PU leto 1385. došlo je već do neprijateljstava. Iz tih dana ima jedno nedatirano Tvrtkovo pismo upućeno Dubrovčanima, a pisano pod gradom Spužem, sigurno na kraljevom bojnom pohodu protiv Zete. Zanimljivo je, da je sam kralj Tvrtko zamolio mletačku vladu, da posreduje između njega i Balše. Ne bi li to bio donekle dokaz, da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sreće? Ili je to bila uviđavnost mudrijega, koji je želeo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnošću, da mu iziđe na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je, vidi se, bilo mnogo stalo da dođe do mira i on je o tom pisao Mlecima ,cum maxima instantia.’ U mletačkom senatu ta je Tvrtkova molba bila rado prihvaćena i 5. oktobra izabrana su dva njihova poslanika, koja su imala ići Tvrtku i Balši i posredovati za "mir i sporazum."

Ali, dok je Tvrtkovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo većalo o poslanstvu, preživljavao je Balša Balšić teške dane u borbi s Turcima. Severno od Valone, odbijajući nadmoćne turske čete, on je 18. septembra 1385. našao junačku smrt. Prirodna je stvar, da su zbog toga izostali pregovori između obe zavađene strane. Balšići, zadešeni takvim udarom, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskorišćava njihovu nesreću. Važni događaji u Mađarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu pažnju više.

Prilike u Mađarskoj razvijale su se sve više u jednu vrstu anarhije. Mađarska mlada kraljica, koja je već bila verena za Sigismunda Luksemburškog, po savetu svoje okoline, napušta taj plan i pruža ruku bratu francuskog kralja Karla VI, Luju Orleanskom. To izaziva napuštenog verenika na osvetu i u avgustu 1385. on sa uspehom prodire u Mađarsku. S druge strane, odmetnici Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskog dvora, Karla Dračkog, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U škripcu, između dve opasnosti, kraljica Marija se vraća svom vereniku i postaje njegova žena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima moćnom Gari palatinsku čast. Izgledalo je čak jedno vreme, da se behu obe kraljice izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. U stvari, na sve su se strane plele podle spletke. Dočepavši se Budima i učvrstivši se na novom položaju Karlo se kruniše za kralja i potiskuje i mladu kraljicu i njenu majku. Ali ove, naročito kraljica majka, prepredene i energične, spremaju osvetu. Pozvavši kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga u stvari dovele u već spremljenu zasedu. Njihov čovek, Blaž Forgač, prišao je, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, kralju iza leđa i zadao mu težak udarac preko glave. Od te rane dobivene 7. februara 1386. Karlo Drački je umro posle dve nedelje dana. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoše pravu bunu i behu spremni i na najgore. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire krenuše obe kraljice u te oblasti, i to najpre u Đakovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedište, a odatle na sigurnije Garino dobro blizu Oseka. Neoprezne, kraljice su na taj put pošle s dosta malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle krvave borbe, pođe za rukom, da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, s Garom zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvršili su, u glavnom Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i zatočene. Tu je kraljica majka, na oči svoje kćeri, bila zadavljena sredinom januara 1387., na glas da je Sigismund pošao da ih spasava.

U isto vreme, kad se Sigismund odlučio na taj korak, spremala se i ustaška vojska da na juriš uzme grad Zagreb. Poslednje nedelje februara pošle su tamo čete Ivana Horvata i Ivana Paližne, kojima se domalo pridružio i bosanski vojvoda Hrvoje Vukčić s bratom Vukom. Nema sumnje, da je on to mogao učiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odlučio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, želeći da iz te mutne mađarske situacije izvuče koristi za svoju državu. Početkom marta Zagreb je već bio u rukama hrvatske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mačvi, gde je Ivan Horvat bio do nedavno ban, javio se, isto tako, ili je bio izazvan buntovni pokret, koji je živo pomagao i knez Lazar. Njemu su ove prilike dale mogućnosti, da se oslobodi mađarske vrhovne vlasti i da pokuša proširenje svojih poseda na severu. I u ovom pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja između kneza i Tvrtka.

Ali u brzo se javlja mađarska rakcija protiv braće Horvata. Mlečani, kojima nikako nije išlo u račun, da se napuljski dvor učvrsti i na istočnoj strani Jadranskog Mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju veštinu, da u Mađarskoj pojačaju stranku Sigismundovih prijatelja. Mađari sami, osetivši opasnost od pobune, pregoše da je uguše čim pre. Garin sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mačvanski ban, i hrabri Stevan Korođ, bivši mačvanski ban, povedoše energičnu akciju da osvete dotadašnje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod Čerevića Gara, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se beše povukao u Požegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata Ladislava, koji se požurio da dovede pomoćne čete od kneza Lazara, potraži u samoj Mačvi i razbi u više sukoba. Dok je Gara ratovao po Mačvi utekao je Ivan iz svog ropstva u Bosnu, da nađe pomoći i skloništa kod kralja Tvrtka.

Tvrtko je u ovo vreme bio već potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije. Kao novi kandidat za mađarski kraljevski presto bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenog Karla. Po tog novog kandidata, kog je s hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara 1387. g. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na čelu sa zagrebačkim biskupom Pavlom Horvatom.