1990 g. rađena je studija na životinjama (National Toxicology Program),
koja je pokazala da se u zavisnosti od doze povećava i osteosarkom
(rak kostiju) kod mužjaka pacova. Inicijalni zaključak ove studije
je bio: očigledan dokaz karcinogenosti fluora, ali je ubrzo taj
zakljucak bio promenjen u - dvosmisleni dokaz karcinogenosti.
Kada se fluor jednom stavi u vodu, posle toga je praktično nemoguće
kontrolisati dozu koju pojedinac dnevno prima. Ovo je pod a) zato
što neki (npr .atletičari, fizički radnici, dijabetičari) uzimaju
više vode od ostalih, i b) svi konzumiramo fluor i iz drugih izvora
(hrana i pića spremana sa fluorisanom vodom, paste za zube, ostaci
pesticida na hrani...).
Ako postoje oni kojima ovo nije dovoljno razloga da dobro razmisle
pre nego sto ponovo stave pastu na četkicu, ako traže još dokaza
i studija, to je sasvim OK. Ali ipak prvo da se oslobodimo fluora
iz voda i iz pasta za zube, pa onda da dokazujemo i studiramo, do
besvesti ako treba.
Uvođenje
fluora u organizam čovečanstva
Kako
je sve počelo? Od početka 20-tog veka skoro cela američka industrija
je bila bazirana na upotrebi fluora, i zbog toga je skoro sav industrijski
otpad sadržavao fluor. Taj otpad je odbacivan u prirodu, pri tome
izazivajući ozbiljne probleme zagađenja, kako voda i tla, tako i
biljnog i životinjskog sveta. Fluorovodonik i silikon tetrafluorid
su fluoridi koje u prirodu emituju fabrike fosfatnih đubriva(fosfatne
stene obično sadrže oko 3 % fluorida), fabrike čelika, fabrike aluminijuma.
Fluoridi ispušteni u prirodu izazivaju ozbiljna oštećenja i promene
u biljnim listovima( čak i u koncentracijama od 1 ppb(parts per
billion), fluoridi izazivaju ozbiljne smetnje u razvoju i rastu
biljaka).
Dvadesetih i tidesetih godina prošlog veka, Aluminium Corporation
of America(ALCOA) je bila suočena sa masom tužbi radnika, zbog,
blago rečeno, zdravstvenih užasa koje je izazivao industrijski fluor.
1933. godine US Public Health Service (PHS) se konkretno zainteresovala
za otrovne efekte fluora, pri tome zaključujući da se dentalna fluoroza
pojavila kod 25-30% dece, pri koncentraciji od samo 1 ppm fluora
u vodi. 29. oktobra 1939. godine Džerald Koks(Gerald Cox), istraživač
na Mellon Institute, je objavio svoj najradikalniji predlog na sastanku
sa American Water Works Association u Džonstonu, Pensilvanija. Predlog
je bio da bi Amerika najozbiljnije trebala da razmotri dodavanje
fluorida u pijaću vodu.
1942. godine PHS, pod vođstvom dr. H. Trendley Dean-a, je zaključila
da je voda sa 1 ppm fluora potpuno prihvatljiva. U to vreme PHS
se nije bavila uvođenjem fluorisanja, već je težila da definiše
maksimalnu dozvoljenu koncentraciju, tačnije da definiše tačku izvan
koje je fluor štetan po zdravlje javnosti. Iako su istraživanja
dr. Dean-a pokazivala da fluor u koncentraciji od 1 ppm izaziva
dentalnu fluorozu kod određenog procenta dece, ona su takođe pokazala
da 1 ppm fluora delimično smanjuje truljenje zuba, a da koncentracija
od već 2 ppm predstavlja ozbiljnu opasnost po zdravlje javnosti,
izazivajući masovnu dentalnu fluorozu.
Dok
se u javnosti,s jedne strane vodila kampanja uvođenja fluora u redovnu
ishranu stanovništva, sa druge strane u najvećoj tajnosti, 1940.
godine je započet projekat Menhetn, odnosno započeto je pravljenje
nuklearne bombe koja će 5 godina kasnije biti bačena na Hirošimu.
Naravno, par godina je trebalo samo da bi se izgradila infrastruktura
za proizvodnju nuklearne bombe. Glavni čovek Menhetn projekta je
bio general Leslie C. Groves. Pored svih problema koje je general
imao, u vezi sa nuklearnim postrojenjima, jednog decembarskog jutra
1943. godine, suočio se sa još jednim problemom, i to velikim. U
potpunoj tajnosti, general Groves i vojni inženjeri su nadgledali
rad desetine hiljada radnika, naučnika, inženjera, koji su za 3
godine izgradili fabrike i laboratorije koje su po veličini parirale
celokupnoj industriji automobila.
General Groves je tokom celog projekta bio vođen iluzijom da i Nemačka
pravi svoju atomsku bombu, da je to trka – ko će pre da napravi
nuklearno oružje. Međutim, isto tako je i znao činjenice da su do
tog trenutka ključni industrijski procesi, neophodni za kreiranje
nuklearnog oružja, bili tek u početnoj fazi, a veći deo atomskog
programa je i dalje bio na laboratorijskom nivou. Novi problem,
koji se pojavio tog decembarskog jutra, u vidu uznemirujućih izveštaja
o povredama radnika i naučnika u fabrikama i laboratorijama, nastalim
od udisanja gasova i opekotina. Pukovnik Stafford L. Warren, vodeći
u medicinskom odeljenju Menhetn projekta je zamolio generala Groves-a
da pokuša da sazna šta imaju da kažu vojni stručnjaci za bojne otrove,
po pitanju toksičnosti fluora. Kada je sproveo istraživanje general
Groves je shvatio da fluor igra veliku ulogu u Menhetn projektu.
Naučnici na projektu su planirali da koriste tehnologiju gasne difuzije
za rafinisanje uranijuma. U tom procesu se uranijum meša sa elementarnim
fluorom, pri čemu nastaje isparljivi gas uranijum heksafluorid.
Potom se gas propušta kroz finu membranu i tada lakši molekuli koji
sadrže razgradljivi uranijum prolaze brže kroz membranu i hvataju
se sa druge strane. Pošto se u ovom procesu dobije relativno mala
količina obogaćenog uranijuma, stotine tona fluora i hiljade nivoa
progresivnog obogaćivanja su bile potrebne da se dobije količina
uranijuma dovoljna za atomsku bombu. Potreba za fluorom i potrošene
količine su bile jedne od najstrože čuvanih vojnih tajni za vreme
II svetskog rata. Ovde u priču ulazi najznačajnija figura u priči
u fluoru, Harold Carpenter Hodge. On je bio biohemičatr i toksikolog
Univerziteta Ročester, proučavao je fluor i fluoride za potrebe
Menhetn projekta. U proleće 1943. godine postavljen je za rukovodećeg
u odseku za farmakologiju i toksikologiju, i data mu je potpuna
kontrola nad timom naučnika koji su radili na tajnom projektu pod
imenom ‘Program F’, gde su izučavali toksičnost fluora. U okviru
projekta, Harold Hodge je nadgledao i eksperimente u kojima su,
nasumice izabranim bolesnicima, ubrizgavali inekcije uranijuma i
plutonijuma. Posle rata, Harold Hodge je bio predsedavajući u National
Research Council's Committee on Toxicology i vodeći naučni promoter
fluorisanja pijaće vode. On je izuzetno dobro znao šta fluor i fluoridi
čine ljudskom organizmu, ali je o svemu tome do kraja svog života
ćutao.
Kompanija DuPont, zahvaljujući svojoj predratnoj ekspertizi sa fluorom,
u vidu proizvođenja freona, je imala veliki udeo u US nuklearnom
programu. U laboratorijama DuPont-a je 1938. godine proizveden teflon,
na bazi fluora.
Da ne ulazim dublje u dogodovštine iz II svetskog rata, svi znamo
da je atomska bomba bačena, o posledicama ne vredi raspravljati
bilo šta.
Posle drugog svetskog rata, krajem oktobra 1948. godine u mestu
Donora u Pensilvaniji, došlo je do jednog od najvećih zagađenja
vazduha, iz dimnjaka lokalnih fabrika, čiji je ishod bio 19 umrlih
i nekoliko stotina povređenih. Punih pet dana Donora i mesto pored,
Webster, su bili pod oblakom dima od fabrika za topljenje metala.
U sledećih nekoliko dana od 13 500 stanovnika Donore, njih 6 000,
i muškarci i žene i deca, se ozbiljno razbolelo.
Philip
Sadtler, hemičar i borac protiv zagađivanja je odmah otišao u Donoru
i vršio ispitivanja, koja su pokazala da je u vazduhu bila izuzetno
velika količina jako otrovnog gasa fluorvodonika. On je uradio izveštaj,
u kojem je kao razlog katastrofe naveo prisustvo fluorida u okruženju.
Međutim, njegov izveštaj je izmenjen od strane Public Health Service,
koja je posle svoje istrage kao razloge katastrofe navela inverziju
temperature i mešavinu industrijskih zagađivača u vidu dima. Posle
katastrofe, protiv velikih industrijskih korporacija DuPont, U.S.
Steel, ALCOA, su počele da pljušte tužbe za zagađivanje okoline
industrijskim fluorom. Te korporacije su imale svoje advokate pod
imenom Fluorine Lawyers Comitee, koji su za potrebe promovisanja
i odbrane fluora angažovali čoveka pod imenom Robert Kehoe, direktora
Kettering Laboratory of Applied Physiology na Sinsinati Univerzitetu.
On je inače bio glavni promoter i branilac bezbednosti olovnog benzina
u SAD, a sa istim žarom je branio i fluor.
Sa druge strane, 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, vodeći centar
za proučavanje fluora je bio Univerzitet Ročester, čiji su mnogi
diplomci preuzeli vodeće uloge u zubarskim školama i istraživačkim
centrima širom SAD. 1958. godine Colgate izbacuje propagandni spot
za pastu sa fluorom, u kome devojčica dolazi kući od zubara,sva
srećna, sa izveštajem u ruci i radosno govori majci : Look Ma!,
no cavities. U to vreme počinje sve intenzivnija kampanja za fluorisanje
pijaće vode. Danas, samo jedna trećina SAD nije fluorisana. U Evropi
je situacija prividno bolja, većina Evrope nije fluorisana, ali
zato većina Evrope pije flaširanu vodu koja je najčešće fluorisana.
Većina Evrope koristi fluorisane paste za zube, kao i razna sredstva
za ispiranje usta.
Jedan
od većih problema vezanih za fluorisanje je sledeći – kada se fluor
jednom unese u organizam, nemoguće je pratiti koliko osoba dnevno
unese fluora u sebe, jer svi pijemo različite količine vode, različitom
količinom paste peremo zube, jedemo različite količine hrane spremane
u fluorisanoj vodi, pijemo različite količine pića pravljenih sa
fluorisanom vodom, tu su i ostaci pesticida na voću i povrću – zaključak
se sam nameće, nemoguće je, osim u jednom slučaju, 100% precizno
odrediti koja koncentracija fluora nije štetna za ljudski organizam.
Taj jedan slučaj je kada je koncentracija fluora nula (0), ta koncentracija
pouzdano nije štetna po ljudski organizam.
Bezbednost
upotrebe fluora je postala čvrsto utemeljena paradigma bazirana
na nepotpunom ili pogrešnom znanju. Prava pitanja se retko postavljaju,a
kada se postave, konkretnih odgovora nema, što omogućava stvaranje
pogrešnih pretpostavki da je fluor koristan za zube i bezbedan za
organizam.
