Ugušena je bila brzo u proleće 1808. i "buna popa Đoka" u Banatu, prozvana tako po svešteniku Dimitriju Đorđeviću, koji joj je bio vođ. Izbila je u Kruščici, u okolini Bele Crkve, ali nije bila dobro organizovana i računala je sa nesigurnim vlaškim elementom. Uperena je bila protiv mađarskih plemića i činovnika. Austriske vlasti tvrdile su, da je i ona imala izvesnih veza sa ljudima iz Srbije. Koliko se dosad moglo utvrditi, odgovorni ljudi iz Srbije, sa Karađorđem na čelu, nisu ništa pokušavali među austriskim Srbima protiv tamošnjeg poretka, jer nisu hteli da svoj položaj otežavaju novim zapletima. Ako je i bilo kakvih ne mnogo značajnih pokušaja ili izjava njih su činili samo pojedinci. Bilo je i falsifikata u njihovo ime. Pokret je dolazio iz samog naroda sa tih strana. Austriske vlasti pravile su uzaludne i skoro smešne napore, zabranjujući pojedine slike, pesme, letke i knjige, da zaustave jačanje narodnog osećanja solidarnosti i da nateraju Srbe da zaborave šta su bili. Stvaranje nove srpske države već se tada osećalo kao neka daleka opasnost za Dunavsku Monarhiju, jer bi po neodoljivoj snazi mogla privlačiti njezine podanike. Naročito je austriskim vlastima bola oči jedna mala knjižica, izvadak iz Žefarovićeve Stematografije, sa srpskim državnim grbovima i slikom cara Dušana, koji je priredio njihov oficir, Srbin Nikola Stamatović. Tu su knjižicu oni pripisivali Dositeju i bili su čuli, da se u njoj nalazi i nekoliko stavova protiv Austrije.

Živ je bio odjek srpskih uspeha i u Bosni, naročito pošto su Srbi tokom 1807. god. zauzeli Šabac i Užice i pomakli svoju vojsku na samu bosansku granicu. Te godine Srbi su pokušavali i veće vojničke pokrete preko Drine, ali nisu imali pravog uspeha. Istočna i središnja Bosna imala je mnogo muslimanskog elementa, koji je sprečavao neposredne veze između Hercegovine i bosanske krajine sa Srbijom, a u Posavini se nalazilo dosta katolika koji su bili neborbeni i pasivni. Kad je 26. avgusta 1807. prešao u Austriju sarajevski mitropolit Venedikt Kraljević, poreklom Grk, sa sumnjivim moralnim kvalifikacijama, doznalo se iz njegovih iskaza, da je pokret za ustanak i u Bosni uzeo dosta maha. I on se sam jedino pomoću mita spasao iz tamnice, a ostale ljude Turci gone s planom, da bi predupredile pokret. On je prešao tobože da traži pomoć Austrije i da moli njezin dvor, da ih uzme pod pokroviteljstvo. U stvari, on je došao u Srem da se momentano spase, ali i da radi dalje na dizanju bune. U Bosni je doista bilo vrlo mnogo nezadovoljstva i misao o pobuni javljala se sve češće. Sam car Franc dobijao je o tom dosta alarmantne izveštaje. Kraljević je iz Srema prešao u Srbiju, održavajući veze sa izvesnim ljudima iz Bosne. Ne znamo, da li je bilo kakva njegova uticaja u buni, koja je oktobra 1807. izbila u Poznju, kao ni u pozivu Srba iz gradačačke nahije upućenom Karađorđu, da ih oslobodi. Da je radio na buni u Bosni to je sigurno.

Muslimani iz Bosne, ne smatrajući se kao redovna vojska, a potstrekavani na to i od vlasti, napadali su nekoliko puta srpske položaje preko Drine, dok je velika turska vojska, prikupljena u Nišu, iz obzira prema Rusima, ostala neaktivna. Turska vlada pokušala je, da Srbe pridobije lepim i poslala im je mitropolita Aksentija kao pretstavnika carigradske patriaršije, da im ponudi sporazum. Po ruskom savetu Karađorđe je odgovorio, da će rado pristati na taj sporazum, ako mu ga budu garantovale Rusija i Francuska. Na toj osnovi pregovori su se razbili. Mada nisu bili potpuno spokojni Srbi su, ipak, videli da im francusko-ruski sporazum olakšava donekle položaj. Napoleon, veoma dinamičan u svojim planovima, bio je jedno vreme voljan, krajem 1807. god., da potpuno žrtvuje Tursku i da je čak deli sa Rusijom i Austrijom. Njegov interes bio je u to vreme, i naredne godine, usredsređen skoro sav na Španiju i borbu protiv Engleske. U Petrogradu se tada ozbiljno pomišljalo, da bi Srbija mogla ostati u njenoj sferi ili da postane samostalna pod zaštitom Rusije i Francuske.

Austrija je s velikim podozrenjem pratila stvari u Srbiji. Učvršćivanje ruskog uticaja u Srbiji smatrala je kao čistu svoju štetu, a još više francusko-ruski sporazum. Otvorila je "četvore" oči da vidi i prozre sve što se zbiva. Opkolila je uhodama sva važnija lica, i to ne samo u Srbiji nego i u svojoj zemlji. Nije ostao pošteđen ni mitropolit Stratimirović. Naročitu su pažnju bili obratili Karađorđu. Kad je 10. januara 1808. Karađorđe uputio molbu nadvojvodi Karlu, da mu dozvoli tajni izvoz municije, došlo se na misao, koja se javljala i ranije, da se od Srba, kao znak lojalnosti, preda Austriji beogradska tvrđava. U tom pravcu data su 6. februara uputstva generalu baronu Simbšenu u Petrovaradin, da otpočne pregovore sa Srbima. Karađorđe je sam, već pre toga želio sastanak sa Simbšenom, ne krijući da nije zadovoljan sa Rusima. On i Mladen Milovanović poručivali su, da bi bili voljni staviti se pod zaštitu Austrije pod uslovom da budu organizovani kao Vojna Granica i da nikad neće biti pripojeni Ugarskoj. U Beču su to odmah prihvatili i predviđali su i sve potrebne za uzimanje Beograda. Tim je rukovodio lično nadvojvoda Karlo, a car je bio tek naknadno obavešten. Karađorđe i Simbšen imali su, 23. marta, i jedan sastanak pod Beogradom. Karađorđu je bilo naročito stalo do toga da Austrija otvori granicu, kako bi Srbi mogli dobijati hranu i municiju. Tražili su uz to topova i veštih topdžija. "Učini li Austrija to, Srbi su gotovi s njenom vojskom ići na Carigrad", kazao je Karađorđe s naglaskom, hoteći da što jače deluje na Austrijance, kako bi mu izašli na susret i otklonili jednu nevolju, koja je mnogo tištala celu granicu, a za srpsku vojsku bila skoro presudna. Tom prilikom Karađorđe je izjavio generalu, da bečka vlada ne traži od Srba izmirenje s Turcima pre dok ovi ne oslobode Niš i druge srpske krajeve. Da li je on ovo govorio, što je tim kao hteo zavarati Austriju ili je uvući u rat s Turcima, kako neki misle, ili je tim uslovom hteo sporazumevanje sa Austrijom učiniti popularnijim, teško je reći; u svakom slučaju on je ovim pregovorima izazvao najveće sumnje na ruskoj strani. Samo, treba odmah reći, da on ove pregovore nije krio od Rusa, nego je Rodofinikina obaveštavao o svim glavnim pitanjima, ako i ne i o svima pojedinostima. Vešt i dovitljiv, Rodofinikin je osetio opasnost po ruski uticaj i smislio je zamku. Otišao je Karađorđu u Topolu, približio mu se, i savetovao da od Simbšena, mesto usmenih poruka, zatraži pismeni poziv. Simbšen je, doista, 22. aprila, uputio Karađorđu poziv da dođe u Petrovaradin, gde će se utvrditi stvari od velike sreće za srpski narod. To pismo poslao je Rodofinikin ruskim vlastima. Ruski poslanik u Beču, na osnovu njega, tražio je objašnjenje od austriske vlade, koja se našla u ne maloj neprilici. Za to vreme bio je došao u Zemun nadvojvoda Ludvig, po svoj prilici s namerom da pitanje privede kraju. Kad se Karađorđe ustezao da mu lično ode i kad je 18. maja odbio pregovore o predaji Beograda i primanju austriskog protektorata, Austrijanci su počeli da izvode izvesne vojničke domonstracije, našto su i Srbi prikupili svoju vojsku duž granice i spremili se na otpor. Pismeni njihov odgovor glasio je, da oni rešenje svog pitanja očekuju samo od Rusije i Francuske. Rodofinikin je likovao. Srbi su se jasno i otvoreno vezali uz Rusiju; Austrija i general Simbšen bili su kompromitovani; ali je i Karađorđe, posle toga, bio skoro onemogućen kod austriskih vlasti, koje mu ovo neće nikad zaboraviti.