Kao nagradu za svoje držanje u toj borbi i za učešće na strani sultanovoj protiv Mehmed Ali paše egipatskoga Ali-aga Rizvanbegović dobi vezirski čin, a Hercegovina, kao posebna vezirska oblast, bi odvojena od Bosne, 1833. god. Za karakteristiku stvarnih želja bosansko-hercegovačkog begovata dovoljno je zabeležiti reči novog vezira, kad je primio svoju dužnost. "Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru. Ne treba vam više nikom da idete u Stambol!" Begovi su hteli da u svojim krajevima, većim ili manjim, budu istinski gospodari kao srednjevekovna vlastela; želeli su, da i u celoj Bosni njihova reč bude presudna. Ali njihove želje nisu išle mimo toga, a najmanje da se izdvoje iz turske zajednice. Izvesni oblasni gospodari, kao Pazvan-oglu, Ali-paša Janjinski ili Bušatlija, hteli su, istina, da postanu neka vrsta oblasnih dinasta, ali njihove težnje nosile su uvek lični karakter i nisu bile izraz većine njihovih podanika. Islam i privilegisani položaj vladajuće grupe bili su i suviše jaka spona, koji su ih vezali za carigradsku centralu. U Bosni sa Carigradom su bili naročito nezadovoljni baš najviše s toga, što je činio ustupke hrišćanima i što se javila bojazan, da ti ustupci idu na štetu državne zajednice i interesa verskih. Na buntovna raspoloženja muslimana delovali su konzervativni odavno ustaljeni pogledi na reforme u carstvu i na duh koji ih je poticao i opasni pokreti među hrišćanima u Srbiji i Grčkoj koji su bili shvaćeni kao odjek slabosti državne centrale i njenog popuštanja. Ljudi su bili tvrdo uvereni, da Srbija ne bi bila izgubljena, da iz nje nisu bili prognati janjičari.

S toga sultanova pobeda nije značila i stvarnu pobedu novog duha. Većina ljudi u Bosni i Hercegovini gledala je kao Ali paša Rizvanbegović, da ta pobeda donese neku vrstu kompromisa. Reforme se ne bi provele u celini; u zemlji bi se poštovao stari poredak i njegovi pretstavnici bili bi domaći ljudi; ali bi se prema sultanu očuvala puna odanost, jer čuvati Tursku znači čuvati sebe. Ali takav se stav nije mogao održati. Njega nije htela ni Porta ni sultan. Jedno s toga, što su bili uvereni da su reforme jedino sredstvo za regeneraciju Turske, a drugo što su hteli da državna politika bude vođena samo u jednom duhu. Mehmed Alija egipatski, koji je vodio politiku na svoju ruku i koji je, pod uticajem izvesnih stranih sila, doista težio za samostalnošću, bio im je svima živa opomena. Turska je osećala da zbog čestih unutrašnjih i revolucionarnih kriza gubi snagu i ugled. Da bi dobila slobodnije ruke ona se u spoljašnjoj politici znatno približila Rusiji, a u unutrašnjoj je htela jake mere.

Za Tursku je 1839. god. postala veoma kritična. Mehmed Alija je tukao carske vojske, sultanova flota predala se odmetniku, a ovaj zapretio je samom Stambolu. Sultan Mahmud je umro u leto te godine, a vladu je prihvatio njegov maloletni sin, Abdul Medžid. Tursku je spaslo od težih potresa u taj mah samo posredovanje velikih sila. Iz obzira prema njima, i verujući da je to jedini spas, reformna stranka u Turskoj nastavljala je svoj rad. U jesen 1839. objavljen je takozvani hatišerif iz Đilhane sa mnogim naprednim odredbama u cilju zaštite ljudskih prava i poboljšanja poreskog sistema. Hrišćanima je zajemčena zakonska ravnopravnost. U vezi s tim hatišerifom uvedene su "tenzimati hairije", t.j. "srećne uredbe", koje su imale da oživotvore novi liberalni duh. U Bosni te nove reforme dočekane su s puno nepoverenja. Nalazilo se, da bi možda bilo za Tursku bolje da se izmiri sa Mehmed Alijom, nego da se predaje u sumnjivi zagrljaj hrišćanskih velikih sila. Na više strana izbiše bune, koje uzeše ozbiljne razmere.