Sve
informacije dobili su na železničkoj stanici. Voz iz Beča stiže
petnaest minuta posle ponoći. Planiraju da uđu u transportni vagon,
za prevoz putničkih automobila. Voz, se u stanici, zadržava oko
pet minuta i za to vreme moraju da nađu način kako da se neopaženo
uvuku u teretni vagon. Na platou stanice primetili su dva automobila
koji su spremni za utovar. U čekaonici su bili do ponoći, a onda
su se približili postavljenim automobilima.
Voz je stigao sa pet minuta zakašnjenja. Vagon za transport automobila
se nalazi na kraju kompozicije. Železničari su otpečatili vagon.
Pre nego što su uvezli automobile, četiri dečaka su uspela da
se provuku pored radnika u vagon. Sakrili su se iza belog bmv-a.
Kada su automobili uveženi, železničar je samo letimično pregledao
vagon, izašao je i zatvorio vrata. Vagon je polu otvorenog tipa,
tako da mogu neprestano da prate mesta kroz koja prolaze.
Dogovorili su se da spavaju na smenu, a u slučaju da neko uđe
u vagon, sakriće se ispod automobila. U vagonu je hladno. Pokušavaju
da uđu u neki automobil, ali svi su zaključani. Prvi odmaraju
Borivoje i Marko. Marko je omotao šal oko glave, a ruke je podvukao
pod jaknu. Esad sedi naslonjen na bmv i priseća se sličnog automobila,
koji je imao njegov komšija Miroslav u Mostaru. «Možda je to baš
taj auto. Možda će iz Zagreba za Mostar. Kako li sada izgleda
moja stambena zgrada? Ili škola? A tek fudbalski teren u školskom
dvorištu?» Kada je napuštao Mostar, u pratnji Plavih šlemova,
kroz prozor, transportnog vozila, video je da je u njegovom školskom
dvorištu smeštena vojna jedinica. Sada su na fudbalskom terenu
smešteni džipovi i druga vojna vozila. Ravnomerno klaparanje,
koje proizvode točkovi, kada naiđu na sastav šina, gotovo da ga
je uspavalo.
-Borivoje, hajde ti malo stražari, ne mogu više da izdržim...
Ne znam ni gde se nalazimo.
-Ne znam ni ja. – Borivoje pokušava da ustane. – Ti si bio budan.
Da li smo negde stajali?
-Jesmo negde oko tri sata. Stajali smo petnaest minuta. Sigurno
smo tada iz Austrije prešli u Sloveniju.
-Koliko je sati?
-Uskoro će šest. Da probudim Maria?
-Ne, neka još spava. – Borivoje se okrenu prema Marku. – Vidi
kako stojeći spava.
-Nije to ništa čudno za njega. On može da zaspi u svakom položaju
i na svakom mestu. – Nasmeja se Esad. – A ja ne. Mučim se po nekoliko
sati da zaspim, sve dok me umor u potpunosti ne savlada... Sada
si srećniji nego juče, kada smo se upoznali.
-Putovanje se odvija po planu, a i drago mi je što sam sa vama.
Bez vas ne bih mogao dovde da stignem.
-Skoro si uspeo. Da si samo mogao da se vidiš kada si prevario
austrijskog policajca. U jednom trenutku sam i ja pomislio da
ti je poštar otac... Imaš li puno drugova kod kuće?
-Da, celo odeljenje. Obećaj mi da ćeš doći sa Mariom i Markom
kod mene. Upoznaćeš Dejana, Ivana... Upoznaćeš Nevenu. I mog dedu,
a baba će dam sprema takva jela, za koja ćeš da pomisliš da su
spremana u najboljem austrijskom restoranu... Ponovo smo stali...
Tišina... Ovo je granični prelaz sa Hrvatskom. Ako sada prođemo,
najveći deo puta je završen.
Na graničnom prelazu su se zadržali oko deset minuta. Voz je nastavio
sa ravnomernim klaparanjem. Borivoje i Esad ćute. U osam sati
ujutru stigli su na železničku stanicu Zagreb. Sačekali su da
počne izvoženje vozila i kako su izvozili jedno po jedno vozilo,
tako su i njih četvorica, jedan po jedan, neprimetno napuštali
vagon.
Otišli su na autobusku stanicu. Kod uličnih preprodavaca zamenili
su nemačke marke za kune. U deset polazi autobus za Drvar. Da
bi bili što manje upadljivi priključili su se grupi mladih koji
čekaju autobus za Rijeku.
U autobusu za Drvar ima dosta dece i žena, tako da ni jednog trenutka
nisu delovali sumnjivo. Predeli, kroz koje prolaze, naterali su
Maria da, ostaloj trojici, priča o svom ranijem detinjstvu. Pokazao
im je mesta gde je sa ocem odlazio na pecanje. Ali ubrzo se pokajao
što je počeo da im priča, ne zbog njih, nego zbog sebe, jer više
nije mogao da zadrži uspomene, koje su se smenjivale ispred njegovih
suznih očiju. U Drvaru su ih, na autobuskoj stanici, sačekale
međunarodne vojne snage, isto kao i na granici izmedju Hrvatske
i Bosne. Niko ih nije pitao gde idu, a nisu im tražili ni dokumenta.
Sa razglasa, autobuske stanice dopire glas: "Autobus za Banja
Luku polazi u sedam sati, sa perona broj pet." Sada je pola
pet. Potrčali su prema biletarnici. Kada im je, prodavačica karata,
sa velikom crvenom punđom na glavi, rekla cenu jedne karte, shvatili
su da nemaju dovoljno novca za četiri karte, jer je Borivoju potreban
novac i za kartu u Srbiji.
-To je to. – Reče Marko. – I ovako bi se rastali u Banja Luci...
Borivoje čuvaj se. Pozdravi tvoj rodni kraj i u naše ime kada
stigneš... Ja ne volim rastanke.
-Čekaj Marko! – Povišenim tonom mu se obrati Borivoje. – Nismo
jedan drugom rekli ni puno ime i prezime... Ja sam Borivoje Svetličić.
-Ja sam Marko Ivković iz Bihaća, Esad Šehović je, kao što već
znaš, iz Mostara, Mario Jurišić je iz Prijedora.
Četiri dečaka stoje jedan naspram drugog. Posle nekoliko minuta
ćutanja čvrsto su se zagrlila.
-Ovo je sve kao san. – Prvi progovori Borivoje. – Napišite mi
po nekoliko reči u svesku, da se uverim da je sve ovo stvarno...
Zašto ne pođete sa mnom. Kod mene ima mesta za sve. Ubeđen sam
da će vam se svideti. Barem prezimite kod mene. Bolje vam je u
mom mestu, nego na farmi kokošaka u Austriji.
-Znaš i sam da je to nemoguće. – Prekide ga Mario. – Daj svesku.
"Najhrabrijem medju nama, koji nas je podsetio na lepe uspomene
i rodni kraj. Mario."
"Obećaj da ćeš jednoga dana doći kod nas da opereš kola.
Marko."
" Pozdravi
sve drugove, a naročito Nevenu i reci joj da Evropom lutaju neki
novi musketari. Esad."
-Hajde požuri, zakasnićeš na autobus.
-Imate adresu i broj telefona. Upisao sam ih u Esadov notes. Obećajte
da će te se javiti. Vi znate gde možete da me nađete. Obećajte.
-Videćemo. – Prošaputa Marko.
-Ne može tako. Obećajte.
-Srešćemo se već. – Nasmeja se Mario. – Onda kada se opet odlučiš
da pređeš pola Evrope bez dokumenata.
-Neću u autobus ako ne obećate da će te se javiti.
-U redu.Obećavamo. – Esad podiže desnu ruku. – U svoje ime i u
ime Marka i Maria. Javićemo ti se, a možda te iznenadimo i posetom.
Dok autobus izlazi, sa stajališta broj pet, Borivoje posmatra
tri dečaka, sa rančevima na ledjima, kako podignutim rukama mašu.
Nekoliko trenutaka nakon toga autobus je izašao sa stanice i krenuo
je prema Banja Luci. Pored njega, sedi starija žena u crnini,
sa korpom jabuka u krilu.
