Turci su prodirali i prema zapadu. Njihove čete zaletale su se i pre toga do Drine i Neretve, a posle i prema Zeti. Đurađ Stracimirović Balšić, pašenog Vuka Brankovića, tražio je na sve strane saveznike i pomoć. Obraćao se 1391. god. čak i papi Bonifaciju IX, imenujući rimsku crkvu kao svog naslednika, ako bi umro bez muškog potomstva. Nekim slučajem ili unapred spremljenom zamkom dopao je Đurađ iduće godine u tursko ropstvo i nije ga se mogao osloboditi sve dok nije predao sultanu svoje gradove Skadar i Drivast i pristanište Sv. Srđa. U ovo isto vreme postali su turski vazali i mnogi albanski plemići i dinasti. Drugi, zazirući od Turaka, ulazili su u veze sa Mlečanima i predavali njima svoje gradove. Tako su 1393. god. uradili braća Dukađani, predavši Mletačkoj Republici grad Lješ.

Hrišćanske državice na Balkanu bile su toliko oslabljene, da apsolutno nisu bile sposobne za ozbiljan otpor. Vizantija je bila presečena i carigradski gospodar jedva je imao pod svojom vlašću nekoliko srezova. Bugarska i Srbija behu skoro prebijene. Bosna, još dojuče država velikog obima, pala je posle Tvrtkove smrti na državu trećeg reda i povukla se ponovo u svoju pasivnu ulogu. Druge, još manje državice i oblasti, nisu imale skoro nikakva većeg političkog značaja. Ko je onda mogao da preuzme odbranu Balkana od Turaka? U obzir su mogle doći samo dve sile: Mletačka Republika i Mađarska. Mletačka Republika nije imala nikakve kopnene snage, a bez nje je svaka druga borba sa Turcima bila bezizgledna. Ostajala je, dakle, samo Mađarska. Kralj Sigismund je bio neustrašiv borac, i vrlo aktivan; ali, na nesreću, bio je zapleten na više strana, kretao više preduzeća, i s toga nije dospevao da nijedno dovrši potpuno i organizuje konačno. On je rano video opasnost od Turaka, koji su se već od 1390. god. javljali na njegovim granicama i preduzimao je dosta mera, ali u te mere nije uneo pravog sistema, niti ih je izvodio dosledno i postojano. Njegova je politika išla za tim, da preostale balkanske države veže za Ugarsku. Tako je živo nastojao da u Bosni povrati izgubljene pozicije i pokvari Tvrtkovo delo, a u Vlaškoj, Srbiji i Bugarskoj da silom ili milom utiče na njihove gospodare. On je verovao da je njegova snaga i sama dovoljna da suzbije Turke i s toga nije mnogo polagao da balkanske hrišćane većom predusretljivošću okupi oko sebe. Njegov postupak prema Srbiji i posle prema Bosni stekao mu je mnogo neprijatelja i već tada ljudi su na nekim stranama počeli premišljati da je za srpske interese celishodnije nagoditi se s Turcima nego ići s Mađarima.

U leto 1392. počeo je kralj Sigismund borbu protiv Turaka na srpskom zemljištu, ali bez srpske saradnje. Razbivši Turke kod Braničeva on je prodro sve do Ždrela na istoku, a povratio je Mačvu na zapadu. Emir Bajazit bio je zauzet borbama u Maloj Aziji i nije mogao na vreme sprečiti tu ofanzivu, a sami Srbi sa turskim posadama nisu bili za to dovoljni. Posle mađarskih uspeha on se odmah iduće godine rešio na odlučniju akciju na severnim granicama svoje države, da bi suzbio mađarski uticaj i mogućnost okupljanja severnih i severozapadnih balkanskih država oko Mađarske. Prvi napad upravio je protiv Bugarske, po svoj prilici s toga što je njen vladar počeo kakve veze sa Sigismundom. U julu 1393. palo je Trnovo i srušeno je južno Bugarsko Carstvo. Sam car Jovan Šišman bio je zarobljen i u ropstvu je i umro, a protiv ostalih Bugara, naročito boljara, Turci su preduzeli oštre i svirepe mere, hoteći da njihovim primerom zastraše druge. Dobar deo Bugara, naročito njihovih intelektualnih sveštenika, prebeglo je tada u Srbiju. Među njima su se nalazila i dva dobra pisca, Konstantin Kostenički, zvani Filozof, i Grigorije Camblak.

Kralj Sigismund nije preduzeo ništa ozbiljnije, da bi sprečio katastrofu Bugarske. U ovo vreme njegov je glavni interes bio posvećen Bosni. Tvrtka je tamo nasledio njegov sinovac Dabiša, čovek bez veće vrednosti i autoriteta. Od prvog dana i u susedstvu i u Bosni znalo se, da on nije dorastao teretu koji je primio i da će pod njim popustiti. Oprezni Dubrovčani, koji su pazili dobro na svaki svoj korak, odmah su stali raditi protiv njega i rešili su se čak, da, bez kraljeva znanja, počnu neposredne pregovore sa susednim vojvodama o ustupanju izvesnih delova bosanskog područja. Tako su već 15. aprila 1391., mesec dana posle Tvrtkove smrti, "dobili" od braće Sankovića, susedne vlastele, konavosku župu. Gde bi Sankovići tako nešto smeli učiniti za Tvrtkova života, i gde bi Dubrovčani smeli to primiti! Takav postupak, pod još svežim utiscima Tvrtkovih nastojanja, izazvao je u Bosni veliko nezadovoljstvo. Dve verne vojvode umrlog kralja, čuveni Vlatko Vuković i knez Pavle Radenović, upadoše krajem 1391. god. u oblast braće Sankovića, pa njih prognaše, a oblast im podeliše među sobom. Imali su sigurno za to i kraljev pristanak.

Samo ovaj slučaj nije ipak izmenio opšti proces u zemlji. Sankovići su radili brzo i nesmotreno, i u brzini su otišli suviše daleko. Ali, kraj slabog kralja izbili su drugi Sankovići, malo oprezniji, ali moćniji i sposobniji. Kao u Dušanovoj Srbiji, i u Bosni je pojedina vlastela držala u svom posedu vrlo prostrane oblasti. Oblast Radenovića hvatala je od Vrhbosne, preko Romanije, do Drine, a odatle, posle pobede nad Sankovićima, dopire do Konavlja. Vlatko Vuković imao je humsku oblast, koju će god. 1392. naslediti njegov sinovac Sandalj Hranić. Kraj između Cetine i Neretve držali su Radivojevići, od kojih je Đurađ postao zet Dabišin. Hrvoje Vukčić gospodario je u zapadnoj Bosni od Lašve do Vrbasa i do same Dinare. Prava kraljeva zemlja, u središnjoj Bosni, bila je stvarno manja od njihove; i kad na presto dođe čovek kao Dabiša, slab i neugledan, onda je sasvim prirodno, da ovi moćni gospodari postaju prave dinaste i da vode politiku često potpuno na svoju ruku i s obzirom prvenstveno na sebe. Posle Tvrtka kraljevi se održavaju ili tuđom pomoću ili tako, što lavriraju između pojedinih velikaša; čim se stvori savez ovih moćnih feudalaca protiv njih oni postaju potpuno onemogućeni. Rastrojavanje Bosne ide sublizu na isti način kao i u Srbiji, samo s tom razlikom što se kraljevska prividno centralna vlast održavala celo vreme do pada države pod Turke.