Srbi i Hrvati, i pored ilirske i jugoslovenske ideologije, nisu još bili dovoljno pripremljeni za veliko delo, pred koje su bili stavljeni. Dugo se i sistematski, istorijom i tuđim delovanjem, radilo na tom da se oni razdvoje i pocepaju. Retko su i malo oboji radili solidarno i sa istim konačnim ciljem. Misao o narodnom jedinstvu kao o političkoj tvorevini izrađivala se samo teoriski, istina od najboljih ljudi, ali na delu je praktično provođena tek veoma kratko, jedva kojih desetak godina. Srpskohrvatska Koalicija nije mogla da za jedan decenij utre zle posledice dugogodišnjeg rada ranijih naraštaja. U svojoj borbi protiv tuđina, kada su i radili ponekad zajedno, Srbi i Hrvati znali su dobro šta neće, ali nisu bili uvek načisto s tim šta hoće, jer nisu bili podjednako stavljeni u položaj da o tome rešavaju sami sa punom odgovornošću pred svojom nacionalnom savešću. Sem godine 1848. oni nisu istupali zajednički, svojom odlukom, kao svestan politički činilac, iako im za to nije nedostajalo prilike. Njihova politika išla je čak dosta puta u raskorak. Srbi su živeli od svoje epske tradicije, stvorili četničku ideologiju hajdukovanja i uskakanja, bili uvek spremni na borbene akcije, stalno u žudnji da jednog dana okaju i povrate ono što su izgubili. Radili su s papinim emisarima, s Austrijom, s Rusijom s kim se god moglo, samo da se dođe do cilja, koji je blistao u daljini. Nedisciplinovani hajduk i buntovnik koji peva o Kosovu i Lazaru i mašta o svojoj državi. Hrvati su rano, u zoru istorije, izgubili svoju samostalnu državu, ali su, s poštovanja dostojnom istrajnošću očuvali svoje mesto i svoju narodnost. U dugoj borbi za svoja prava i opstanak, u borbi s Mađarima, Mlečanima i Turcima, oni su se usko vezali za dinastiju Habzburga i u toj vezanosti izgubili su političku inicijativu. Njihova borba bila je stalno u defanzivi, i to i na granici i u sastavu Dunavske Monarhije. Braneći svoje pozicije u unutrašnjosti oni su razvili osećanje za forme i pravice, ali su zato bili lišeni pravog slobodarskog i revolucionarnog zamaha. Uredni, disciplinovani, iskorišćavani, oni su izgledali kao podstanari u sopstvenoj kući; imali su svoju zemlju, ali nisu mogli da stvore svoju državu. I najradikalniji hrvatski političari nisu mogli da se oslobode misli da svoju političku budućnost, čak i kao jugoslovenski misionari, posmatraju samo u sastavu i duhu politike Habzburške dinastije. Slom Austro-Ugarske Monarhije, mada se predviđao, nije se ipak očekivao u ovakvom obliku. Niko nije mislio da će se cela njezina zgrada, kao crvotočina, srušiti onako potpuno, bez temelja, i da će se naše pobedničke zastave samo u jednom zaletu pobiti iza Maribora i Subotice. Rešenje našeg nacionalnog pitanja i najveće optimiste zamišljale su samo u etapama, ma koliko da se programski govorilo o potpunom ujedinjenju.

Zatim treba pomenuti i ove činjenice. Hrvatska inteligencija, koja je bila uverena o stvarnom narodnom jedinstvu i o potrebi njegova političkog izraza, nije imala mnogo dodira sa širokim narodom, niti je uticala na nj. Hrvatska inteligencija dolazila je u nesrazmerno većem broju iz gradova nego iz sela i libila se od seljaka. Kako smo već napred istakli, mase hrvatskog seljačkog naroda nisu uticale na politički život i s toga im gradski korteši i kandidati nisu ni prilazili. U Hrvatskoj je, isto kao i u celoj državi, tek 1920. god. uvedeno opšte pravo glasa. Hrvatske mase ostale su s toga politički neizrađene, a kad im se dala prilika da i one postanu politički činilac one su, kao što često biva, pošle za najradikalnijim sugestijama. Prihvatile su Stjepana Radića, koji im je ranije jedini obratio pažnju i koji im je bio najbliži. U stavu tih masa bilo je ponekad dosta neobaveštenosti i naivnosti, a u agitaciji dosta raznorodnih uticaja. Mase su, iza rata, s Radićem zajedno, naglašavale svoje mirotvorstvo i za svoju državu predviđali su da bude "neutralna republika Hrvatska u međunarodnim granicama južnih Slovena", ne osećajući koliko je to politički nerealno i čak maglovito. Krajem avgusta 1920. izbila je gotovo mala pobuna u nekim zagorskim srezovima povodom naredbe o žigosanju konja i popisivanju komore za vojsku.

Slovenci su ušli u novu državu bez ikakva državnopravnog balasta. Posleni, svikli na organizovan rad, pozitivni, oni su se brzo snašli i svoju "deželu" razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadržaj; osećali su dobro da je nova narodna zajednica za njih jedini uslov da se održe prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga. I oni su, u većini, želeli da očuvaju svoju nacionalnu individualnost u okviru autonomije, ali od tog nisu nikad pravili kriza. Prihvatali su postepeno, bez glasnih izjava, sve što se moglo; dobili su svoje škole, svoj univerzitet, svoju upravu; otstranili su iz Slovenije skoro sve neslovenačko činovništvo, a celu su zemlju poplavili svojim ljudima; razvili su saobraćaj do idealne mere; svakom mestu dali po neku ustanovu. Dok su se Srbi i Hrvati trgli oni su radili; za svaku vladu i za svaki režim oni su imali po jednog svog pretstavnika. U jedno vreme, njihov glavni pretstavnik, dr Anton Korošec, čovek nesumnjivo mudar i zaslužan ali bez ikakve političke načelnosti i doktrinarizma, pravi izdanak stare jezuitske škole, najpouzdaniji politički vetromer, vršio je čak najmoćniji uticaj u državi.

Kao što je bilo predviđeno, uređenje nove države imala je da donese velika narodna Konstituanta. Ona je izabrana 28. novembra 1920. Iako se nameravalo s izvesnih strana da ona bude potpuno suverena, ona to od samog početka nije bila, i to po pristanku vlade i glavnih stranka u zemlji. Ta ograničenost njezine suverenosti odnosila se samo na oblik države. Ona je odmah i bez prethodne diskusije smatrana kao monarhija. Izabrani poslanici mogli su početi rad tek pošto poklone zakletvu kralju. Glavna diskusija u Konstituanti vodila se oko pitanja: hoće li država biti jedinstvena, unitaristička, ili federativna. Pobedilo je prvo gledište, i to u glavnom srpskim glasovima. Novi ustav proglašen je na Vidov-dan 1921. god. Za nj je glasalo: 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. Uzdržalo se od glasanja: 83 Hrvata i 26 Slovenaca, a nešto je bilo otsutnih i još pasivnih. Hrvati su odbijali da priznaju Vidovdanski Ustav ne samo s toga što nije bio donesen po njihovoj želji, nego i što je bio izglasan prostom, a ne kvalifikovanom većinom, kako je pridviđao Krfski pakt. Srbi su s pravom naglašavali dvoje: 1) da je Konstituanta bila u tom pogledu nevezana, i 2) da sami Hrvati u mnogo pitanja nisu poštovali odredbe tog sporazuma. Radić se nije osećao obaveznim da izvršuje ono, što je ugovorio Jugoslovenski Odbor sa A. Trumbićem. Zašto bi se onda samo Srbi držali doslovno svega? Po Vidovdanskom ustavu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca imala je biti jednostavna nacionalna država, sa tri plemena ali jednom državnom idejom, parlamentarna i ustavna monarhija, sa širokim oblasnim samoupravama.

Na sam dan proglasa Vidovdanskog Ustava pokušao je jedan komunista da izvrši atentat na regenta Aleksandra. Atentat nije uspeo. To je dalo povoda novoj oštroj kampanji protiv komunista, koja je bila počela i ranije. Ruski primer imao je, kao u ostaloj Evropi, svojih sledbenika i u našoj državi, i to u dosta velikoj meri. Prilikom izbora za Konstituantu oni su dobili 198.736 glasova i 58 mandata. Istina, to sve nisu bili glasovi uverenih pristalica pokreta, nego je među njima bilo i mnogo onih, koji su hteli tim da protestuju ne samo protiv društvenog poretka nego i protiv nove države uopšte. Komunistička aktivnost bila je vrlo živa i nalazila je nesumnjivo mnogo odziva. Smatralo se kod vodeće inteligencije da je period nacionalističkog rada završen i da treba preći na nove socialne probleme, ali se, u psihozi ruske revolucije, nije htelo prići socialnim reformama putem evolucije nego radikalno i nasiljem. Komunističke ideje prihvatila je, pored proletera svih vrsta, naročito, kao svuda, radnička klasa i studentska omladina. Seljak je bio uzdržan i držao se u glavnom starih stranaka. Jedino je u Bosni uhvatila maha staleška zemljoradnička stranka, levičarska ali nacionalna. Tamo je davno željeno rešenje agrarnog pitanja dalo zemljoradniku realan sadržaj oslobodilačkog dela i priljubilo ga za nj. Građanske stranke bile su tad u snažnom poletu i u velikoj borbi, a nosili su se, kao ozbiljni takmaci, jedino radikali i demokrati. Protiv komunista izdala je vlada 29. decembra 1920. obznanu, kojom je zabranjivala svaki njihov javni rad sa motivacijom da je opasan po državu. To je unelo ogorčenje u njihove redove i izazvalo pokušaje terorističke reakcije. Na dan 21. jula 1921. pao je kao žrtva njihova atentata Milorad Drašković, bivši ministar Unutrašnjih Dela, za čijeg je vremena objavljena obznana. Drašković je bio jedan od najumnijih državnika Srbije i velika nada njezine demokratije. Posle atentata na regenta i ovog atentata na Draškovića rešila je Narodna Skupština da poništi sve mandate komunističkih poslanika i da osudi njihovu stranku. Komunisti se više nisu mogli pojavljivati na izborima sa svojim listama, ali su postojali i dalje.

Godine 1921. umrla su dva naša kralja. U Francuskoj, u Antibu kraj Nice, završio je 2. marta svoj život kralj Nikola onako kako nije želeo i kako sigurno ne bi nikad zamislio nijedan od naših romantičara Omladinskog pokreta. On je bio čovek ređeg kova, sposoban, darovit, s pesničkim poletom, ali suviše zauzet sobom. U prošlosti je imao svetlih momenata, a Crnu Goru je utrostručio teritorialno i unapredio u mnogom pogledu. U poslednje vreme bio je izgubio politički kompas, ali je ipak držao do kraja nacionalnu liniju i korisno je poslužio opštoj srpskoj stvari.

Nekoliko meseci posle kralja Nikole umro je u Beogradu, 16. avgusta, kralj Petar, odavno bolestan i oronuo i odavno povučen ispred očiju sveta, ali visoko poštovan u celom narodu. Njegova vladavina značila je procvat Srbije kakav se samo mogao poželeti. On lično nije bio čovek od izuzetnih vrednosti, ali je s bogatim iskustvom života i jasnim demokratskim i slobodarskim načelima pustio narod, da dade puna maha svojim raspoloženjima i svojim vrednostima. Ni njegova vladavina nije bila bez kriza, ali su te krize bile bolesti organizma koji se oporavljao i koji je, na kraju, našao svoj put. Od Dušanova vremena naš narod nije imao većih uspeha; tek pod Petrom ispunjeno je ono, što je nekad Tvrtko započeo.

Podugo je trajalo nezadovoljstvo i u Crnoj Gori, koje je sistematski pomagala Italija. Pristalice kralja Nikole (jer njegove sinove nije niko mario) nisu bile toliko protiv samog čina narodnog ujedinjenja, nego više protiv načina kako je ono izvedeno. Podgoričku skupštinu smatrali su kao nezakonitu i tužili se protiv nje Konferenciji ambasadora velikih sila. Ali su bili u leto 1922. odbijeni, pošto su izbori za Konstituantu pokazali da narod prima stvoreno stanje. Posle smrti kralja Nikole nezadovoljstvo je popuštalo i samo od sebe. Nestajalo je i četovanja, koje je jedno vreme bilo nemalo domaće zlo.

Dok se crnogorsko pitanje postepeno smirivalo hrvatsko je sve više raslo. Na njemu su padale nekolike vlade. S njim u vezi bile su manje-više sve političke krize u državi; ono je, može se mirno reći, bilo glavni uzrok što se najveći deo snage trošio na prilično besplodno traženje nekih novih puteva i metoda i što su bila potisnuta u drugi i treći red mnoga važna privredna i socialna pitanja. Jedno vreme ceo naš politički život dobijao je karakter plemenske borbe. Bilo je čak pokušaja, da se u naša unutrašnja pitanja uvedu strani činioci. Te pokušaje izvodilo je ne neko neodgovorno lice, nego sam vođa Hrvata Stjepan Radić; i što u tom nije uspeo nije zavisilo od njega, nego od prilika i jačeg i autoritativnijeg stava naše države. On je, na pr., naročitim memoarom tražio u martu 1922. od međunarodne konferencije u Đenovi, da pozove pretstavnike Hrvata kao posebnu grupu, mimo delegata naše države, i, naravno, nije uspeo. Posle je, 1923. god., krenuo u svet, u Austriju, Englesku i Rusiju, da tamo nađe podrške za svoj stav protiv Beograda. Ali i taj je put bio uzalud. U Austriji bi mu možda i hteli nešto pomoći, ali nisu mogli i nisu smeli; u Engleskoj mu je savetovano da se vrati u otadžbinu i da tamo legalnim sredstvima vodi borbu za svoje ciljeve; u boljševičkoj Rusiji bilo je interesa za seljački pokret, ali nimalo sklonosti da se jača hrvatski centralizam.

Nekoliko dobronamernih srpskohrvatskih intelektualaca gledalo je tada, da na sve načine nađe izlaza iz te mučne situacije i da ublaži protivnosti koje su postajale sve veće. Srpski Književni Glasnik, najugledniji naš časopis, otvorio je 1922. god. anketu o srpskohrvatskim odnosima; a izvestan broj istaknutih javnih radnika održao je 10. septembra 1922. kongres u Zagrebu s tim programom. Sam kongres nije ništa doprineo sređivanju tih odnosa, jer su njegovi sazivači bili ljudi bez političkog uticaja; nije čak ublažio ni oštrine. Njegov zaključak, da se dotadašnje ime Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca zameni jugoslovenskim i da se obrazuje Jugoslovenska zajednica "bratskoga sporazuma i prave demokratije" nije u taj mah prihvatio niko. Sve političke stranke bile su mu protivne. Jedino su kod demokrata bila podeljena mišljenja. Ljubomir Davidović, po svojoj prirodi dobričina i sklon da prihvati svaki dobronameran pokušaj, otišao je lično na taj kongres i bio voljan da pomogne njegovim sazivačima. Tim je, kao član vladine većine i jedan od saradnika na Vidovdanskom Ustavu, došao u sukob s vladom i režimom, koja je kongres osuđivao tražeći reviziju Ustava. Drugi vođa demokrata, Svetozar Pribićević, bio je odličan protivnik toga Kongresa, koji je, u glavnom, bio i uperen protiv N. Pašića i njega i njihovih oštrih metoda. Pribićević je tada nepokolebivo zastupao unitarističko gledište i govorio da između Srba i Hrvata kao jednog naroda ne može biti onakvog nagađanja kao između Hrvata i Mađara. Rascep između demokrata tad je privremeno izravnat, ali se osećao. Njim i Davidovićevim sudelovanjem na kongresu obrazložio je N. Pašić 4. decembra 1922. ostavku svoje vlade, nalazeći da dve glavne vladine grupe nemaju ista gledišta na državna pitanja. U stvari, Pašić je hteo da dobije mandat za homogenu radikalsku vladu i da preduhitri opoziciju. Jer blok hrvatskih opozicionih stranaka bio je doneo 25. novembra rešenje, da će se vratiti u skupštinu i pojačati opoziciju, u koju bi prešli i Davidovićevi demokrati. Pašić je 16. decembra uspeo i dobio izborni mandat.