Kralj se izvesno vreme kolebao kome će da poveri novu vladu. U radikalima nije imao vere, iako su oni jedini mogli pomoći kao stvarni pretstavnici naroda. U tim strahovanjima podržavali su ga i nemački i austriski poslanik. "Eksperimenat s radikalima", naglašavalo se s te strane, "opasan je u velikom stepenu, jer oni ljudi koji propovedaju opšti prevrat učiniće sad sve moguće ustupke, da dođu na vlast, a kad postignu taj cilj upotrebiće sve, da ostvare svoje prevratničke planove". Dok se kralj kolebao izbio je novi prevrat u Bugarskoj, koji je na nj neobično jako uticao. Sa znanjem i pristankom ruskih službenih krugova stvorena je tamo oficirska zavera protiv kneza. Da se prikriju prave namere behu u leto 1886. puštene vesti, kako se Srbija sprema na nov rat s Bugarskom i kako s toga gomila vojsku na granici. Verujući u te glasove, knez Aleksandar uputi na granicu najbolje i sebi najodanije pukove. U noći između 20. i 21. avgusta upali su zaverenici u knežev dvor i s revolverom u ruci i naterali da potpiše ostavku. Na kralja je taj slučaj delovao veoma duboko. Bečka vlada imala je dosta muke dok ga je koliko-toliko primirila. Ali tek što je ta stvar nekako legla, kralj je došao u teške sukobe s kraljicom. Ti sukobi pretvorili su se u prave skandale. Sve što je radio i preduzimao kralj, izvesno vreme, 1887. i 1888. godine, bilo je skoro isključivo posmatrano u odnosu na kraljicu. U svojoj mržnji prema njoj nije imao ni mere ni granice. Ponašao se bukvalno kao u nastupima. Zbog sukoba s kraljicom, kojoj nije hteo dozvoliti da dalje živi u Srbiji, on se razišao sa naprednjacima i pristao da ustupi vladu Jovanu Ristiću sa koalicijom radikala i liberala (1. juna 1887.). Sam car Franc Josif posredovao je lično da kralj još tokom 1887. god., ne ostavi presto i pođe nekud u svet, ponesen svojom strašću i satrven svojim neuspehom. Učinio je to ne toliko zbog kralja lično, za koga je znao da ima ponašanje bolesna čoveka, nego zbog neizvesnosti ko bi posle njega mogao doći i zbog težine opšteg položaja. Zbog popunjavanja upražnjenog prestola u bugarskoj i zbog Rusima potpuno nepoćudnog izbora Ferdinanda Koburga za novog kneza, koji je smatran kao bečki čovek, između Rusije i Austrije nastalo je takvo stanje, da je rat izgledao neizbežan. Bečkim krugovima nije s toga moglo biti svejedno ko se u taj mah nalazi na srpskom prestolu i kako bi se, u slučaju rata, ponela Srbija.

Zbog opasnosti rata sa Rusijom bečkoj vladi nije bilo nimalo po volji ni to, što se na čelu srpske vlade nalazio Ristić, koji celom svojom prošlošću nije davao nikakve nade, da bi prema Austriji pokazao više obzira nego prema Rusiji. Kralj se nije usuđivao da ga sam obori, ali je dosta doprineo da se rđavi odnosi između radikala i liberala prometnu u kratkovido opako svađanje. Mesto da održe svoju koaliciju kao jako sredstvo protiv reakcije i ličnog režima, radikali su se polakomili na ponuđenu vlast i izazvali su 17. decembra Ristićev pad. Dva dana potom oni su već imali svoju homogenu vladu pod pretsedništvom generala Save Grujića, ali je nisu održali ni četiri puna meseca. Već 14. aprila 1888. oni su morali otstupiti, a novu vladu je sastavio opet, kao 1883. god., Nikola Hristić, koji je bio čist činovnik i koji je svoj ministarski poziv shvatio kao vojničku dužnost.

Kralj je sa poslušnom vladom N. Hristića hteo da likvidira svoj razlaz s kraljicom, koji je prolazio kroz razne mene, pune javne sablazni i sramote. Kad crkveni sud nije hteo da izvrši razvod braka, kralj je zatražio od mitropolita da to učini on lično. Mitropolit je to 12. oktobra i izvršio. Znajući da će objava o razvodu delovati vrlo rđavo u zemlji kralj je, da parališe njen utisak, odmah iza te objave dao da iziđe, 14. oktobra, i manifest narodu o sazivu Velike Narodne Skupštine i reviziji ustava. Tom odavno traženom i vrlo popularnom revizijom on je hteo da, koliko to bude moguće, smiri nezadovoljstvo i proteste u narodu i da u publiku baci mnogo važniju i po narodnu budućnost sudbonosniju temu od razgovora o razvodu. Taj manifest bilo je čisto njegovo delo; za nj nije prethodno znala ni vlada ni austriski poslanik. Kralj je njim hteo, sem pomenutog razloga, da popravi i položaj dinastije, spremajući kao drugu meru i svoju abdikaciju.

Novi ustav radio je odbor najboljih stručnjaka u Srbiji i pretstavnici svih političkih stranaka, a sednicama je pretsedavao sam kralj. Novi ustav dao je narodu široke slobode, a Narodnoj Skupštini pun autoritet. Ona je postala s vladarem ravnopravan politički činilac. Vlada je bila njoj odgovorna, isto kao i vladaru. Kad je izrađeni ustav imao biti iznesen pred Skupštinu kralj je tražio od stranačkih pretstavnika da se on primi bez ikakvih izmena, onako kako je predložen, "od korica do korica". U tom nije sasvim uspeo, jer je jedna izmena ipak učinjena, ali je inače 22. decembra 1888. primljeno sve ono što je bilo ugovoreno. Ta učinjena izmena bila je dosta važna (u čl. 200), jer je donosila ogradu, da se "srpska vojska ne može staviti u službu koje druge države bez odobrenja Narodne Skupštine". Stojan Protić izrečno kaže, da je ta izmena učinjena s obzirom na odredbe Tajne Konvencije, a opoziciji je sugerisana svakako od lica koja su taj ugovor znala. Kralj je navaljivao da se ta izmena ne čini, ali je na kraju ipak popustio. S novim ustavom imao je početi nov politički život Srbije. Njom je ona, prvi put, dobila skupštinu koja bi, bez ikakvih korekcija vladinih, izražavala pravu narodnu volju i imala da uvede pun sistem odgovornosti i narodne i upravljačke. G. Slobodan Jovanović dao je o tom ustavu ovaj sud: "Borba između kralja Milana i radikala bila je borba između dva tipa državnog uređenja. S jedne strane, lični režim, birokratski sistem, stajaća vojska, - s druge strane, parlamentarni režim, lokalna samouprava, narodna vojska. Kralj Milan nije održao lični režim, ali je održao birokratski sistem uglavnom, a stajaću vojsku potpuno. Parlamentarni režim, koji je zahvaljujući radikalima pobedio, imao je da se nakalemi na jednu birokratsko militarističku državu."

Austro-Ugarskoj diplomatiji bilo je prilično svejedno kakve će i kolike će ustavne slobode dobiti građani u Srbiji. Unutrašnje krize i potresi i u ustavnoj eri teško da bi mogli biti teži od onih u vreme kraljeva ličnog režima. U ostalom, u koliko se Srbija bude više bavila svojim unutrašnjim pitanjima i zaplitala se u partiske borbe u toliko će biti manje aktivna i manje sposobna u spoljašnjoj politici. Njoj je bilo glavno, da Srbija u spoljašnjoj politici nastavi dotadašnju politiku kralja Milana. Rusija je poslednjim promenama u Bugarskoj izgubila svoj pretežni uticaj u toj državi; Austro-Ugarska se bojala da ona isto tako ne izgubi svoj u Srbiji. Bojazan je bila u toliko veća, što je za prvog namesnika imao doći Ristić. S toga je bečka vlada tražila, da se rok konvencije produži do punoletstva kralja Aleksandra, odnosno do 1. januara 1895. Kralj je na to pristao. Prilikom produženja konvencije učinjene su protokolarno izvesne izmene i dopune u njenom tumačenju, koje je kralj izrično tražio nešto u interesu dinastije, a nešto u interesu same zemlje. U čl. II Austro-Ugarska se obavezivala da, po potrebi, i sa oružjem spreči neprijateljske upade crnogorskih četa u Srbiju, preko svog područja, a da kod Porte izdejstvuje isti postupak u slučaju prelaska preko turskog zemljišta. Najvažnija je izmena učinjena u tačci VII. Mesto ranijeg neodređenog teksta, da se Austrija neće protiviti proširenju Srbije "u pravcu njenih južnih granica", sad je rečeno jasno "u pravcu vardarske doline" i dodato je, da će to proširenje biti "toliko koliko ga prilike dopuste". Iako je ova obaveza imala donekle više teoriski karakter ona je ipak bila od značaja. Prvo, što je priznavala srpsko nacionalno pravo u toj oblasti i načelnu potrebu da Srbija proširi svoje područje; i drugo, što je ta obaveza davala neku vrstu jemstva, da Austro-Ugarska neće rešavati balkanska pitanja bez obzira na Srbiju ili čak protiv nje.

Kad je 22. februara 1889. kralj Milan, na svečanom prijemu u dvoru, prilikom proslave dana proglasa kraljevine, objavio svoju abdikaciju, bilo je to ne malo iznenađenje za svu zemlju. Silazeći sa prestola kralj Milan je, po Ustavu odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva mladog kralja Aleksandra. Prvi namesnik bio je iskusni državnik Jovan Ristić, nesumnjivo politički najautoritativnija ličnost tadašnje Srbije, a druga dvojica bili su generali Kosta Protić, kraljev prijatelj, istaknut u borbama na Šumatovcu, i general Jovan Belimarković.

Politika kralja Milana bila je mnogo osuđivana, ali prvenstveno radi njegove unutrašnje linije i radi njegovih ličnih nedostataka i mana. Ali ona se može razumeti, i može čak i braniti u dobroj meri. Iščupati Bosnu iz austriskih ruka činilo se posle Berlinskog Kongresa ne samo potpuno bezizgledno, nego za svakog ko bi to pokušao i katastrofalno. Šta je Srbija mogla da radi, ako nije htela da se potpuno odreče svoje nacionalne misije? Jedino to, da obnovi svoju aktivnost na jugu, gde su se nalazili drugi njihovi saplemenici, koji su isto tako gledali na Srbiju. Kralju se činilo, da je to čak i potrebnije. Ma kakvo da je bilo njihovo stanje pod Austro-Ugarskom, Srbi su se tu nalazili u jednoj pravnoj državi i nije bilo suviše velike opasnosti da će nacionalno biti uništeni. U Staroj Srbiji i Maćedoniji stanje je bilo mnogo opasnije. Turska je bila crvotočna i država bez pravne sigurnosti. Hrišćani u njoj, pored svih formalnih zakona i izjava, nisu bili ravnopravan elemenat. Među hrišćanima Srbi su bili ponajugroženiji. U Staroj Srbiji njih su Arnauti prosto istrebljivali, oduzimali im imanja, grabili žene. Na klasičnom našem Kosovu, u Peći, Prizrenu, pod Zvečanom mi smo postali manjina koju su oni proređivali iz dana u dan. U Maćedoniji na naše se ljude ustremila bugarska propaganda, koja se nije ustručavala da protiv istaknutih ljudi upotrebi i sredstvo terora. Njihova aktivnost proširila se vrlo daleko. Još 1880. god. Bugari su pokušavali da otvore svoju školu čak u Prizrenu, a domalo i u Sjenici. Ako se nastavi sa takvim metodama borbe i od Arnauta i od Bugara, sa potpunom pasivnošću turskih vlasti, naš elemenat je mogao da poklekne ili da se izgubi. Kralj Milan imao je pravo, što je na tu stranu obratio više pažnje; to je nesumnjivo pozitivni bilans njegove politike. To je osetilo i naše društvo. Posle neuspeha u ratu s Bugarima videlo se, da će položaj našeg sveta tamo postati još teži i da treba nešto življe preduzeti, da se među tim ljudima na jugu deluje i da on oseti srpsko učešće i brigu. S tim idejama osnovano je 1886. Društvo Svetog Save u Beogradu. Ono je imalo "da verom i prosvetom stoji na braniku srpske narodnosti i da dobro bdi, da se nijedna srpska duša ne izgubi i ne propadne". Srpska vlada otvorila je potom svoje konzulate u Skoplju, Prištini i Solunu, a 1888. god. je u Ministarstvu Prosvete reformisano odeljenje za srpske škole i crkve u Turskoj. Vlada je kasnije sve više uzimala te poslove nacionalne propagande u svoje ruke hoteći da ima više nadzora i uticaja, a potiskivala je privatnu iniciativu. Njena isključivost nije bila umesna, ali su se njeni ljudi branili tim, da Društvo Sv. Save veša svoj rad na velika zvona i tim izaziva podozrenje turskih vlasti.