Iz izborne borbe demokrati su izašli skoro prepolovljeni (od 95 na 52 mandata), jer su ih radikali među Srbima suzbijali optužbom da su izdali načelo državnog i narodnog jedinstva. Izborni rezultati pokazali su, da svet nije voleo srednje linije; nije čak pokazao velik interes ni za klasne stranke. Zemljoradnici su izgubili mnogo u svima krajevima. Pobedu su odnele plemenske i verske stranke. Kod Srba radikali, kod Hrvata Radićevci, kod Slovenaca klerikali.

Međutim, mada je Vidovdanski Ustav načelno, kao ustav države osnovane na narodnom jedinstvu, teoriski i dobar i dosta elastičan, on je ipak sticao sve više neprijatelja. Njegova kruta primena sa preteranim centralizmom kompromitovala je u njemu sve što je bilo dobro. Za dobro funkcionisanje centralizma aparat je morao biti prvorazredan, a on je u stvari bio pretežno nedorastao, bez dovoljnih stručnih kvalifikacija i dosta puta nesavestan. Izvesni ljudi služili su ponekad više svojim partijama nego državi i ove su ih štitile čak i onda kad su bila u pitanju i prljava, a pokatkad i kriminalna dela. Korupcija je bila zahvatila dobar deo činovništva, a njom su bili zaraženi čak i izvesni članovi vlade. To je sve podrivalo poverenje i autoritet vlasti i odgovornost je za sve prebacivana na Beograd i na vladu u njemu. U tom pogledu kritika na režim bila je opravdana, mada su za ovakvo stanje imali krivice svi, podjednako i Hrvati i Slovenci kao i Srbi. Od toga stanja patili su isto tako podjednako svi, i svi krajevi. Iako se to zlo davno uočilo centralizam nije popuštao, niti je za vremena hteo da izvestan deo rada i odgovornosti podeli sa organima unutrašnjosti. Ministri su zadržavali za sebe rešavanje i najsitnijih pitanja; organi u unutrašnjosti nisu mogli samostalno da postave čak ni poslužitelje. A ta revnost nije dolazila od ljubavi za posao i od želje da se o svemu istinski vodi računa, nego da se pojača lični uticaj i osigura vlast. U žudnji za vlašću izvesni beogradski političari smatrali su ponekad nove oblasti kao neku vrstu kolonija; tamo su upućivali svoje ljude na položaje, tamo im davali sinekure i povlastice, tamo su čak i sami jurili da dobiju bez muke poslaničke mandate. U tom pravcu naročito se grešilo prema Južnoj Srbiji, ali je bilo velike jagme i u Vojvodini i u Bosni i Hercegovini.

Vidovdanski Ustav predviđao je decentralizaciju uprave i stvaranje većih samoupravnih jedinica, ali se s tim pitanjima otezalo bez ikakve potrebe godinama. U centralnoj vladi verovalo se, da je dovoljno dati zakon i doneti za neko pitanje odluku, pa da stvar ide sama od sebe. Malo se tražila iniciativa odozdo. Svima pitanjima i pokretima tražila se politička pozadina, a i u sve stvari unošen je politički momenat. Nije se vodilo uvek dovoljno računa o tom, da proces jugoslovenskoga ujedinjenja nije ipak prosta hemiska radnja, koja se može izvoditi po utvrđenoj formuli. Nije se računalo sa izvesnim psihološkim i moralnim činiocima u narodu; brže se rešavalo nego što se pripremalo.

Najupadljivija greška, i čak očevidna nepravda, učinjena je svakako pri podeli zemlje na oblasti. Ako se nisu htele zadržati stare istoriske oblasti zbog želje, da se zaboravi ono što nas je delilo i što je u geopolitičkom pogledu bilo doista neprirodno, onda se s pravom moglo očekivati da će nova podela biti bolja, načelna, izvedena po jasno utvrđenim principima, i stručnjački. Mislilo se i predlagalo, da se stvore oblasti koje će biti geografske celine sa najprirodnijim gravitacijama i vezama, koje će se dopunjavati privredno i kulturno, i koje bi sa, od prilike, 800.000 stanovnika bile sposobne za samoupravni život. Međutim, sve je to bilo napušteno. Podelu su vršili samo politički ljudi po svojim željama i po svojim potrebama. Najbolji stručnjak za ta pitanja i jedna od najboljih glava celog naroda, Jovan Cvijić, nije bio ni pozvan na saradnju, a kamo li da je u tom poslu učestvovao. Da bi se zadobili bosanski muslimani odredilo se čak jednom tačkom ustava, da u Bosni i Hercegovini ostanu oblasti u starim granicama tih pokrajina, i tim se donekle priznao njihov autonomni stav. Prema Hrvatima se nisu pokazali ti obziri i oni su se s pravom bunili. U Srbiji su izvesne oblasti ispale jedva nešto veće nego stari okruzi, dok je sva Hrvatska sa Slavonijom bila podeljena u četiri dela. Od 17 okružnih mesta u Srbiji 13 ih je ostalo kao središta oblasti. Usled te nenačelnosti i partiskih ustupaka doteralo se dotle da je zemlja, mesto u 12-15 jedinica, bila podeljena u 33 oblasti. Radi toga se povećao aparat visokog, mahom beskorisnog, činovništva, administracija se komplikovala, a stvarnog rezultata nije bilo. Župani, koji su došli na čelo novih oblasnih jedinica, nisu imali ni više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika.

Kod Hrvata je tokom vremena sazrevala odluka, da se putem saradnje u parlamentu pokušaju izmeniti izvesne stvari na bolje. Radić je sam davao savete u tom smislu, pošto se uverio da od inozemstva nema nikakvih izgleda za neko aktivnije posredovanje. Da privoli Hrvate na političku saradnju delovala je naročito demokratska stranka, ili, bolje rečeno, njezino krilo pod vođstvom Ljubomira Davidovića. Prva grupa hrvatskih poslanika došla je u skupštinu 23. marta 1924. Pridružila se tu opozicionom bloku, koji su sačinjavali demokrati, muslimani i pretstavnici slovenačke narodne stranke. Njihovim dolaskom radikalska vlada ostala je u manjini i podnela je ostavku. Na tom pitanju pocepala se i demokratska stranka. Pribićević je bio odlučan protivnik saradnje sa Radićem, pa je zbog toga napustio dotadašnje političke drugove i osnovao samostalnu demokratsku stranku. Prišao je potom radikalima, da s njima zajedno brani osnove Vidovdanskog Ustava i sprečava njegovu reviziju. Prva vlada Pašić-Pribićevića, obrazovana je 27. marta, nije imala većine. Kad su u Skupštinu došli svi radićevski poslanici morala je naskoro otstupiti. Vlada Ljubomira Davidovića, u koju nisu ušli Hrvati, ali koji su bili obećali da će je pomagati, obrazovana u leto 1924., nije se mogla održati. Nju je onemogućio svojim neodmerenim i netaktičnim govorima na raznim javnim skupovima Stjepan Radić, koji se vratio iz inozemstva. Kad su posle Davidovića vladu ponovo obrazovali Pašić i Pribićević sa izbornim mandatom (6. novembra 1924.), Radićeva stranka je bila rasturena, a Radić sam, sa vođstvom stranke, bio je zatvoren i optužen po zakonu o zaštiti države zbog ulaska u Treću internacionalu. Ali to nije nimalo slomilo njegovu snagu u narodu. Naprotiv. On je sve više sticao pristalica i jačao svoj pokret, i postao je nesumnjivo glavni vođa i pretstavnik Hrvata. Hrvatski pokret razvijao se tako, da u Radiću nije više gledan samo vođa jedne stranke, sa svojim manama i vrlinama, nego prosto idealisani pretstavnik nacije kao takve. Na izborima od 8. februara 1925. njegova stranka odnela je ponovo pobedu u Hrvatskoj i među Hrvatima.

Posle ove pobede Radićeve stranke javila se kod radikala želja, da oni nađu dodirne tačke sa Hrvatima i da ih odvoje od saradnje sa demokratama. Slična težnja javila se i kod Hrvata. Bilo je, u ostalom, i razumljivo, da najveća srpska stranka potraži kakvu bazu za saradnju sa najvećom strankom kod Hrvata. Posle nekoliko konferencija i protokola, i pošto je Pavle Radić u Skupštini dao svečanu izjavu, da njegova stranka prima Vidovdanski Ustav, obrazovana je 18. jula 1925. prva vlada radikala i radićevaca pod pretsedništvom N. Pašića. Obustavljeni su posle toga svi politički progoni i bilo je puno nade, da će stvari osetno krenuti nabolje. Kad je i sam Radić te jeseni ušao u vladu kao ministar prosvete politika sporazuma imala je za sebe dva najautoritativnija narodna pretstavnika, njega i N. Pašića. Ali se nade nisu ispunile. Na obe strane bilo je još mnogo nepoverenja, koje se nije dalo lako prebroditi. Bilo je i mnogo spletkarenja. Već 4. aprila 1926. Pašić je izišao iz vlade nezadovoljan stvorenom situacijom i uvređen kampanjom koja je zbog izvesnih nezgodnih afera njegova sina bila krenuta posredno i protiv njega. Radikali su nastavili izvesno vreme saradnju sa Radićevcima, ali sa stalnim škripanjem. Kad su se razišli sa vođstvom stranke oni su nekoliko meseci nastavljali rad sa malim brojem desidenata iz Radićeve stranke, no ti nisu imali nikakva političkog uticaja ni autoriteta.

Krajem 1926. godine, 10. decembra, umro je Nikola Pašić. Sa njim je nestalo najkrupnije političke ličnosti Srbije na kraju XIX i na početku XX veka. Nijedan od naših političkih ljudi nije bio toliko godina na vrhovima stranke i državne uprave koliko on, niti je ijedan do kraja, pored svih obrta političke sreće, održao toliko snage, autoriteta i uticaja. Od 1880-1925. god., okruglo uzevši, skoro posla stoleća, on se nalazio u središtu političkog života, kao agitator, kao vođ, kao izgnanik, kao zatvorenik, kao ministar i šef vlade, uvek aktivan i uvek sa jasnom mišlju i programom. Ako stvaranje Radikalne stranke nije prvenstveno njegovo delo, ta stranka je, ipak, vezana najviše za njegovo ime i upravljala se po njegovom taktu. On je vodio skoro pola veka, u svima fazama, od buntovničkih zavera do ministarskih stolica, od revolucije do reakcije. U sebi je imao i buntovništva i opreznosti. Sa nekim jermenskim nepoverenjem i konspiratorstvom u prirodi on se vaspitavao u ruskim revolucionarnim kružocima, ali je u isto vreme, mudro čuvao svoju glavu, čak i pod cenu ponižavanja, i bio sklon na privremene kompromise sa savešću. Upotrebljavao je revolucionarne metode u mladosti, ali nikad nije bio revolucionar ni po svojoj prirodi ni po svojim ciljevima. Naprotiv. Bio je sav za utvrđen građanski pravni poredak, ali strogo demokratski. Borio se s uverenjem za slobodu, građansku i nacionalnu, i tome cilju posvetio je ceo život, iskreno, dosledno, i hrabro. Obrenovići mu nisu verovali od početka i kralj Milan mu je bio zakleti neprijatelj. Njegova prava državnička aktivnost dolazi do izraza tek za vlade kralja Petra, kad je kao šef radikalne stranke, najveće u Srbiji, davao pravac celoj našoj spoljašnjoj i unutrašnjoj politici. U spoljašnjoj politici dosledno se držao Rusije sve do 1917. god., kroz sve krize od Tajne konvencije do Svetskog Rata. U unutrašnjoj politici parlamentarni režim sa punim građanskim slobodama dao je sjajne rezultate u političkom vaspitanju naroda. Uspesi Srbije nerazdvojno su vezani za njegovo ime bez obzira na to da li je njegov lični udeo više relativan nego apsolutan. Učeni i ugledni talijanski diplomata Karlo Sforca ima nesumnjivo pravo, kad ga, u svoj velikoj studiji o njemu, meri sa velikim državnicima Evrope. Pašiću je za života mnogo smetalo, što nije bio besprekornih ličnih kvaliteta; i što se nije uvek služio samo čistim sredstvima; i što je bio nesumnjivo odviše samoljubiv i bezobziran prema svojim glavnim saradnicima; ali on zato sve više dobija što se dublje posmatra u istoriskoj perspektivi.

Posle njegove smrti radikalska stranka očevidno opada i počinje sve više da se cepa. Pašić nije spremio svog zamenika, a bez njega i bez njegova autoriteta nisu se više dale lako obuzdavati ambicije pojedinaca i držati potrebni partiski zapt. Pašićev naslednik u vladi, Nikola Uzunović, nije bio jak čovek i nije imao svoje linije.