pr., na imanja bivše mađarske kraljice, a Radoslav je u jednom sporu sam hteo da pribavi sebi nezakonitu zadovoljštinu. U pomućenoj zemlji nije lako bilo stvoriti red, a najmanje među moćnima gde je svaki hteo da njegova volja bude bez pogovora. Ni kraljeva se reč nije uvek slušala; a, istina, i on je ponekad davao više da uteši, ili zagladi, ili odloži, nego da ispuni. S toga je Bakić jednom prilikom osetio potrebu da upozori samog kralja, kako ljudi nisu "deca, da bi se držali samim rečima."

Sultan Sulejman nije mogao da prežali neuspeh pod Bečom i 1532. god. krenuo je novu vojsku. Imamo jedan savremeni izveštaj o tom pohodu, koji lepo kazuje kako je sultan i spoljašnjim sjajem hteo da utiče i na svoje i na protivničke ljude. Sultan je išao sa 12.000 janjičara i 400 sluga na konjima, sa kratkim kopljima, svi u svili, okićeni srebrom. Carsko blago sa ćilimima i sećijama i carske žene nosilo je 50 kola, a 400 kamila bilo je natovareno carskim čadorima i opremom. Carevu ličnu gardu sačinjavalo je 2.000 spahija, 100 sluga odevenih u svilu okićenu zlatom i srebrom, i 1.000 sulahija, neobično visokih, svi u plavoj svili, sa sokolovima, psima i potrebnim priborom za lov. Car je bio sav u crvenom, iskićen zlatom, s belim turbanom i na belom konju, koji je bio pokriven zlatom i dragim kamenjem. Uza nj su išle četiri paše i 2.000 najotmenijih Turaka. Kod Beograda izišao je pred cara Zapolja, da ga prati na daljem putu. Sulejman je bio, naglašava se, dobro obavešten o borbama koje su u nemačkim zemljama izbile između katolika i novog protestantskog pokreta i smatrao je, s pravom, da mu to znatno olakšava posao. Čitava turska vojska cenila se na 200.000 dobrih boraca; 30.000 kamila prenosilo je municiju i drugi pribor za artiljeriju. Među Turcima se nalazilo i 8.000 hrišćana i 400 talijanskih kondotjera, koji su se naročito sviđali sultanu. Kod Oseka pridružio se toj impozantnoj sili i despot Stevan.

Na tom svom pohodu sultan je stigao pod tvrdi grad Kisek, koji je branio Nikola Jurišić. Neobično hrabra odbrana grada zadivila je sultana. Pošto je Jurišić pristao da na gradske bedeme postavi tursku zastavu napustio je sultan grad i uputio se prema zapadu, u Štajersku. I ovom prilikom istakao se Pavle Bakić, koji se borio s turskim zalaznicima i pratio ih sve do Ljubljane, pa posle nastavio borbu protiv jednog njihovog odreda i u donjoj Austriji. Za nagradu Pavlu je potvrđen posed grada Sombathelja, koji mu je bio dat pred samu tursku ofanzivu. Bogat, moćan, i vrlo hrabar Bakić je stekao velik glas i među Srbima i meću strancima. Srbi su u njemu gledali čoveka, koji jedini može da učini nešto za njih. On se i trudio da im pomogne. Naročito mu je bilo stalo do toga, da što više Srba, naročito iz ugroženog Srema, prevede u Ugarsku, u uverenju da ih tim izbavlja od Turaka. Nije neverovatno da je pri tom imao i ličnih računa, jer se tim pojačavao njegov položaj i olakšavala nezavidna sudbina onih, koji su već ranije bili preseljeni. Despot Stevan Berislavić imao je daleko manje uticaja. Nije do danas utvrđeno tačno radi čega je bosanski sandžak Husref-beg 1536. god. krenuo vojsku protiv njega i dao ga ubiti. Zna se samo, da je Stevan pokušavao s vremena na vreme da se približi Ferdinandu, ali da je isto tako sarađivao i sa Turcima u haranju i osvajanju Slavonije.