Prva stvar koju je Rodofinikin spremio beše nacrt državnog uređenja. Po njemu, u Srbiji se uzakonjuje "Praviteljstvujušči Senat Srpski" i određuje se kompetencija Voždove vlasti. Glavni upravnik Srbije Karađorđe, dobija od "otečestva" naziv "svetljejšeg knjaza". Njegova vlast bila je, međutim, znatno sužena. On je mogao "svakog po zaslugi nagraditi i povinim praštati", ali "pravo i vlast nakazovati povine ostaje nepremjeno u ruku zakona i suda". Knez postaje pretsednik Senata i ima tri glasa u njemu. Jedan deo članova Senata, "sijatelni voždovi", oni "koji su do sada po nahijama komandanti bili, otečestvo upravljali i branili" postaju, iz priznanja, doživotni članovi. Svi državni prihodi došli su pod upravu i nadzor Senata. Senat je imao pravo da bira sve glavne vojskovođe, isto kao što je njemu pripadalo pravo da sklapa mir ili oglašava rat. St. Novaković tačno veli, da bi Karađorđe po tom ustavu postao "samo reprezentativna figura, bez ikakve stvarne vlasti". Karađorđe je, ipak, 8. avgusta 1807, dao svoj pristanak na taj nacrt, pa je čak uneo u nj i tačku, da taj zakon, na koji je on, u svojoj zemlji, dao potpis, postaje obavezan tek onda kada ga potpiše ruski car kao pokrovitelj. Zakon nije bio ostvaren radi toga što ga nije odobrio ruski car iz političkih obzira prema Austriji ne hoteći se proglasiti kao stvarni pokrovitelj zemlje.

Karađorđevom ugledu smetalo je, pored njegove naglosti, još naročito i to što je podržavao izvesne ljude, nimalo čestite, i što se nije odvajao od njih ni onda kad su mu iznošeni primeri njihovih rđavih dela. Naročito behu izišli na rđav glas Mladen Milovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjarskih trgovaca, tužilo se uglavnom, da se bogate na državni račun i da u Beogradu, kao nove dahije, rade prosto šta hoće. Ogorčenje protiv njih bilo je toliko, da je 1811. došlo do pobune beogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukčije beogradskim ulicama nego pod oružjem i praćen od čitave grupe pratilaca. Mesto da ispita krivce, Karađorđe dade neke od trgovaca, koji su učestvovali u toj pobuni, javno izbatinati, a dvojica behu ubijena. Vuk Karadžić, ozlojeđen takvim postupkom, pisao je ovako: "Beograđani su se i prije slabo radovali dolasku Kara-Đorđijevu u Beograd, jedno za to što je malo ko s njime mogao govoriti, a drugo što su momci njegovi dosta puta činili po Beogradu što im je volja, a poslije ovoga događaja omrznu sasvijem na nj i samo su ga se bojali". Građanstvo u Beogradu imalo je veliki procenat Grka i Cincara, koji ni inače nisu imali mnogo dodira s Karađorđem. Vladika je bio isto tako Grk. Domaćih školovanih ljudi bilo je veoma malo, a od Srba sa strane isticao se čestitošću naročito Dositej, koji se u svojoj prosvetnoj revnosti požurio, da već 1808. god. otvori u Beogradu neku vrstu prve srednje škole.

Ovo nezadovoljstvo omogućavalo je Rodofinikinu da uspešno razvije svoje spletke. Srpski svet je u njemu video pretstavnika moćne Ruske Carevine i njegove izjave tumačio je kao želje merodavnih ruskih krugova. Spojivši se, uz to, sa glavnim protivnicima Karađorđevim, on je svoju ulogu pojačao i postao, za veoma kratko vreme, glavni pretstavnik opozicije. Njegova ambicija bila je dalje da ne samo budno prati sve spoljašnje odnose Srbije, nego čak da u njima vodi glavnu reč.

Srpski ustanak naišao je na opšti interes među Srbima van Beogradskog Pašaluka. To je bila smela i s puno zamaha započeta borba, kojoj svi nisu odmah sagledali značaj, ali kojoj su svi želeli uspeh. Mitropolit Stratimirović je davao korisne savete i zalagao se za napredak akcije; episkop Jovan Jovanović poklonio je prvi top. Stari Dositej uputio je 1806. god. jedno dobronamerno pismo o uređenju Srbije i domalo je i prešao u tu zemlju, da joj svesrdno pomogne svojim znanjem. Nekoliko Srba oficira prešlo je iz austriske vojske u Srbiju, a drugi su pomagali ustanicima na druge načine. Simpatije Srba iz Srema i Banata bile su javne i davale su dosta građe raznim austriskim dostavljačima i suviše revnim vlastima. Izvesni trgovci iz Zemuna i Mitrovice stali su sa ustanicima u neposrednim vezama snabdevajući ih oružjem, municijom i drugim potrebama. Već početkom 1807. god. izvesni austriski organi javljali su o opasnim raspoloženjima Srba u Banatu. Oni su ne samo grdili "Švabe", nego su poslali i svoje ljude u ruski tabor u Vlašku moleći Ruse da ih oslobode. U jednom pismu upućenom Rusima Srbi su govorili, da "ma koliko Turci žele zla Srbima, s toga što su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci." Uspesi Srbije oživeli su nadu na obnovu srpske države, za kojom svi žude. Najviši austriski krugovi: car i nadvojvode Karlo i Ludvig izdavale su stroge zapovesti, da se motri na sva sumnjiva kretanja i veze njihovih srpskih podanika. To je pomagalo samo u izvesnoj meri. Oduševljenje se nije dalo lako obuzdati. Čak iz Like stizali su izveštaji o narodnim simpatijama za Srbe i Ruse i o glasovima o "stvaranju jedne ilirske ili pravoslavne države."

U Sremu izbio je krajem marta 1807. pravi ustanak. Vođa mu je bio Todor Avramović iz Jaska, zvani Tican. Ustanak je krenut protiv spahiskih činovnika rumskog i iločkog kraja, ali se brzo obrnuo u pravu bunu za seljačka prava. Austriske vojne vlasti preduzele su energične i brze mere i ustanak je bio brzo ugušen. Posredovao je i mitropolit Stratimirović, ali nije imao pravog uspeha. Istragom se utvrdilo, da su se pobunjenici nadali pomoći iz Srbije i da su naglašavali svoj srpski stav. Sam Tican je govorio da će biti drugi Bonaparta i da će se obnoviti srpsko carstvo. Intelektualni vođa bio je učitelj Andrija Popović, Srbijanac, koji je u Vognju prvi pobio barjak za okupljanje. Na zauzimanje mitropolitovo car je pomilovao sve pobunjenike sem Ticana, ali su neki prebegli u Srbiju.