Papa je bio poslao patriarhu Pajsiju arhijerejsku mitru uz jedno svoje pismo nadajući se da će ga konačno pridobiti. Ali je stari patriarh dobijene stvari zatvorio duboko u sanduke i nije ništa preduzimao.

Tek posle njegove smrti postala je propaganda aktivnija. Na crkvenom saboru u Morači, držanom 1. februara 1648., kad je za patriarha bio izabran Gavrilo Rajić, donesena je odluka da se nastave pregovori s rimskom crkvom. Imalo se pregovarati na onoj istoj osnovi, na kojoj su vođeni pregovori i u Ukrajini i Beloj Rusiji. U ime kurije došao je u Moraču ruski knez Jovan Vasiljević Šujski, koji se bio izbavio iz ruskog ropstva. Drugi njegov pomagač bio je ukrajinski monah Pavlin Demski, koga je kurija odredila za učitelja u školama, koje su se imale otvarati među Srbima. Prvu takvu školu, sa pravoslavnim i katoličkim đacima, otvorio je Demski u Kotoru. Među Srbe u Hrvatsku i Slavoniju bio je upućen holmski biskup Metodije Terlecki, koji je delao od 1628-1644. god. Kurija je radila s planom, ali ipak bez uspeha.

U Crnoj Gori nastavio je Mardarijevu politiku njegov bivši saradnik Visarion. O držanju hrvatsko-dalmatinskog vladike hadži Epifanija vesti se ne slažu, ali ima pomena, da se i on odlučio za uniju.

Međutim, naši izvori ne govore o tim pokušajima i pregovorima. Znači, dakle, da o njima široki narod nije znao mnogo ili ne bar ništa pokretno. Postoji, istina, pričanje, da su Crnogorci kamenovali vladiku Mardarija, ali za to nema nikakve potvrde u izvorima. Upada u oči da vladike iz Srbije i Bosne ne uzimaju uopšte nikakva učešća u svim tim pregovorima i da se cela akcija vodi u Crnoj Gori, južnoj Hercegovini i oko Peći. Katolički pisci pominju, istina, unijatske zaverilce naših nekih manastira kao Mileševa, Žitomišljića, i dr., ali mi ne znamo koliko su one autentične. Bilo bi doista čudnovato, da o tom pokretu, ako je bio tako ozbiljan, nema nikakva traga u toliko naših zapisa i natpisa ili letopisa ili drugih spomenika. Očevidno je, da je bio samo površinski i diplomatski, shvaćen kao potreba jedne političke situacije, koju je trebalo kao takvu iskoristiti. A da stvar nije ušla u narod vidi se najbolje po onim pokušajima i rezultatima preveravanja.

Naš svet ovoga vremena više se okretao pravoslavnoj velikoj Rusiji. Tamo odlaze kaluđeri po milostinju iz svih naših oblasti; tamo su u XVII veku, do 1654., išla i četiri crkvena velikodostojnika, episkopi vršački Antonije, skopski Simeon, trebinjski Arsenije i kratovski Mihailo. U Rusiji srpski monasi XVI i XVIII veka, pošto bi podneli uobičajenu "čelobitnju", dobijali su lepe priloge u novcu, knjigama i sasudima, a mnogima je davano pravo da se mogu povremeno navraćati za nova darivanja. U Rusiji oni su nalazili kult pravoslavlja i oduševljavali se toržestvom crkve. Tamo su mogli dobiti obaveštenja i o ljutim borbama pravoslavne crkve protiv Poljaka i katolicizma i o rascepu u crkvi posle primanja unije od strane ruskih manjina u Poljskoj. Obnova kijevske mitropolije strogo pravoslavnog tipa, 1620. god., smatrala se kao velika pobeda. Novi ruski car Mihailo Romanov (od 1612. god.) bio je sin docnijeg patriarha Filareta i s njim je počeo tako da rečemo, crkveno-nacionalni kurs. Ti naši ljudi, koji su održavali veze sa Rusijom, nisu mogli biti pristalice katoličke orientacije. Naprotiv. Mogli su samo propovedati borbu protiv nje. U isto vreme rimska je kurija živo radila i među Grcima i postizavala je prilične rezultate. Čuveni naučenjak Lav Alacije bio je jedan od glavnih pretstavnika grčkih unijata. Ali je za to bilo i vatrenih protivnika, koji su, kao Ćiril Lukaris, i perom i rečju suzbijali rimski uticaj. Prva polovina XVII veka puna je kriza u grčkoj crkvi koje su javno i tajno izazivali rimski izaslanici, a naročito borbeni Isusovci.

Da je opozicije bilo, i da je ona bila vrlo jaka, svedoče izvesne nemile pojave dovoljno. Patriarh Gavrilo bio je odredio kao svog izaslanika papi budimljanskog episkopa Pajsija. Ogorčen, Pajsija je odao samim Turcima njegov pridvorni kaluđer, 1651. god., našto su ga ovi umorili svirepom smrću, sasekavši ga živa. Turci su to učinili ne iz nekih verskih pobuda, nego što su držali da su po sredi izdajničke veze. Oni su od 1645. god. ušli u dugogodišnji rat s Mlečanima zbog Krita (Kandiski rat) i s toga su s velikim podozrenjem pratili kretanja naših glavnih ljudi. U toliko više, što su Mleča-ni rovili na sve strane, a naročito u Dalmaciji i Crnoj Gori. Pod njihovim uticajem Kuči su 1649. god. uzeli Medun, a Nikšići, Drobnjaci i Riđani prepadom su se dočepali Risna i predali ga Mlečanima. Pokret je zahvatio i Bjelopavliće. Mlečani su se prema Crnoj Gori ponašali kao neka vrsta gospodara-kapitalista, pa su, na pr., 1652. god. zatvorili cetinjskog kneza Ivana kad je ubio spahiju Martina Crnogorca. Da je zemlja stradala zbog tog rata svedoči jasno Gavrilo Trojičanin 1649. god., koji kaže, da su Turci "veliku bedu" činili svojim podanicima i da su danke uzimali "svakog dana". Čini mi se, piše drugi, "da ozlobljenje tad rodu hrišćanskom ne beše manje, nego li starom Izrailju u Egiptu." U Hercegovini je zapovedao Ali-paša Čengić za vreme ovog rata. On je skupio veliku vojsku, da bi mogao suzbijati Mlečane i njihove pomagače, a ta je vojska, kazuje se, pravila teške zulume. O njima govore podrobno, isto tako nepovoljno, i dubrovački izveštaji. "I verni i neverni", pisalo se, "koji imađahu imanja" bežali su na stranu, "ostavljajući sela i domove".