Svako
ima svoj pravac kretanja za koji misli da je najbolji. Mario predlaže
da izbegavaju prometne puteve prema Beču. Zato predlaže da krenu
prema Salcburgu, a onda prema Klagenfurtu, odakle bi prešli na
teritoriju nekadašnje Jugoslavije. Ostali su se, posle kraćeg
negodovanja, složili sa planom, najviše zato što samo još jednom
treba da predju ilegalno granicu između Austrije i Slovenije,
a onda će im kroz bivšu Jugoslaviju biti lakše.
Čekaju da svane. Od dede je slušao da je najhladnije pred zoru,
kada se dan bori da osvoji noć. Eto i on je osetio hladnoću praskozorja.
Mario i Esad spavaju naslonjeni na brezu. Borivoje ne oseća ni
glad ni umor. Nastoji da ostane smiren, kako ne bi napravio neki
nepromišljeni postupak, koji bi mogao da spreči dalje putovanje.
Bela svetlost je počela postepeno da bledi, a počinju da se naziru
obrisi brda i ostalog pejsaža. Nebo svakog trenutka menja boje,
da bi na kraju dobilo tamno plavu boju, a onda sve svetliju i
svetliju. Tek sada primećuje da se nalazi na samom vrhu padine,
ispod koje se proteže auto put.
Kada su sišli do puta, krenuli su desnim smerom, u pravcu table
na kojoj piše Salcburg. Dogovor je i dalje isti, kada ih neko
zaustavi prvi priča Mario. Sada su četiri Austrijanca koji nameravaju
da vikendom, kada imaju više vremena, upoznaju bolje svoju zemlju.
Posle nešto više od pola sata pešačenja i stopiranja zaustavio
se kombi austrijske registarske oznake. U prvom trenutku su pomislili
da je policajac, po uniformi koju je na sebi imao vozač i malo
je trebalo da, sva četvorica, potrče prema obližnjoj šumi, ali
je Marko primetio da su to poštari.
-Kuda ovako rano? – Upita ih suvozač, koji im je otvorio vrata.
-Krenuli smo na kraće vikend putovanje. A vi u kom pravcu idete?
-Do Vilaha. To je oko dvesta kilometara odavde, a nekih četrdeset
kilometara pre Klagenfurta.
-Klagenfurta! To! Odlično! Upravo smo pričali o odlasku u Klagenfurt.
– Oduševljeno povika Esad.
-Ulazite onda.
Ravnomerno ljuljanje kombija i toplota uticali su da Marko, Mario
i Esad odmah zaspe. Borivoje posmatra planinske predele i sela,
kroz koja prolaze. Priroda se ne razlikuje mnogo od one u njegovom
kraju. Primetio je da se ljudi i ovde, na sličan način, pripremaju
za zimu. Posle nekoliko minuta i on je zaspao.
-Hej dečaci, ovo je Špital. Probudite se šta je sa vama? - Prodrma
iz vozač u poštarskoj uniformi. – Ovde moramo da istovarimo deo
pošte. Krećemo za pola sata. Ako hoćete da doručkujete u blizini
je restoran. Do Vilahta imamo manje od sata vožnje.
Tek što su izašli iz kombija, ispred njih se našla patrola austrijske
policije. Stariji policajac neprestano gleda u Borivoja. Videvši
da ga ovaj posmatra, Borivoje poče da se povlači iza Marka.
-Ej ti! Ti što se kriješ. Izađi.
-Ja? – Borivoje pokušava da deluje kao da je iznenađen.
-Da ti. Odakle si?
-Iz Salcburga.
-Odakle ovde?
-Došao sam sa drugovima. – Zna da sada ne sme da pogreši, jer
može da promeni ceo tok putovanja i sebi i svojim drugovima, koje
bi sigurno čekao izbeglički kamp u Švajcarskoj. - Moj otac radi
u pošti. Iskoristili smo njegovo službeno putovanje i krenuli
smo na izlet.
-Gde ti je otac?
-Otišao je da preda poštu. Vratiće se za dva sata. Mi planiramo
da za to vreme prošetamo gradom.
-I da se operete. Pogledajte kako ste prljavi sva četvorica, naročito
ti.
-A to. – Odahnu Borivoje. – Pukla nam je guma, pa smo je menjali
po mraku... Upravo smo krenuli do restorana da se umijemo i da
doručkujemo.
-Najbolje je da to odmah uradite- Stariji policajac se okrenuo
i otišao prema službenim kolima.
-Ovo je bilo blizu. – Prošaputa Esad. – Svaka čast. Izvukao si
nas sve. Ja sam pomislio da smo gotovi. Već sam video onog mršavog
upravnika iz izbegličkog kampa.
-Hajde na doručak. Ja častim. Naravno i koka kolu.
U kupatilu restorana su se oprali, naročito lice i presvukli.
I sami sebi su delovali smešno, onako prljavi, kada su se pogledali
u ogledalo. Čisti i uredni iznenadili su dvojicu poštara, kada
su se sreli ispred kombija.
-Ja sam pomislio da ste vi neki beskućnici, malo je trebalo pa
da obavestim policiju. Ali sada ste me razuverili. Hajde da nastavimo
put.
Iz Vilahta do Klagenfurta putovali su oko sat vremena, redovnom
autobuskom linijom. Karte je kupio Borivoje. Ponovo posmatraju
auto kartu. Sada im se predlog Maria više ne čini tako pametan,
da iz Klagenfurta krenu prema bivšoj Jugoslaviji. Ako se odluče
za taj plan prvo moraju u Sloveniju, a onda opet treba da prelaze
granicu između Slovenije i Hrvatske.
Dva sata je popodne. Imaju još vremena da do nedelje uveče stignu
u Srbiju. Od Klagenfurta do Graca ima manje od dvesta kilometara.
Odlučili su da se ukrcaju na voz, koji ide na relaciji Beč, Maribor,
Zagreb. Iz Zagreba mogu do Banja Luke, a odatle autobusom do Srbije.
Problem im je kako ući i sakriti se u vozu iz Beča za Zagreb.
Tek u pet popodne stao im je veliki belo plavi kamion, sa prikolicom.
Odmah su videli da je vozač iz Turske. Ne samo zbog brkova koji
su pokrivali cela usta, izrazito crnoj kosi, šarenoj košulji i
zlatnim lancem i narukvicom, već i po muzici, koja se čuje iz
radija. Najvažnije je da vozi prema Gracu.
Tokom vožnje nisu mnogo pričali sa Turčinom, zato što slabo govori
nemački jezik, a i ono što može da razume ne može lepo da čuje
od preglasne muzike. Spavali su na smenu. U Grac su stigli oko
deset uveče. Borivoje pogleda na sat, koji je uzeo od oca. Pomisli
na roditelje. Sat odmah vrati u džep jakne, misleći da će tako
da zaboravi i na njih.
-Ovaj Turčin je nekulturan. Prokomentarisa Esad, kada je plavo
beli kamion odmakao. – Nije nas ponudio koka kolom, a siguran
sam da je u onom sefu, na komandnoj tabli, imao najmanje deset
limenki.
-Nije imao koka kolu nego sprajt. – Nasmeja se Marko. – Video
sam limenke kada je tražio cigarete.
-Nema veze. Ja nisam rekao da ne volim sprajt. Hajde da se raspitamo
za red vožnje i da vidimo kako da udjemo u voz.
