Dabišu su iz početka pomagale vojvode njegova strica. Kad su u zimu 1391/2. god. provalili Turci "naprasito" u Bosnu, Dabiša je uspeo da ih suzbije i razbije. Tom prilikom istakao se naročito vojvoda Hrvoje. Malo pre toga, u julu 1391., Hrvoje i njegov brat Vuk behu dobili od kralja Ladislava naziv hrvatsko-dalmatinskih banova. Tako je, od samog početka Dabišine vlade, skočio ugled i značaj porodice Hrvatinića u velikoj meri. Ban Vuk je i vršio u Dalmaciji bansku vlast i imao je lepih uspeha. Kraljev položaj pogoršao se tek od 1393. god., kad se protiv njega digao Sigismund. Posle onih uspeha protiv Turaka Sigismund je zatražio od Dabiše da obnovi dužne obaveze prema mađarskoj kruni, koje je Tvrtko bio prekinuo. Između njih su, izgleda, naročito posredovali sveštenički krugovi, jer je kao mesto za lične pregovore bilo izabrano Đakovo, gde se nalazilo sedište bosanskog biskupa. Do sastanka je došlo u julu 1393. Rezultat pregovora bio je ovaj: Dabiša je priznao kao vrhovnog kralja Bosne Sigismunda, a ovaj je pristao da Dabiša ostane na bosanskom prestolu dok je živ, ali da potom bosanska kruna pripada Sigismundu. Prema duhu tog sporazuma, Dabiša se odrekao daljeg pomaganja kraljevih protivnika u Dalmaciji i Hrvatskoj. U strahu od Turaka s jedne i od Sigismunda s druge strane, Dabiša se rešio za sporazum s Mađarima; u Đakovu bi drukčije, nehrišćansko rešenje, bilo, u ostalom, i nemoguće. Dabiša nije imao neposrednih naslednika da bi radio za njih, a nije imao ni dovoljno ličnog stava da od Sigismundovih zahteva spase bosansku krunu za nekog drugog člana dinastije. U tom ugovoru bilo je i još nešto što je pokazivalo kraljevu slabost. Sigismund je tražio da pored Dabiše sporazum prime i glavne bosanske vojvode, a od tih vojvoda zahtevao je obavezu da neće pomagati svom kralju, ako bi se on odmetnuo od Mađara, a i oni sami da neće dizati svog oružja protiv mađarske krune.

Opozicija protiv Đakovačkog Ugovora bila je velika. Svi su osetili da se njim ruši Tvrtkova politika i sve što je on postigao. Opoziciju je vodio, u glavnom, Ivaniš Horvat, koji se odmetnuo od kralja i u Omišu stvorio svoje glavno uporište. U leto 1394. došlo je do prave borbe. Braća Horvati morali su napustiti Omiš i Dalmaciju. Sklonili su se u severnu Bosnu, u tvrdi grad Dobor. Zbunjeni, gradovi Trogir i Split rešiše, da u svojim aktima ne spominju više ime nijednog kralja ne znajući ko će ostati stvarni gospodar. Obavešten o tom krenuo je kralj Sigismund lično u Bosnu, da kazni odmetnike i raščisti stvari. Braća Horvati ne smedoše dočekati mađarsku vojsku, nego pobegoše. Sigismund zauze tvrdi Dobor i dade ga razrušiti. Horvate je posle dobio izdajom u ruke, pa je Ivana dao svirepo kazniti. Iako je i Dabiša bio ustao protiv Horvata Sigismund je nalazio, da to nije bilo dovoljno energično i možda dovoljno iskreno. Dabiša je, uz to, nastavljao preko bana Vuka učvršćivanje bosanskog uticaja u Primorju. Ušao je bio u veze čak i sa Zadrom, a Lastovo je priznalo njegovu vlast. Sigismundu se sad učinilo da je došlo vreme jasnog obračuna. Bosna ima da se vrati u predtvrtkovski stav i granice i da se Dabiša odreče cele Hrvatske i Dalmacije. Ovaj je to i učinio. Ban Vuk pokušao je da se s vojskom odupre Mađarima, ali je bio potučen. Tako je tri godine posle Tvrtkove smrti njegovo delo bilo potpuno srušeno; od velike koncepcije jedne srpsko-hrvatske države ostalo je samo bosansko truplo, ali i ono okljaštreno i lišeno potpuno svake inicijative. Sam Dabiša, dugo bolešljiv, nije ostao dugo na vlasti. Umro je 7. septembra 1395. u Sutjesci.

Svršivši poslove u Bosni, Sigismund se vratio turskom pitanju. Emir Bajazit, pošto je pokorio južnu Bugarsku, umeša se i u vlaške odnose. Nezadovoljni vlaški boljari pozvaše Turke protiv svog gospodara Mirče i Bajazit im se odazva. Prognati Mirča priđe Sigismundu i ovaj pristade da ga pomaže i povrati na vlast, da ga ne bi Turci opasali i s te strane. Bajazit pođe lično u Vlašku, s velikom vojskom, da spreči njihove namere. U njegovoj vojsci nalazili su se i srpski vazali Stevan Lazarević, Konstantin Dejanović i kralj Marko, odnosno u narodu bolje poznati Kraljević Marko. Savremenik tih događaja, Konstantin Filozof, saopštava, kako je Marko nerado išao u tu borbu protiv hrišćana i kako je kazao Dejanoviću: "Govorim i molim Gospoda da bude pomoćnik hrišćanima, pa makar ja prvi da budem među mrtvima u toj borbi." Ta mu se želja ispunila. U borbi na Rovinama, 17. maja 1395., poginuli su i on i Dejanović. U narodnom predanju zapamtilo se, da je naš najpopularniji junak srpske narodne poezije završio život na Urvini planini, što je čista metateza od Rovina.

Ovo pričanje Konstantina Filozofa kazuje rečito, da se već tada kod naših ljudi razvilo osećanje da ne bi trebalo služiti turskom osvajaču protiv hrišćanskih drugova. Makar i ne bile one reči Markove sasvim autentične, u šta ne vidimo razloga da bi trebalo sumnjati, one su ipak veoma karakteristične. Konstantin Filozof je Bugarin, govori i piše o srpskim vođama u času kad Turci napadaju Vlahe. Ta hrišćanska solidarnost nije već sada čista sentimentalnost. Nikad veze među balkanskim hrišćanskim vođama i intelektualnim licima nisu bile sa više uzajamnog saosećanja kao tada, niti je lični promet bio neposredniji i življi. Grčki pisci sa više razumevanja i sa manje oholog stava pišu o drugim Balkancima; Vlasi potpuno primaju naše ljude i našu kulturu; a Bugari u Srbiji gledaju s ljubavlju svoju novu otadžbinu. Konstantin i Camblak ne bi o nama mogli pisati drukčije nego da su rođeni Srbi. To se održava i u politici. Stav Mađara prema Srbiji bio je sve pre nego stav koji bi ulivao poverenje, pa ako su izvesni Srbi ipak tražili veza s njima i u njima gledali buduće saveznike to je dolazilo prvenstveno iz te solidarnosti. U Turcima se gledao i neprijatelj države i neprijatelj vere, "Agarjanin", "vrag bezakoni i mrski", "bezbožni Izmailit", "zmaj i supostat božanstvenih crkava", kako govore savremeni pisci. Možda bi bilo politički mudrije ne izazivati njihov gnev, nego se pomiriti sa stvorenim stanjem i vršiti primljene obaveze, kao što su i činili tadašnji naši dinasti, i kao što su i tad i kasnije preporučivali mnogi državnici. Bujica turska bila je toliko snažna da joj se moglo teško odoleti. Ali, narodni instikt bio je protiv toga. On je, u tradiciji svoje slobodoljubivosti, tražio borbu i u borbi naslon i na ostale hrišćanske sapatnike. Osećajući to, Konstantin Filozof je, pišući biografiju Stevana Lazarevića i pominjući učestvovanje na strani Turaka njegovo i njegovih savremenika, smatrao za potrebno da naročito naglasi kako se to moralo činiti "ne sa voljom, nego po nuždi."