Istorija

Istorija Srpskog naroda

Verski pokreti

 
Turski pritisak osetio se, prirodno, i u crkvi. Primer vladike Pajsija bio je i suviše teška opomena. Novi sabor u Morači, 1654. god., pod pretsedništvom ariljskog mitropolita Jevtimija, tužio se na turske zulume i sumnje zbog ovih veza. Turci su govorili da Srbi traže na zapadu pomoći protiv njih. Crnogorski vladika Visarion bi proteran; čini se, da je i trebinjski Arsenije pobegao iz straha. Uplašio se bio i patriarh Gavrilo, pa je krajem 1653. prešao u Rusiju. Povod su mu dali pozivi vlaškoga gospodara da ga smiri sa susedima i sultanova naredba da ide i da to izvrši. Patriarh je jedva dočekao da se može ukloniti i u Rusiji je otvoreno priznavao da se bojao Turaka. Pavlin Demski javljao je u Rim, da je strah ovladao u srpskim redovima, a Francisko Leonardis nije krio da među Srbima prema Rimu postoji velika protivnost. Ipak je morački sabor pristao da se veze nastave, ali tražeći od Rima efikasniju pomoć. Sem jednog papskog namesnika oni su tražili, svakako po uputstvima Demskog, učitelje i štampariju "da nas napoite žedne učenjem svetim knjigama, kao što činite u Maloj Rusiji". Ali su, uz to, uputili i jedno pismo, tražeći da se pitanja verskih razlika i odnosa raščiste, pošto se u tom pogledu dotada nije moglo doći do saglasnosti. Taj sinodalni akt nosio je u Rim morački iguman Maksim. Akcija je, u toj sredini, imala, izgleda, nekog uspeha, jer se na nju poziva jedan izveštaj iz 1660. god., u kom se kazuje, da posredovanjem peraštanskog opata Zmajevića iguman Trebinjskog Manastira izražava želju da dođe u Rim. Zmajević je ukazivao na primer Moračkog bratstva. Iguman trebinjski Đirilo došao je u Rim početkom proleća 1661. god. sa pismom mitropolita Vasilija Jovanovića, kasnijeg popularnog ostroškog svetitelja, izražavajući tom prilikom odanost papi i tražeći od njega pomoći. Tražio je, u isto vreme, u ime mitropolitovo, da ga papa preporuči katoličkim glavarima u Hercegovini, da bi ga oni priznali za svog starešinu. Na taj način nadali su se ti krugovi ublažavanju verskih protivnosti i izvesnim koristima za svoju crkvu. Ovom prilikom čuli smo prvi put, da su naši monasi tražili u Rimu, da njihova dva mlađa sabrata budu primljena u neki tamošnji kolegij na vaspitavanje. Dotle su takve pitomce slali u Rim samo Grci i Ukrajinci. Papa Aleksandar VII odgovorio je 25. aprila 1661. mitropolitu Vasiliju s puno srdačnosti obećavajući mu pomoć. Njega i njegov trebinjski manastir on je, odista, još istog dana, preporučio pažnji Dubrovačke Republike. Odnosi između mitropolita i susednih katolika bili su posle toga više nego ispravni. Njegovim posredovanjem vratili su, na pr., 1668. god. pravoslavni katolicima crkvu Sv. Ilije kod Perasta. Trebinjski manastir dobio je bio izvesne materialne pomoći iz Rima, ali je izbegavao da se potpuno potčini rimskoj vlasti, nailazeći svakako na opoziciju. Od 1661. god. njegovi monasi nisu više dolazili u Rim, iako su imali od pape odobrene kredite za put. Tek tokom 1670/71. god. obratili su se ponovo za pomoć i oni i sam mitropolit, a preporučivao ih je sam biskup trebinjski fra Anton Primi.

Srpska patriaršija doživela je ovih vremena težak potres. Patriarh Gavrilo bio je otišao u Rusiju, da se skloni Turcima ispred očiju zbog svojih veza sa Zapadom. Tim je, nema sumnje, izazvao podozrenje i prema sebi i prema crkvi. Nije utvrđeno čijom je iniciativom, još za njegova života, došlo do izbora novog patriarha Maksima, ali kako je on biran "u velikoj nuždi" to je vrlo verovatno, da su popunjavanje mesta mogli tražiti i Turci, ili naši ljudi iz straha od Turaka. Trebalo je tako desolidarisati patriaršiju s njegovim radom. Maksim se pominje kao patriarh od 1656. god. Ne znamo tačno koji su razlozi naveli Gavrila da se vrati iz Rusije; znamo samo da je to bilo na njegovu kob. Naši spomenici kažu da je bio oblagan na Porti, kako je s Rusima radio na ustanku protiv Turaka. Bilo te dostave, bilo ranije sumnje protiv njega, bilo sve zajedno, uticali su u Carigradu, da Gavrilo bude osuđen na smrt. Obešen je u Brusi i sahranjen 18. jula 1659. blizu vode Agiazme. To je najteža kazna, koja je dosad, u celoj našoj prošlosti, postigla jednog našeg tako visokog prvosveštenika.

Da novi patriarh Maksim nije mogao posle toga ići njegovim tragom razume se samo po sebi. On je, koliko je to išlo, pokušao nastaviti mirnu liniju Pajsijeve crkvene politike prema Turcima. Prema katolicima hteo je, pomoću turskih vlasti, postići izvesne uspehe, ali nije imao sreće. U Livnu je 1661. god. jedva izneo živu glavu od razjarenog katoličkog puka, kad je, kako franjevački izvori govore, htio "da podloži sve karstianstvo od Bosne na svoi rit."

I Carigradska i naša patriaršija imale su u to vreme kriza i druge vrste. Do visokih dostojanstava u crkvi nije se dolazilo uvek ličnom vrednošću, nego čisto mitom. Turci su uticali na izbore tražeći od pojedinih kandidata bogate "peškeše". Bez njih su se kod Turaka ovog vremena poslovi svršavali vrlo teško ili nikako. Dubrovački i mletački izveštaji donose o tom drastičnih primera. I naši crkveni dostojanstvenici morali su davati poklone u novcu, koji su iznosili do 2.000 dukata, i koje je, naravno, trebalo izvući iz naroda. S toga nisu retki protesti radi vladičanskih nameta, koji su ponegde, kao, na pr., u Sarajevu krajem XVII veka, dovodili do otvorenih sukoba. Samo, na sreću, u nas nije bilo onakvih primera, kao što je onaj patriarha Jeremije, koji je 1598. god. svog protivkandidata mitom dao poslati na turski kolac. Sredinom XVII veka i posle toga naši manastiri su morali da plaćaju Turcima velike namete, pa su bili prisiljeni neki od njih da zalažu svoje dragocenosti tuđincima, ponekad i inovercima. Jedan od razloga što su se ljudi obraćali i u Rim biće, pored težnje da pomoću s te strane dođu do slobode, još i u tim materialnim nevoljama. God. 1662. tužio se jedan naš pisar, da, kao tada, "takva tuga zemlji nikad nije izašla na Hercegovinu". Naročito su bili propišćali manastiri. Oni su stradali od turskih zuluma, ali i od hajdučkih prepada. Ovih godina spominju se češće stradanja i zarobljavanja kaluđera i otkupi za njihovo oslobođenje. Tako se može objasniti, što se ubogi i mali hercegovački manastir Zavala, koji je stradao 1663. god., pridružio akciji Trebinjskog Manastira. U vatikanskom arhivu čuva se pismo hercegovačkog mitropolita Avakuma, naslednika Vasilijeva, koji se 1672. god. sa zavalskim kaluđerima obratio papi. Samo, njegovo pismo, koje ima sličan formular i delimično isti tekst kao i pismo Vasilijevo iz 1671. god., nije isto tako, kao ni ono prvo, pisano od samih srpskih kaluđera. I stil i jezik i crkvena terminologija upućuju jasno na katoličku saradnju, ako ne čak i na njihove izvore.

U isto vreme, 1661-2. god. stizale su tužbe u Zagreb i na druge strane protiv pravoslavnih vladara, koje su tražile da im se katolici podlože. U Bosni su morali da plate katolici patriarhu 5.000 imperiala; slično su ih pritezali i u turskoj Slavoniji. Na sporu u Sarajevu, gde je patriarhu pozlilo, fratri su pobedili 1669. god., ali ih je to stalo sedam tovara astri. God. 1675. tužili su se katolici i na Porti na postupke pećkog patriarha i njegovih vladika u Bosni i Hercegovini, koji su im ne samo tražili novac, nego ih još naterivali da čitaju evanđelje po njihovom obredu. Na posredovanje Dubrovačke Republike dao im je sultan ferman, koji ih je uzimao u zaštitu od tih i takvih zahteva. To, mislimo, dovoljno pokazuje, kako u radu nije bilo nikakva jedinstva i kako u pregovorima i celoj toj aktivnosti nisu podjednako mislili ni sami pregovarači. Rim je mislio da pridobije Srbe za uniju, a srpske crkvene starešine htele su da prošire svoju vlast i na katolike.