Car Mihajlo nije doživeo nove pothvate u Zeti. Umro je, još mlad, krajem 1041. god. U Carigradu je ceo početak naredne godine prošao u dvorskim pobunama; carica Zoe bila je oterana u manastir i ponovo vraćena, a na prestolu se za pola godine izmenjaše dva cara. Od 11. juna 1042. treći muž carice Zoe i novi car Vizantije postade Konstantin IX Monomah. Jedno od prvih dela novoga cara beše kaznena ekspedicija protiv Zete. Drački zapovednik, patricije Mihajlo, dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska Hronika ima vest, da je car poslao posebne ljude sa dosta zlata i srebra, da pokrene protiv Zećana raškog župana, bosanskog bana i zahumskog kneza. Ako bi ta vest bila tačna, onda bi to značilo da te zemlje nisu u to vreme bile u potpunoj grčkoj vlasti, nego da su domaći vladaoci, možda pod nominalnom grčkom vrhovnom vlašću, imali izvesna avtonomna prava, ili su ih možda sami sebi proširili usled meteža u Carevini, izazvanih Deljanovim i Zetskim ustankom. Ti su se vladari odazvali pozivu, poslali svoje čete u pomoć i poverili ih Ljutovidu, humskom knezu, kao vrhovnom zapovedniku u tom pohodu. On, doista, krenu protiv Zete s trebinjskog područja, a Grci sa velikom vojskom (govori se o 60.000 ljudi) navališe od Skadra i Bara. Zećani se povukoše u klance crmničke nahije. Grci su oplenili bogate doline primorske Zete, i ne htedoše da idu dublje u planine. Na povratku naiđoše sve klance oko Sutormana posednute od Zećana. Po pričanju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantince kamenje i stene i strele sa svojih visina, a ovi su, ne mogući da upotrebe svoje oružje, gledali samo da iznesu živu glavu. Nastradoše užasno. Kao vihor, jurnuše Zećanci za preplašenom gomilom, koja je, po grčkom izveštaju, izgubila 7 zapovednika i na 40.000 ljudi, i goniše ih sve do reke Drima.

Pobedivši tako Grke, Vojislav se obrte prema Ljutovidu. Izabra 50 od zarobljenih Grka, pa ih, onako zaplašene i ranjave, posla pred sobom Humljanima, da ispričaju grčku pogibiju. Ljutovid je, međutim, neaktivan čekao kod Klobuka. Kad je Vojislavljev sin Gojislav stigao sa zetskom vojskom pred Klobuk, nije mu bilo teško da razbije savezničku vojsku. Sam je Ljutovid bio ranjen na megdanu sa Gojislavom i dvojicom njegovih ljudi. Zetski uspeh bio je, prema tom, potpun na obe strane. Granice Vojislavljeve države dopreše, po Dukljaninu, sve do Vojuše na istoku, a čitava trebinjska oblast (s Konavljem) na zapadu, zajedno s nekim delovima primorskog Huma (do Stona) dođe pod njegovu vlast. Ova je pobeda bila izvojevana krajem 1042. godine.

Posle ovog poraza Vizantija nije preduzimala ništa protiv Zete. Zadržale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoše do pod samu prestonicu (1043. god.) i zapleti s Normanima, koji počeše sistematski potiskivati Grke iz južne Italije. Na sam Balkan sve češće upadahu gomile Pečenega. Vizantija je na muci s njima. Jedne miti, druge šalje u vojsku, u Malu Aziju, a treće, po predlogu namesnika u Bugarskoj, naseljava u području između Niša, Sofije i Skoplja. Gramžljivi, nasrtljivi, nepouzdani, oni postaju napast Carevine; njihovi pohodi, pljačkaški i razbojnički, dopiru ponekad do samog Carigrada. Vojislav je, zbog svega ovoga, u dalekoj Zeti bio ostavljen na miru. Jedino je dubrovački grčki strateg Katakalon nameravao jednu prevaru u stilu onih, kakve su izvedene protiv Ivca i Sermona. On se ponudio Vojislavu da mu bude kršteni kum jednom novorođenom sinu. Vojislav je, lukav i oprezan, tobože pristao i ugovorio sastanak u jednom pristaništu. Katakalon je stigao sa ratnim lađama, ali kad je stupio na suho, iskočiše iz zasede Vojislavljevi ljudi, te ga s pratnjom uhvatiše i okovaše. Srbi na to osvojiše i ratne lađe, te na njima odvedoše Katakalona kao sužnja u Ston. Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i sahranjen je u crkvi Sv. Andrije.

Posle Vojislavljeve smrti, prema pričanjima Dukljanske Hronike, pokušalo je stanovništvo trebinjske oblasti, pod vodstvom nekog Domanca, da se oslobodi zetske vrhovne vlasti. Naslednik Vojislavljev, Mihajlo, imao je dosta muke dok je savladao ustanike, zahvaljujući za konačni uspeh svom, u borbama s Grcima već oprobanom, bratu Radoslavu. Sa Vizantijom Mihajlo nema uopšte nikakvih sukoba. On je bio zadovoljan, kao i otac mu Vojislav poslednjih godina, da njega Vizantija ostavi na miru, da bi mogao srediti svoje odnose u Zeti i sa susedima. Vizantija je, međutim, sita dvorskih kriza i spletaka, rešila jednom vojničkom pobunom za duži niz godina pitanje carstva i carske dinastije. God. 1057. proglašen je za cara Isak Komnen, prvi iz dinastije Komnena, koja će Vizantiji posle dati tri uzastopna velika vladara i koja će, poslednji put, obnoviti ambicije i tradicije Istočne Carevine Justinijanove. Isak je vlado malo, i sam je pomogao da dođe na presto njegov prijatelj i odlični finansijer Konstantin X Duka, koji je imao da sredi poremećenu administraciju u državi. Mihajlo je, negde oko 1052. god., ušao u intimnije veze s Grcima i dobio je titulu njihova protospatera, a ima vesti i da se oženio jednom grčkom princezom. Šta je Mihajla opredelilo da se približi Vizantiji nije pobliže poznato; odnosi u susedstvu, koliko se danas zna, nisu po nj bili mnogo opasni.

U XI veku Balkan je bio sa više strana preplavljen napadajima tuđih naroda. Rusi su dolazili pod Carigrad; Mađari su odavno počeli da se spuštaju preko Dunava; Pečenezi su se već ugnezdili u nekim krajevima, gde se u mesnim imenima još očuvao spomen na njih (sr. na primer Pečenjevce, Pečenoge i sl.). God. 1065. izbilo je u naše krajeve još jedno novo pleme. To su bili Kumani, ili po ruskom Polovci, plemenski srodnici Huna i Avara. Oni su izbili na Balkan za Pečenezima, a potiskivani od Rusa. Njihova pojava, 60.000 na broj, značila je čitav užas. Oni su kao poplava prelili čitavu Bugarsku i doprli čak do Carigrada, Soluna i Helade, a da im grčka vojska nije nigde stavila ozbiljan otpor. Kumane je, u glavnom, uništilo to, što su se razlili suviše daleko, pa su, onda stradali kao pojedinačne grupe. Kad su, pritešnjeni, zamolili milost, naseliše ih po oblasti oko Skoplja, gde Kumanovo još i danas nosi jasan trag spomena svojih nekadašnjih žitelja. U Mađarskoj, oni su se održali duže i tragova o njima ima mnogo više. Još opasniji od tih severnih napadača behu za Vizantiju avanturistički Normani, dobro poznati radi svojih smelih podviga u historijama svih severnih evropskih naroda. Oni su 1073. imali u svojoj vlasti celu vizantisku Južnu Italiju, a od onda pokazaše jasno svoje tendencije da se prebace i na istočnu obalu Jadranskog Mora. Oni su radili donekle u sporazumu s papama, koje su raskinule sve veze s Vizantijom i 1054. god. objavili i definitivni prekid s carigradskom patrijaršijom