Kad se, 8. septembra, vratio u Beograd kralj je bio rešen da ustane protiv Bugara. Uvećana Bugarska pretstavlja opasnost za Srbiju; teritorialno ona je postala doista dva puta veća od Srbije. Kao veća i jača ona će razviti u Maćedoniji i veću aktivnost i ugroziće tamo naše interese. S toga je Srbija proglašujući mobilizaciju postavila zahtev: da se ima ili povrati staro stanje u Istočnoj Rumeliji ili da Srbija dobije otštetu bilo od Bugarske bilo od Turske. U duši, kralj je želeo da to bude na račun Bugarske; narod, odazivajući se mobilizaciji bez oduševljenja, želeo je da se to izvede na račun Turske.

Srbija je odmah ušla u pregovore s Grčkom i ponudila joj sporazumnu akciju. Grčkom otpravniku poslova govorio je Milutin Garašanin, tada pretsednik vlade i ministar Spoljašnjih Dela, da Srbija misli upasti u Maćedoniju i Staru Srbiju, ako sile same ne bi htele da uzmu u obzir njene zahteve. Udružene Srbija i Grčka pravile bi i jači i ozbiljniji utisak i imale bi sigurno više uspeha. Grčko javno mišljenje nije bilo neraspoloženo za saradnju, ali je vlada bila vrlo oprezna. I ona je, istina, uzimala stav nezadovoljnika, ali nije htela da se mnogo izlaže dok ne vidi razvoj tog pitanja u Evropi. Pitanje njene otštete moglo je biti samo na račun turskog poseda; protiv Bugara Grci, već po svom tadašnjem geografskom položaju, nisu mogli preduzimati ništa. Po uputstvima iz Petrograda Crna Gora nije službeno preduzimala ništa, ali je knez Nikola, u privatnom razgovoru s austriskim poslanikom, nagovestio, kako i njegova država ima potrebu da se proširi prema Prizrenu i Peći.

Kralj Milan je od prvoga dana pomišljao samo na mogući sukob s Bugarima. Misao o otšteti u Turskoj, mada simpatična svima Srbima i pozdravljena čak i od Pašića iz emigracije, ako mu je i došla na um, bila je brzo napuštena. Jedno s toga što je osetio i što mu je to bilo i rečeno, da bi upad u Tursku izazvao velike komplikacije i nesumnjivo posredovanje velikih sila; drugo što se bojao turske snage, koju je poznao u nedavnim ratovima 1876-8. god.; i treće što je i inače bio kivan na Bugare i voljan da ih kazni za sve što su mu bili skrivili. Koliko je bio daleko od pomisli da upadne u Tursku vidi se najbolje po tom, što je tri dana posle prevrata nameravao da ponudi Turcima savez protiv Bugara, i što je to kasnije i učinio. Malo potom, kralj je uputio u Rumuniju svog rođaka generala Katardžiju, da rumunskom dvoru ponudi saradnju protiv Bugara, ali je ta ponuda naišla u Bukureštu na vrlo hladan prijem. Kralj Milan je, posle toliko nezadovoljstva koje je izazvao svojom unutrašnjom politikom, živo želeo kakav bilo vidniji uspeh u spoljašnjim pitanjima.

Bečka vlada se našla u ne maloj neprilici. Kralju Milanu htela je iskreno pomoći da dođe do nekog uspeha, da bi mu, radi same sebe, učvrstila položaj. Ali nije htela ni da se zameri knezu Batenbergu, ni da otežava njegovu situaciju. Kao rođak engleske kraljice Viktorije on je bio podržavan otvoreno od engleske vlade, s kojom se u Beču nije htelo doći u sukob; austro-ugarskoj diplomatiji knez je bio simpatičan već zbog toga što je došao u skukob s Rusijom; u Beču su, najposle, želeli da ga održe već i s toga, da na njegovo mesto ne bi došao neki ruski ili Rusima bezuslovno odani čovek. Iz Beča su s toga gledali, da nekako dovedu u vezu srpskog kralja i bugarskog kneza i da nekim uzajamnim sporazumom reše spor. Po savetima iz Beča, knez daje zatvoriti Pašića i rasturiti s granice radikalske emigrante i neke crnogorske četnike, a onda je 18. septembra uputio kralju lično pismo. "Uvek, a naročito dogod bude i jednog ciglog Turčina u Evropi, moraju Srbija i Bugarska biti usko vezane međusobno. Ja pojimam, da je u Srbiji neukrotiva želja za oštetom, ali Turska je velika. Sporazumimo se mi o našim akcionim sferama u Turskoj i ona će onda imati protiv sebe sto hiljada mesto pedeset hiljada ljudi. Ja sam sprema stupiti u rat. Sva je zemlja pod oružjem". Knez se nudio da dođe u Niš i tu s kraljem lično raspravi sve potrebne pogodbe za akciju. Ali kralj Milan nije hteo da s njim uopšte vodi dalje pregovore na toj bazi.

Po savetu Engleske bugarski knez je pokušao da se još jedanput objasni s kraljem Milanom. On mu je hteo 7. oktobra uputiti još jedno pismo i odrediti svog ministra Grekova, da mu ga donese. Kralj Milan dobio je poverljivo obaveštenje da je knez to pismo pokazao i turskom poslaniku i da je ono više diplomatski nego prijateljski akt. S toga je otvorenom depešom javio knezu, da neće primiti ni donosioca ni to pismo. Taj stav je govorio jasno, da kralj neće odustati od akcije bez izvesne konkretne dobiti. Međutim, kod Bugara se javio otpor sa svih strana. Zašto se Srbi bune protiv ujedinjenja dveju njihovih oblasti, u kojima oni nisu neposredno zainteresovani? Njihov mladi nacionalizam bio je pogođen u najosetljiviju žicu i držanje kralja Milana duboko ih je vređalo. I u kneza i kod naroda javila se odlučna želja, da se, ako ustreba, borba primi.

Kralj Milan, pošto je nekoliko nedelja očekivao posredovanje velikih sila, koje se nisu mogle složiti, objavio je 2. novembra rat, motivišući ga napadom bugarskih četa na srpske položaje kraj Vlasine. U sastavljanju ratnog proglasa sudelovao je i austriski poslanik grof Kevenhiler.

Taj rat završio se velikim srpskim neuspehom. Stanje srpske vojske bilo je vrlo rđavo. Milan Milićević u svom dnevniku beleži, kako je prošla kroz Beograd valjevska vojska: "Uh! Sva je gola, da je strah pogledati!" Sem što nije imala dobra odela, vojsci je nedostajalo i municije i drugih potreba. U rat se ušlo sa stajaćom vojskom i nekoliko pukova prva dva poziva, jer kralj nije imao poverenja u sve rezerviste iz naroda. Vojska je bila rđavo vođena, sa slabim zapovednicima, a u rat je išla bez imalo oduševljenja. Nije bila ni dovoljno izvežbana, naročito ne u rukovanju novim puškama. Artiljerija je bila potpuno zastarela i istrošena u prošlom ratovanju s Turcima. Vrhovna komanda nalazila se u rukama kralja Milana, koji nije bio nikakav vojnik i koji je inače, po svojoj prirodi, bio najmanje pogodan za to mesto. Na Slivnici, u borbama od 5-7. novembra, srpska vojska bila je potisnuta. Njena spora ofanziva izvođena bez zamaha i potrebnog jedinstva u komandi, pretvorila se posle pet dana u povlačenje i defanzivu. Malodušan i nikad sabran kralj Milan je izgubio veru u vojsku i pobedu i jedva je čekao primirje.

Za to vreme Rusija je živo nastojala, da se obustave neprijateljstva. Na njen poziv pristale su da rade u tom pravcu i Nemačka i Austro-Ugarska. Srbija je primila taj predlog već 12. novembra i kralj je odmah izdao naredbu da se prekinu borbe; Bugari su međutim nastavljali prodiranje i ušli u Pirot. Tu je 15. novembra došlo do nove borbe, u kojoj su Bugari opet ostali pobednici. Sjutri dan, po ranijoj naredbi svoje vlade, grof Kevenhiler je u bugarskom glavnom stanu zatražio od kneza da se sklopi primirje, preteći, u protivnom, austriskim vojničkim posredovanjem. Knez je pod utiskom ozbiljne pretnje popustio, iako je hteo da pre predloženog sklapanja primirja osvoji i Niš i da odlučnom pobedom na neki način pritera velike sile da priznaju osporavani akt plovdivskog prevrata.

Pregovori o miru vođeni su u Bukureštu. Srbiju je zastupao Čedomilj Mijatović. Mir je potpisan 19. februara 1886. i imao je samo jednu tačku: da se povraća između Srbije i Bugarske mir, koji je bio prekinut 2. novembra. Iako su tražili ratnu otštetu od nas Bugari je nisu dobili, a isto tako nisu ništa dobili ni od srpskog zemljišta. Bugari su ovim ishodom ipak bili zadovoljni: smatrani su kao pobednici i Evropa im je, u obliku personalne unije, priznala ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije.

Kraljev položaj posle ovoga neuspeha postao je skoro neodrživ. Unutrašnje nezadovoljstvo bilo je toliko, da on zbog njega niti je smeo da mobiliše svu vojnu snagu zemlje, ni da čak svu stajaću vojsku uputi na granicu. Njegovi neprijatelji i u zemlji i na strani mogli su sad samo da podvlače koliko su u svojoj opoziciji imali pravo. Lakomislen, uzbudljiv, nepoverljiv kralj je tako očajno podbacio u situaciji koju je sam stvorio, da se pokazao kao nesposoban i nedorastao za svoj teški poziv. Njemu je već na bojnom polju postalo jasno da posle Slivnice ne može više nastavljati liniju unutrašnje politike koju je dotad vodio. A s tim u vezi pomišljao je i na abdikaciju. Od 1885. god. ta ga misao više i ne napušta; u svakoj težoj prilici on je potrže kao već odavno zrelu, dok je najposle nije i ostvario.