Sa ovim seobama proširilo se znatno srpsko etničko područje. U nacionalnim pogledu Srbi su pod Turcima dobili izuzetan značaj, daleko veći nego, na pr., Bugari. Oni su, istina, izgubili slobodu, stradali su dosta i fizički i materialno, davali su težak porez u krvi, ali su, ipak, napredovali. Oni su imali veliku životnu snagu, sposobnost snalaženja u situaciji, i u dobroj meri potporu svojih muslimanskih sunarodnika, koji su se u Turskoj popeli do visokih časti. Srpska naselja dopirala su do iza Budima na severu, do Lipove i Arada na istoku, do Žumberka i Knina na zapadu. Ona nisu bila u etničkom kontinuitetu, rasplinula su se i s toga mnoga vremenom i iščezla, ali su hvatala glavne prometne i trgovačke tačke i doprinela privrednom i kulturnom razvijanju izvesnih naših sredina.

Značaj ovih seoba treba istaknuti i sa još jednog gledišta. Biološko jedinstvo jugoslovenske rase, koje nesumnjivo postoji i pored svih uskogrudih plemenskih reakcija, donekle se bilo pomutilo životom u posebnim političkim jedinicama, jer je u njima dolazilo do mešanja sa drugim rasama ne samo neslovenskim, nego i neindoevropskim. Usled ovih seoba ono se obnovilo. Nema danas nijedne jugoslovenske oblasti, u kojoj nije došlo do mešanja stanovništva, a vrlo je malo bratstava i porodica u kojima nije bilo krvne zajednice.

Dobar deo iseljenika na zapadu poticao je iz oblasti stare srpske države. On je kretao tamo, kako smo već napred rekli, ne bez svojih lokalnih vođa, vojvoda, knezova, sveštenika; na sever su ga vodili čak istaknuti članovi plemićskih porodica. Ti ljudi nisu išli bez svesti o svojoj prošlosti i o njenoj vrednosti. To se vidi jasno po tome, što su sve zapadne oblasti primile od njih tradicije i kult glavnih momenata i ličnosti srpske prošlosti. U Bosni se skoro potpuno zaboravila tradicija njihove istorije; najkrupnije ličnosti njihove, sem poslovičnog Kulina bana, potonule su u zaborav. Najmoćnije sredstvo za širenje srpske državne tradicije bila je narodna epska pesma, koja je po svom duhu i epici proizvod isključivo nemanjićsko-srpske državne kulture. Sa izvanredno bogatim fondom raznovrsnih motiva vešto unesenih u našu prošlost, sa mnogo istoriskih sećanja i saosećanja, snažna, bogata maštom i poletom, sa živom i neposrednom dikcijom, ta je poezija postala neobično popularna po celom slovenskom jugu. Umetnički ona je nesumnjivo najlepši proizvod naše narodne stvaralačke snage i dostojno zamenjuje oskudicu druge književne proizvodnje. Čak je, zato što je duboko rasna i originalna, i nadmašuje. Nju su iseljenici raznosili kao svoje najveće duhovno dobro. Tako je u Slovenačku dopro kult Kraljevića Marka; tako je Dalmacija bila puna pesama o njemu i kosovskim junacima; tako se u Bosni, među katolicima, prepeva motiv o pogibiji Prijezde vojvode i padu Stalaća. U severnoj Dalmaciji uveden je pravi kult Kosova i vezan je čak za jedan njihov istoimeni geografski objekat. Nikola Tomazeo zabeležio je primera radi, u Dalmaciji pesmu o rođenju Kraljevića Marka i o njegovu ocu kralju Vukašinu, a u Bosni je, u jednoj katoličkoj zbirci, očuvana jedna od najizrazitijih varianata Jugovića majke. Na novom području Srbi su nastavili sa daljim razvijanjem te poezije, čiji junaci postaju Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko, braća Jakšići, Banović Sekula i mnogi drugi, pa među njima i kralj Matijaš.

Naročito su se u XVI-XVII veku razvile pesme o uskocima i hajducima. Ovi su sami bili glavni nosioci epske pesme, uz slepe guslare. Slaveći prošle junake oni su, u isto vreme, stvarali raspoloženje i za sebe. Hajdučija, mada u osnovi razbojničko zanimanje, imala je simpatija kod hrišćanskog sveta zato što je najobičnije pogađala Turke, što je dolazila kao neka vrsta osvete, i što je u dosta slučajeva zaklanjala sirotinju. Hajduci i uskoci, sa manjim i većim četama, ali ponajviše sa četama od trideset ljudi, pod vođstvom jednog harambaše, napadali su trgovačke karavane, turske kule i čardake, i pojedine turske transporte i odrede. Vrlo su opasni bili po velikim planinama kao što su Romanija, Suva Planina, Homolje, Moravska Šuma, Šumadija i sl. Čvrsto povezani između sebe hajduci su bili prilično disciplinovani; naročito je bila velika strogost biranog harambaše. Zimi, kad je nemoguće ostati na terenu, odlazili bi kod svojih jataka. Tu bi prepevali stare i stvarali nove pesme, kojih ima, s raznim sadržajem, nekoliko stotina. Hajdučki i uskočki ciklus epskih pesama danas je nesumnjivo najmnogobrojniji, iako nije najraznovrsniji, a po snazi, lepoti, slikovitosti i ponekad duhovitosti ne zaostaje iza kosovskog i onog o Kraljeviću Marku.

Gusle su bile najpoštovaniji predmet u kući posle ikone. U Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i južnim krajevima Srbije tvrdio je Vuk Karadžić, njih je bilo skoro u svakoj kući; nekad "teško je naći čovjeka da ne zna guđeti, a mloge i žene i đevojke znadu." Pevali su ih slepci po kućama, vašarima i zborovima kod crkava i manastira. "Putnik kad dođe u kaku kuću na konak, obično je da ga uveče ponude s guslama da pjeva, a osim toga putem po anovima i po krčmama svud imaju gusle, pa putnici uveče pjevaju i slušaju; a ajduci zimi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle." Mnogi ugledni ljudi pevali su pesme uz gusle, tako još u novije doba vojvoda Mirko Petrović, otac kralja Nikole i vojvoda Bogdan Zimonjić. Kao nekad u Srednjem Veku pojedini velikaši što su imali svoje epske pevače, tako ih je bilo još i u Novom. Za Smail-agu Čengića zna se to s više strana. Mada u najnovije vreme sve naglije iščezava, kult gusala traje ipak i u naše dane. Kad smo 1933. god. nas nekoliko profesora sišli s Brskova u Mojkovac došla su, među drugima, i tri guslara da nas pozdrave i počaste svojim pevanjem.

Od XVI veka predmeti i interes epske pesme dobijaju nove elemente, jer je ona bila i ostala izraz pravog narodnog života i osećanja. U rukopisnom Erlangenskom Zborniku narodnih pesama, pisanom oko 1720. god., nalazi se jedna pesma, koja je čist proizvod XVI veka i kao takva prototip jedne vrste nove poezije, u kojoj su srpske simpatije na strani Turaka:

Vino pije trides martoloza,
U lijepu še(h)er Smederevu,
Međ njima je Kaica Radonja.
K njima ide starac Bali-bega.

Kajica Radonja je, po drugim našim pesmama, bio ljubimac despota Đurđa; on ga zove najlepšim imenima na zboru gospodskom i njim "sovru začeljuje". Ovde, Kajica, kao martoloz, spasava Bali-begova sina iz ropstva Zmaj-despota Vuka. Posle će, u drugim pesmama kojima su tvorci naši muslimani, biti opevani turski i muslimanski junaci, Đerđelez Alija, Husref-beg, Bojičić Alija, Mustaj-beg Lički i dr., ali u istom metru, u istoj epskoj plastici, i sa skoro istom dikcijom i tehnikom stiha. Tako je epski deseterac srpske raške sredine išao uporedo sa srpskim etničkim širenjem i postao izraz celog našeg naroda. Njegov uticaj oseća se, sem toga, i u bugarskoj narodnoj epici, i to, i tamo, ne samo oblikom, nego i sadržajem i katalogom junaka i događaja.