Zagrebačko Narodno Veće, koje je bez ikakva potresa uzelo vlast u svoje ruke, htelo je da čas pre dođe u neposrednu vezu sa srpskom vladom. S toga je uputilo u Švajcarsku svog pretsednika A. Korošeca, dra Melka Čingriju i dra Gregora Žerjava. Novi austro-ugarski ministar Inostranih Dela, grof J. Andraši, sin starog Andrašija sa Berlinskog Kongresa, obratio se 15. oktobra Americi sa molbom za separatni mir. Pristao je izrično, da se sa Česima i Jugoslovenima vode naročiti pregovori. Međutim, već sjutra dan hrvatski sabor je i formalno rešio, i to jednoglasno, da kida sve veze sa Austrijom i Ugarskom i da želi ući u jednu potpuno suverenu narodnu državu. Odmah potom obrazovane su narodne vlade u Slovenačkoj, Istri, Rijeci, Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, koje je potvrdilo Narodno Veće kao vrhovna vlast na tom području. Svaka vlada odredila je po jednog svog tajnika pri pretsedništvu Narodnog Veća, da bude veza između njih. Centralisti su u ovom poslednjem aktu gledali usredsređivanje vlasti u glavnom središtu, a federalisti su opet bili zadovoljni stvaranjem pokrajinskih vlada. Te dve struje javile su se od prvog dana i izražavale su se, ne bez oštrine, od samog početka.

Prvi dani novih vlada bili su veoma teški. One su imale puno poverenja u narodu, ali malo snage i skoro nikakvih sredstava. Sreća je ipak bila, da je svet, ponesen veličinom momenta, srećan zbog ostvarenja svojih ideala, i svestan odgovornosti, bio spreman na velika pregaranja i nove žrtve. Naročito se u tim vremenima naš srpski deo pokazao kao istinski velik. On je plemenito oprostio sva zla i uvrede, bratski je raširio ruke, i nigde nije pobedu i slobodu okaljao pokoljem osvete. Teškoća je bilo i inače. Tri velike rasute austriske armije, bez hrane, bez discipline, obezglavljene, ostrvljene krvlju i pljačkom, povlačile su se na tri strane preko našeg područja; preko Istre i Slovenije sa talijanskog ratišta, preko Vojvodine sa srbijanskog i rumunskog, i preko Crne Gore i Dalmacije sa albansko-mađarskog. Sve je to trebalo da pređe preko naših i inače nasilnim rekvizicijama opustošenih i izgladnelih krajeva! Kako to sprečiti bez vojske, i to pouzdane? Briga je bila velika. Ali se srećno prebrodila. Sva ta vojska bila je potpuno demoralisana, zaplašena, kao izgubljena i gledala je samo čas pre da pobegne od nas i da se dočepa svoje kuće. Bile su ponegde dovoljne same naše građanske straže da ih razoružaju ili upute na rad. Mnogo više muke bilo je u Sloveniji sa zelenim kadrom, u koji su ušli i po neki pravi razbojnici sa željom da pljačkaju, a bilo je i slučajeva čiste obesti i prave anarhije. Sve je to manje-više bilo brzo presečeno, kada je došla srpska vojska i s njom vojnički red.

Bile su od prvog dana velike i političke teškoće. Na dosta strana nije bilo pravog poverenja. Srbi su hteli čas pre, bez ikakvih formalnosti, sjedinjenje sa Srbijom. Srpske vojnike pozdravljali su i pozivali kao braću i oslobodioce. Međutim, u Zagrebu se otezalo. Htelo se, da se Narodno Veće i njegovo područje smatra kao posebna država, koja će kao takva voditi pregovore. Pretsedništvo Veća objavilo je, da ono pretstavlja "vrhovnu vladu jugoslovenskih zemalja", da ima svoju vlastitu vojsku i mornaricu i "notificiralo" je savezničkim vladama "postanak nezavisne i suverene države Slovenaca, Hrvata i Srba". Ovlastilo je 1. novembra Jugoslovenski Odbor, a ne srpsku vladu, da kod drugih država zastupa interese te nove države. Od stranih sila nijedna nije priznala te nove države; jedina koja je to učinila bila je srpska vlada. Ovo naglašavanje stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca pravdalo se tim, kako treba naglasiti da Jugosloveni nemaju više ništa zajedničkog sa Habzburškom Monarhijom i da ih valja smatrati kao nešto zasebno. To je, govorilo se, bilo potrebno zbog Talijana, koji su, u poslednji čas, kad je skoro sve već bilo prslo, počeli svoju ofanzivu i koji su prodirali u Istru, Dalmaciju i Sloveniju tvrdeći da ne ulaze u savezničko nego u neprijateljsko područje. U Hrvatima i Slovencima oni su gledali Austrijance i tvrdili su, da se oni nisu otresli starih veza spontano, nego pod utiskom talijanske pobede i sa namerom da je izigraju. Samo Narodno Veće imalo je i bržeg i neposrednijeg načina, da pokaže Talijanima svoj nacionalni stav. Ali pored gornjeg razloga postojao je i drugi, prikriveniji, i opasniji. Izvesni ljudi u Zagrebu hteli su, da se prilikom ujedinjenja sve jugoslovenske zemlje bivše Austro-Ugarske istave prema Srbiji kao celina, samo, u taj mah, nisu smeli javno objasniti i zašto to žele; jedno, da tim ne bi odbili Srbe, i drugo zbog spoljašnje opasnosti. Nikom od Srba ne bi palo na um da prihvati ma kakav plan, kojim bi se tada, u onim svetlim danima, stvarao u ma kom bilo obliku ma kakav front protiv Srbije.

Ovo dualističko shvatanje naših odnosa došlo je do izraza u takozvanom Ženevskom sporazumu. Izaslanici Narodnog Veća ušli su u Ženevi u pregovore sa N. Pašićem, srbijanskom opozicijom i Jugoslovenskim Odborom i sklopili su sporazum: 1) da se "kao jedna nedeljiva državna celina" obrazuje država Srba, Hrvata i Slovenaca, i 2) da do saziva Konstituante postoje srpska vlada i vlada Narodnog Veća, a za zajedničke poslove da se obrazuje nova vlada sa polovinom članova određenih od srpske vlade i polovinom od Veća. Polovina članova te vlade zaklinjala bi se srpskom kralju, a druga polovina pretsedništvu Narodnog Veća. Takvom sporazumu nije se niko nadao i izazvao je opštu osudu. Srpska vlada odbacila ga je odmah. N. Pašić branio se posle, da mu je taj akt "iznuđen", pošto se našao osamljen pred zastupnicima Narodnog Veća, Jugoslovenskog Odbora i srbijanske opozicije, koja je, da bi ga srušila, pristala i na takvo rešenje. Odbrana je ta slaba i teško razumljiva. Na takvom načelnom pitanju državnik ili pobeđuje ili pada, naročito državnik Pašićeve dotadašnje linije. Možda je on poverovao, zbog slabe obaveštenosti, da je takvo raspoloženje u narodu bivše Austro-Ugarske. U stvari, takvo rešenje želeli su tamo samo Nesrbi i nejugoslovenski orientisani elementi. Pribićević je energično ustao protiv njega i pozvao je Korošeca u zemlju, jer ovaj nije imao mandata za konačne pregovore, a najmanje za pregovore takve vrste.

Verovatno bi već tada došlo do vrlo krupnih objašnjavanja, da nije bilo spoljašnjeg pritiska. Italija se sve više ispoljavala kao neprijatelj buduće jugoslovenske države. Ona je okupirala naše područje, proterala vlasti Narodnog Veća s Rijeke, internirala mnoge naše nacionalne ljude, sprečavala izvesna lica da preko njezinog područja prelaze za Francusku i činila mnoge druge pakosti. Uništila je čak i izvesne jedinice flote, koje su posle raspada Austro-Ugarske Monarhije bile pripale našoj državi. U Dalmaciji je s toga nastala opšta želja da se čim pre prečisti položaj naše države, jer se inače moglo očekivati od Italije još više zla. Već 1. novembra tražila je dalmatinska vlada da se sazove Narodno Veće za rešavanje državno-pravnog problema. Tom traženju pridružila se 3. novembra i vlada za Bosnu i Hercegovinu. Tražena sednica, posle izvesnog oklevanja, zakazana je 10. novembra. Bila je prilično burna. Na njoj su se jasno učvrstila dva gledišta, odnosno dve ideologije. Bilo je predloga raznih vrsta. Zagreb se kolebao. Čak je 6 članova glasalo, mimo Krfski pakt, za republikanski oblik države, a nijedan od tih nije bio Srbin. Izvesni hrvatski političari hteli su diktirati uslove ujedinjenja. U odlučnom času rešili su stvar dalmatinski Hrvati, dr Josip Smodlaka i dr Mate Drinković. Smodlaka je bio vrlo rečit, i sugestivan, i opor. "Vi hoćete da pravite ortakluk sa jednom slavnom firmom", govorio je on na adresu izvesnih Zagrepčana, "i ulazeći u ortakluk vi hoćete da postavljate uslove, vi koji niste ni propala firma". I bacao je odgovornost na njih za sudbinu Dalmacije i naše budućnosti uopšte. Prevladalo je gledište njegovo i pristalica Srpskohrvatske Koalicije i narodnog jedinstva. Rešeno je, da se ide u Beograd i da se izvrši ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Izabran je potom odbor od 28 članova, koji će imati da svrši pregovore, i dati su mu izvesni "naputci" kao osnovne linije za pregovore.

Za ovo vreme proglasila je Vojvodina, 12. novembra, svoje neposredno ujedinjenje sa Srbijom. Sjutra dan učinila je to i velika crnogorska skupština, sazvana u Podgorici. Pre toga ta skupština svrgnula je sa prestola otsutnu dinastiju Petrovića. Pokušaj pristalica te stare kuće, pomagan od Italije, izveden s naročitom oštrinom na Badnji dan 1918. god., da vaspostavi njihovu vlast, završen je krvavim porazom na cetinjskom polju. U borbi se naročito istakla crnogorska omladina, zadahnuta idejom narodnog jedinstva. Ostali pokušaji bili su brzo ugušeni. U tim borbama istakao se naročito Marko Daković, retko čestiti nacionalni borac i vođa omladine. On je bio duša crnogorskog Izvršnog Odbora, kome je bio pretsednik vojvoda Stevo Vukotić, brat kraljice Milene, i nepomirljivi prijatelj stare dinastije. Vredi zabeležiti, da je prvi predlog za svrgavanje Petrovića u podgoričkoj skupštini podneo ondašnji mitropolit a sadašnji patriarh Gavrilo Dožić.

Sporazumevanje u Beogradu svršeno je dosta brzo. Ugovorilo se ovo: da konačno uređenje države ima odlučiti Konstituenta, koja će se sastati najdalje šest meseci posle sklopljenog mira; vladarsku vlast imaće regent Aleksandar; zakonodavnu vlast vršiće privremeno Državno Veće, koje se posle prozvalo Privremeno narodno pretstavništvo, a u koje su ušli svi članovi Narodnog Veća, delegati Narodnih Skupština iz Srbije i Crne Gore, i pet članova Jugoslovenskog Odbora. Vlada je bila jedna, i to zajednička. Pošto je postignut sporazum, a pre obrazovanja zajedničke vlade, proglašeno je svečano 1. decembra (18. novembra) ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Proglasio ga je regent Aleksandar, u Beogradu, na Terazijama, u staroj gospodskoj kući Kuzmanovića, gde se nalazio njegov stan. Tu je saslušao pozdravni govor šefa delegacije Narodnog Veća, dra Ante Pavelića, i u prisustvu članova srpske vlade dao mu svoj istoriski odgovor. Prestonica zajedničke države postao je Beograd, naš ponosni grad sa starom i neobično bogatom prošlošću.

Posle toliko vekova borbe, iskušenja svih vrsta, i napora dostojnih divljenja, naš narod je toga dana dočekao svoju davnu želju. On se skoro sav oslobodio tuđinske vlasti i ujedinio je svoje snage, da bi nove stranice svoje istorije mogao pisati pod boljim uslovima, posvećen sam sebi, nesprečavan nikakvim tuđim pritiskom. Imao je da pokaže koliko stvarno vredi i šta može da dade sebi samom i čovečanstvu.