Zauzimanjem aktivnog i autoritativnog pape Inoćentija III došlo je početkom XIII veka do novog krstaškog rata. God. 1202. beše se u Mlecima i njihovoj okolici iskupila prilična krstaška vojska. Ali nezgoda za nju nastade u tom, što krstaši nisu imali da plate svu pogođenu sumu za prevoz, koja je iznosila 85.000 maraka srebra. Mleci iskoristiše te novčane neprilike krstaša i ponudiše im, posle izvesnih pregovora, da će pristati da ih prevezu na dug (suma duga iznosila je oko 34.000 maraka), ako im krstaši pomognu, da uz put savladaju odmetnuti Zadar. Stari dužde, Enriko Dandolo, kome je tad bilo na devedeset godina i koji beše slep, pođe sam sa krstašima, davši tako primer i svojim sugrađanima. Ali on je pošao na istok s drugim željama i mislima nego što ih je imalo njegovo krstaško društvo.

U isto vreme javila se i akcija vizantiskog princa Aleksija, sina oslepljenog cara Isaka. On je preduzimao sve moguće samo da sruši svog strica imenjaka. U Rimu je nudio crkvenu uniju, a krstašima političke i ekonomske usluge, samo da mu pomognu povratiti izgubljeni očev presto. Mlečani su rado pristali na saradnju, jedno da izvuku štetu pričinjenu Latinima prilikom njihova pokolja u Carigradu, a drugo, da povrate izgubljena trgovačka tržišta i dobiju nove povlastice.

U jesen, 8. oktobra 1202., krenula je velika mletačka flota na istok s krstašima. 24. novembra pao je Zadar u mletačke ruke. Tamo stiže doskora i princ Aleksije. I pored protesta papina i otpora nekih krstaša, tu bi rešeno da krstaški pohod, mesto u sveta mesta, krene najpre na Carigrad. Krajem aprila 1203. uputila se krstaška vojska iz Zadra, sa novim grčkim carskim pretendentom kao Aleksijem IV. Kao svog novog cara pozdraviše Aleksija uz put Dubrovnik i Drač. 23. juna stigla je flota u San Stefano, pred Carigrad, i odmah naskoro počela opsadu. Car Aleksije III, uplašen, pobeže iz prestonice u Bugarsku, a sam grad branio je njegov zet Teodor Laskaris. Posle Aleksijeva begstva, u noći 17. jula, izgledalo je, da je cilj krstaša postignut. Slepi Isak izveden je iz zatvora i vraćen na presto, a 1. avgusta krunisan je Aleksije kao njegov savladar. Mlečani, kojima se nije napuštao Carigrad, zatražiše isplatu od 100.000 maraka srebra, koja je bila ugovorena kao cena za njihovu saradnju. U isto vreme traženo je i da se izvrši obaveza u pogledu crkvene unije.

Pritisak finansiskih organa na narod, da se iscedi onoliki novac za Mlečane, koji nije poštedeo ni crkve i njihovo blago, i ovi pregovori s Rimom uzbuniše sveštenstvo i ceo narod. I izbegli car Aleksije III, praveći se kao žrtva pravoslavlja i tuđinske obesti, razvi iz Adrijanopolja živu agitaciju protiv novog stanja u Carigradu. Videći, kako latinofobija u narodu uzima sve više maha i kako postaje neodoljiva, mladi car Aleksije menja svoju politiku i napušta svoje pomagače. "Bedno derle", rekao mu je tad razjareni Dandolo, "mi smo te digli iz blata i opet ćemo te u nj baciti!" Borba između Latina i Grka posta neizbežna. Ali i među samim Grcima nastadoše neredi i spletke. Oba cara, otac i sin, biše krajem januara 1204. svrgnuti s vlasti. Isak, star i iznemogao, umre od straha, a Aleksije bi zadavljen. Dok se vodila borba oko njihova prestola, trulu i iskvarenu Vizantiju branilo je, u glavnom, nekoliko varoških najamnika i vojvoda Aleksije Murzuflo kao novi car Aleksije V. Poslednjeg dana, kad su krstaši jurišajući već prodirali u Carigrad, pobegao je i taj novi car, a za njegova naslednika bi izvikan hrabri Teodor Laskaris. Ali on nije imao šta više da spasava. 13. aprila 1204. Latini su postali gospodari gorde vizantiske prestonice, u koju, od njenog osnivanja, ne uđe dotad nikad tuđin kao osvajač.

U Carigradu je posle toga osnovano Latinsko Carstvo. Želeći da pojača značaj Mletaka i njene privredne interese, stari Dandalo, duša celog ovog preduzeća, radio je na tom, da novi car ne bude jaka ličnost, ni nova carevina jaka država, jer će samo tako Mleci moći održati svoj prestiž i naturati svoju volju. Sam za sebe on krune niti je trebao ni tražio, i kad mu je ponuđena on je odbio. Ali njegovim uticajem bi izabran za carigradskog imperatora Balduin Flandriski i 16. maja krunisan u opljačkanoj Aja Sofiji. Za patrijarha u Carigradu bi postavljen Mlečanin Toma Morozini i uza nj, za Sv. Sofiju, još trinaest mletačkih kanonika. Ali je za svakog poznavaoca prilika na Istoku bilo jasno, da takve mere neće dovesti do crkvene unije. Uz ranija nasilja pri zauzimanju Carigrada ovo otimanje Sv. Sofije beše samo razlog više, da se u dušama ortodoksnog grčkog sveštenstva razvija još dublja mržnja na zavojevača i stvori trajniji jaz između obe crkve.

Staro Vizantisko Carstvo raspade se u više delova. Pored Carigradskog, teritorijalno vrlo ograničenog, Latinskog Carstva, dobi Bonifacije Monteferatski Maćedoniju sa prestonicom u Solunu. Peloponez, Epir, Ilirik i neka ostrva dobiše Mleci, koji posedoše i jedan deo Trakije i jedan deo samog Carigrada. Drugi francuski plemići podobijaše razne male knežine. I Grci sami, tamo gde su uspeli da se održe, razbiše se u više država. U Nikeji se obrazova novo grčko carstvo, kao nastavak carigradskog, pod poslednjim vladarem carigradskim, Teodorom Laskarisem. Nezavisno od njega razviše Komnini svoju vlast u dalekom Trapezuntu. Despotat Arte u Epiru držala je još jedna grana dinastije Anđela.