Iza Bosanaca došlo je 1531. god. i do seobe jednog dela cetinskog dalmatinskog stanovništva. Broj doseljenika bio je oko 1.000, sa 700 muških glava. To stanovništvo vodilo je sa sobom i svoju stoku, čiji se broj cenio na 15.000 komada. Njih su s početka naselili u Slovenačkoj kod Kostelja, Poljana i po Krasu. Kranjski staleži bojali su se, da ih ostave na granici, da ne bi upadali u tursko područje i izazivali turske osvete. Ali su sposobne muškarce za vojsku plaćali, da bi ih mogli upotrebiti i za odbranu i za napadaj.

Između doseljenika i starosedelaca dolazilo je, međutim, do teških scena. Uskoci nisu pristajali da budu vlastelinski kmetovi, a zaseli su na mnoga njihova i crkvena imanja. Kako ih na dosta strana nisu puštali drukčije na imanja i kako su ih gonili s njih, to su oni pribegavali osveti. Bilo je otimačine, krađe i svakovrsnih nasilja, od kojih su stradali i susedni seljaci. To izazva 1533. god. uzbune protiv uskoka blizu Metlike i Žumberka, u kojima je bilo i žrtava. Uskoci su se branili, da sva zločinstva ne potiču od njih i da oni, ostavljeni sami sebi, moraju uraditi nešto da se prehrane. U vojničku službu uzimaju ih samo privremeno, za po tri-četiri meseca godišnje, i to ne sve, a od toga ne mogu živeti cele porodice. Sem toga, oni nisu pristajali, kao su govorili, da nad njima vladaju Hrvati. Kako su ih u isto vreme pozivali i Turci natrag, to je među njima nastalo kolebanje da se, doista, reše i na taj korak. Kralj Ferdinand bio je iskreno za to, da im se pitanje reši povoljno, a i bojao se da se ne vrate Turcima i da ih ne obaveste o pravom stanju na granici. Oni su se dotle borili "časno, pošteno i viteški" i pogranične zemlje treba da ih, u sopstvenom interesu pomognu. Kralj je mislio da bi se mogao postići kompromis na ovoj osnovi: da staleži ustupe Srbima pusto zemljište besplatno za šest godina, a posle šest godina da im plaćaju, u ime posedničkog prava, desetinu ili tako što. Staleži su odgovarali da je to sasvim neizvesno, jer nema nikakve sigurnosti da će uskoci posle šest godina hteti ma šta da daju, i s toga su ostajali nepomirljivi. Čuvali su svoje posede kao svoje, pa makar ostajale gole ledine. Pod kraljevim pritiskom pristali su, najposle, u proleće 1534., posednici grada Žumberka da ustupe taj grad srpskim uskocima zajedno sa gradskim područjem. Srba za nastanjivanje bilo je 350 kuća, pa su njihova naselja bila proširena i na područje Metlike, Kostanjevca, Frauenbruna i Pletarja.

Iako iskustva s tom seobom nisu bila nimalo ohrabrujuća ipak su se pregovori za preseljavanje počinjali sa obe strane, i od ljudi iz Turske i od austriskih pograničnih vlasti. God. 1538. prešlo je na austrisku stranu nekoliko stotina kuća iz Srba i obrovačkih Čiča, koji su doterali na 40.000 komada stoke. Austriske vlasti sprečile su Turke, koji su pokušali da zaustave taj prelazak. Posle pregovora od dve godine dana smestili su te ljude na ogulinska dobra Stevana Frankopana. Da Turci nisu ta preseljavanja gledali mirno razume se samo po sebi. Oni su sa svoje strane mamili ljude i obećavali im povoljne uslove, neke su hvatali i gonili, a neke su i pridobijali. Sem toga oni su u Bosansku Krajinu, koja nije nikad bila gusto naseljena, a koja je sad ostajala prilično pusta, dovodili u velikom broju srpske doseljenike iz unutrašnjosti. Tako su isto radili i u Lici i u severnoj Dalmaciji. S toga se ponekad i kod preseljenih Srba u Hrvatskoj javljaju težnje, da se vrate u Tursku, među svoje, gde neće biti tako neprijateljski gledani kao u novoj sredini. Zbog tih pojava, i pokušaja prebegavanja, i veza s Turcima, susedne su vlasti gledale ponekad na njih i sa mnogo sumnje. Nikola Zrinjski, koji je stvari posmatrao i kao pretstavnik hrvatskih staleža, predlagao je 1543. god. da se uskoci uklone sa granice, negde severno od Beča, ili na koju drugu stranu. Izgleda, da je doista te godine postojao neki tajni dogovor između Turaka i uskoka, koji je doveo do jednog turskog upada u Hrvatsku i stvorio protiv njih mnogo podozrenja.

Pravoslavni uskoci bili su naročito nerado gledani u sredini tada pretežno katoličkoj. S toga se već 1544. god. donose na izvesnim mestima rešenja, da se među njima počne življe delovati da prime rimokatoličku veru. U to vreme spominju se i katolički Vlasi. Takvi su, na pr. oni kojima su 1544. god. Nikola Zrinjski i Stevan Frankopan obećali zaštitu. To su bili ljudi iz okoline Ribnika. Jasno se može videti taj odnos iz jednog spiska Ivana Lenkovića, uskočkog kapetana, od 1. marta 1551., gde nalazimo pored vojvode Daje, Mitra Grubačevića, Rajaka Vuksanovića, Heroka Radanovića i dr. Stipana Vrinčića, Miloša Mikulića, Jurja Pavlovića i sl.

G. Radoslav Grujić skrenuo je pažnju na čitav niz imena bosanskih mesta oko nekih gradova Štajerske, kao što su Vareš, Modrič, Banja Loka, Jajce, Livanjci i dr., koja jasno govore za veze s Bosnom. Ne znamo, na žalost, ništa bliže o tom kad su nastali nazivi, ali da potiču od bosanskih iseljenika to je skoro sigurno. U spiskovima štajerske najamničke vojske XVI veka, od 1542-55. god., sreta se "srazmerno najčešće" prezime Bošnjak, a ima i imena kao Jajčanin, Ključanin, Plivljan.

Rezultat ovih i drugih seoba koje su im kasnije sledile bio je potpuna izmena dotadašnjeg plemenskog rasporeda u zapadnim jugoslovenskim zemljama. Severna Dalmacija dobila je ogroman priliv srpskog stanovništva, koje je potpuno smenilo hrvatsko, i to ne samo tu nego i u istočnoj Lici, u starim županijama Sane, Vrbasa i Dubice, koje su nekad pripadale zagrebačkoj crkvi, zatim u srednjoj Slavoniji. Hrvati su se povukli prema severozapadu, gde su u ranijoj užoj Hrvatskoj, stvorili svoj borbeni front. Katolički elemenat održao se ipak, sve do današnjih vremena, u središnjoj i zapadnoj Bosni, naročito oko važnih crkvenih središta, u Fojnici, Kreševu i Olovu; zatim u zapadnoj Hercegovini i južnoj Dalmaciji, gde su živo radili da ga održe i verski vaspitaju franjevačka braća, najzaslužniji katolički crkveni red u tim zemljama. U južnoj Dalmaciji, zapadnoj Hercegovini i središnjoj Bosni Turci nisu pravili naročitih teškoća katoličkom elementu zato, što mu tu nije bio opasan; svoje područje oni su budno čuvali i čistili od njega u glavnom samo na granicama, prema Mlecima, Hrvatskoj i Mađarskoj. Za održanje katolicizma u južnoj Dalmaciji znatno je doprinela Dubrovačka Republika, koja na svom području nije trpela druge vere i koja se trudila da svojim suvernicima bude od koristi.