Prirodna je stvar, da je tako važna promena imala velikih posledica na celom Balkanu. Od balkanskih država padom Vizantije ponajviše se koristila Bugarska. Njen vladar, Kalojovan, već je i nešto ranije bio stupio u veze s papskom kurijom, a sad ih je samo usrdnije razvio. U jesen 1204., 7. novembra, papin kardinal Lav posvetio je trnovskog arhiepiskopa Vasilija za bugarskog primasa, a sjutri dan krunisao je Kalojovana za "kralja", ne "cara", Bugarske. Kalojovan se za to, u ime svog naroda, podvrgao vrhovnoj vlasti rimske crkve. Kalojovanovom primeru sledio je i srpski veliki župan. Njegovu volju da iz Rima dobije kraljevsku krunu pominje papa u jednom pismu iz iste 1204. god. Ali mađarski kralj, koji nije mogao sprečiti veza između pape i Bugara, uspeo je da spreči kraljevsku titulu za srpskog velikog župana.

Bugarska je bila i prva država, koja je počela borbu s Latinima i imala uspeha. U borbi s neobično odlučnim i brzim Kalojovanom dopao je kao zarobljenik u bugarske ruke sam car Balduin, posle izgubljene bitke kod Adrijanopolja, 15. aprila 1205. Tamo je posle ubijen, na veoma grozan način. Na carigradski presto dođe Balduinov brat, Henrik Flandriski, ili Jeris Filander, kako ga po grčkom zove Stevan Nemanjić. U borbi s Bugarima poginuo je 1207. i Bonifacije Monteferatski. Kalojovan je, činilo se jedno vreme, bio glavni činilac na Balkanskom Poluostrvu. Ali ga je brzo nestalo. Kad je, posle pogibije Bonifacijeve, požurio da uzme Solun, pao je pod njegovim zidinama od udarca jednog svog vojvode, 8. oktobra 1207. S njim je zastala i bugarska ofanziva i polet obnovljene bugarske države.

Osnivanje Latinskog Carstva uticalo je, prirodno, i na odnose u Srbiji. Dubrovačka Republika, mesto dotadašnje vizantiske vrhovne vlasti, prima 1205. mletačku. Grad je zadržao svoje staro uređenje, ali mu je, radi kontrole, knez uvek imao biti Mlečanin. Knezovi su najpre bivali doživotni, a posle samo sa mandatom od dve godine. U svojim trgovačkim odnosima sa susedima Dubrovčani su i dalje imali slobodne ruke. Tako su, na primer, već 1206. god. tražili i dobili trgovačke povlastice od Mihajla Duke, epirskog despota.

U samoj Srbiji Stevan Nemanjić je mudro pratio razvoj događaja, ne izlažući se ni za krstaše ni za Bugare. Isto je tako ostao miran i Vukan u Zeti. Sava, u svojoj biografiji Stevana Nemanje, priča da je Vukan bio živ, kad se on vratio u Srbiju početkom 1208. god. donoseći iz Hilandara mrtvo telo očevo. U Studenici, 19. februara 1208., Nemanja je sahranjen ponovo, a nad mrtvim očevim telom Sava je konačno izmirio oba brata. Ali već u leto te godine Vukan više nije bio živ ili bar nije bio na vlasti, pošto se kao dukljanski kralj pominje njegov najstariji sin Đorđe.

Đorđe se, na ime, 3. jula 1208., zakleo na vernost mletačkom duždu, bez obzira na svog strica Stevana, i bio spreman da s Mlečanima zajedno ratuje protiv Arbanasa Dimitrija Progonovića, zeta svoje kuće, koji je prema Mlečanima bio nepouzdan. Izgleda, da se Đorđe u Zeti smatrao kao samostalan i da je politiku vodio na svoju ruku.

Posle smrti Kalojovanove nastadoše u Bugarskoj veliki meteži. Maloletni Jovan Asen, sin Asena I, morade da beži iz zemlje, a vlast ugrabi sestrić Kalojovanov, Boril. Usled odmetanja i nepriznavanja njegove vlasti Boril je izgubio mnogo od tekovina svoga ujaka. Mađari mu oduzeše Beograd i Braničevo i proširiše svoje granice sve do današnje Ćuprije u Srbiji. Kalojovanov srodnik Strez, vrlo ugledan i čak pretendent na presto, dobeže Stevanu Nemanjiću. On je, verovatno, potsetio Stevana na usluge, koje je njemu, u sličnoj prilici učinio Kalojovan. I pored protesta Borilovih, Stevan se zauzeo za Streza, pobratio se s njim i pomogao ga vojnički da se dočepa tvrdog Proseka na Vardaru i da se tu učvrsti. Iz Proseka Strez je proširio svoju vlast sve do Ohrida i blizu Soluna. Sam Stevan kazuje, da je "oteo i predao njemu pola carstva bugarskoga", ostavivši ga da vlada u Proseku pod njegovom zaštitom. Borilo nije u prvi mah mogao da sprečava sve te svoje protivnike, jer je bio nastavio borbe s Latinima i u njima pretrpeo težak poraz (2. avgusta 1208. kod Filinopolja). Kad Latini, zauzeti u borbi s Grcima i zbog svojih međusobica, nisu do kraja iskoristili svoje pobede, Borilo, dobivši oduške, počinje razračunavanja s protivnicima, koje je, s druge strane, njegov poraz bio ohrabrio. U Trnovu, 11. februara 1211., održan je državni sabor protiv bogumila, a u stvari protiv careve opozicije. Naskoro potom, posredovanjem papinim, došlo je do izmirenja između Borila i oba susedna katolička vladara. Car Hajnrih posta zet Borilov, uzevši njegovu bratučedu, a Mađari su spasli njegovu vlast, poslavši mu pomoć da uguši jednu veliku pobunu u vidinskoj oblasti.