Karađorđe je posle ovog mislio da je popravio svoj položaj prema Rusiji. S toga je u jesen 1808. pristupio izvođenju izvesnih ustavnih reforama, pošto onaj raniji nacrt nije dobio odobrenje ruskog dvora. Novi ustavni akt objavljen je 14. decembra. On je bio pun izraz Karađorđeve snage u tom času. Po tom ustavu Karađorđe je, sa zakonitim potomstvom, priznat "za prvog i verhovnog serbskog predvoditelja", a "Sovjetu Narodnom" dat je značaj vrhovnog suda. Druga tačka izražavala je namerno neodređeno, da će "sve zapovjesti izdavati Gospodar Đorđe Petrović preko Sovjeta Narodnog i u dogovoru sa Sovjetom Narodnim." Ovaj akt sastavljen je bez učešća Karađorđeve opozicije, od njegovih užih prijatelja, koji se behu skupili o Voždovoj krsnoj slavi. Protivnici s njim nisu bili zadovoljni od prvog dana, nalazeći da je bio brzo skrojen i da je nametnut skoro na prepad.

Od početka 1809. godine beše se znatno izmenila politička situacija u Evropi. Austrija je ušla u rat sa Francuskom i svu je pažnju obratila toj strani. Rusija se spremala na nove borbe s Turcima, pošto nije našla načina da svoje odnose s njom uredi na solidnijoj osnovi. A na vest, da je Engleska sklopila savez sa Turskom protiv Rusije i Francuske, car Aleksandar se rešio na otvorena neprijateljstva. Srbi su, naravno, išli uz Ruse. Plan za novo ratovanje bio je na široko zasnovan i od većeg poleta. On je predviđao srpsku ofanzivu u svima pravcima. Najvažniji od njih imalo je biti spajanje s Crnom Gorom. Tim bi se ne samo postiglo ujedinjenje malenih srpskih vojnih snaga, nego bi, pored ogromnog moralnog uspeha, donelo i odvajanje Bosne i Hercegovine od neposredne veze sa Turskom. Taj teški i veliki zadatak poveren je najboljem po sposobnosti, Karađorđu lično. Srbe je ohrabrila i jedna nova janjičarska pobuna u Carigradu, u jesen 1808., o kojoj su šireni razni glasovi i koja je davala potvrde nadi, da Turska neće moći razviti veće snage.

Turci su pre toga pokušali da se nagode sa Srbima, i to preko vidinskog Mula-paše. Pregovore je vodio vidinski mitropolit i jedan pretstavnik vlaškog kneza, a prisustvovao im je, preušen kao srpski velikaš, sam Rodofinikin. Pokušaj da odvoje Srbe od Rusa nije uspeo. Srbi su tražili i opet jemstvo Rusije i Francuske i govorili su o oslobođenju "stare srpske države." Inače su se držali potpuno saveta Rusije. U Rusiji, međutim, zauzetoj krupnijim brigama, srpskom se pitanju nije mogla dati veća važnost. Glavni zapovednik južne ruske vojske, koja se, i pored Tilzitskog Mira, nije povukla iz Vlaške, knez Prozorovski, izrečno je govorio srpskim pretstavnicima na početku 1809. god., da ne može zajemčiti Srbiji punu nezavisnost. Još manje obnovu srpskog carstva. Njegova je teza bila, da Srbi ostanu pod zaštitom Rusije i da plaćaju danak Turcima; tako su, od prilike, mislili i drugi odgovorni činioci u Rusiji. Ali, kad je trebalo obnoviti rat s Turskom njegov se stav izmenio i on je javio Karađorđu, kako će mu, prilikom pregovora o miru, biti glavna briga "da Srbija bude oslobođena od svake zavisnosti od Turske."

U proleće 1809. Srbi su krenuli četiri vojske protiv Turaka: jednu prema Vidinu pod vođstvom Milenka Stojkovića; drugu na Niš pod Milojem Petrovićem; treću preko Drine pod Simom Markovićem; četvrtu na Novi Pazar, koju je vodio sam Karađorđe. Uspesi sve tri ove prve vojske bili su mali ili nikakvi, dok je Karađorđevo napredovanje bilo vrlo uspešno. Za nekoliko nedelja srpska vojska doprla je do samog Novog Pazara i uzela tu varoš, posle dve sjajne pobede na Sjenici i Suvoboru. Već se u Karađorđev tabor bila počela pribirati okolna muška čeljad iz hercegovačkih oblasti; već se njegova vojska sretala sa izvesnim vasojevićkim i crnogorskim četama, među kojima su se isticale Šiba-lije; već je bio na putu da uzme i sam novopazarski grad i očisti Sandžak od Turaka, kad mu stigoše glasovi o srpskoj pogibiji na Kamenici. Videvši opasnost s te strane, Karađorđe morade napustiti početu akciju i vrati se žurno kući, da se nađe na nevolji.

Razdor srpskih starešina beše se razvio do opasne mere. U uzajamnoj surevnjivosti i mržnji išlo se skoro do potpunog zapostavljanja viših interesa. Godina 1809. pokazala je prve i veoma teške posledice. Kad je spreman plan za opšti napadaj za zapovednika vojske koja je imala da napreduje ka Nišu ne bi postavljen stari zapovednik na toj strani, slavni branilac Deligrada, Petar Dobrnjac, nego vojnički i trgovački drug Mladena Milovanovića, Miloje Petrović. Veoma ozbiljni ljudi tvrde, da je to učinio Mladen ne iz vojničke potrebe, nego što se nadao da će biti uzet Niš i hteo je da bogata pljačka u tom gradu pane u ruke njima, a ne Dobrnjcu. Između ovoga i Miloja dođe do otvorenog sukoba, jer Dobrnjac nije hteo ni da ga prizna niti da mu se pokorava. Da je to moralo imati svog odjeka i u vojsci i da je to u mnogom smelo i paralisalo duhove razume se samo po sebi. Proneo se čak bio glas, da Miloje namerno nije hteo pomoći teško pritešnjenog kameničkog junaka Stevana Sinđelića, koji pade sa svojim utvrđenjem 19. maja. Turska vojska, koju je vodio energični i sposobni Kuršid-paša, jurnu snažno napred. Dobrnjac je, ražljućen, napustio Deligrad, a Miloje je izgubio glavu i uzmicao na svima tačkama. Karađorđe je stigao na već potpuno rastrojen front. Rusi, koji su, iz raznih uzroka, bili zakasnili sa svojim operacijama i nisu uopšte imali dovoljno vojske, kretali su se vrlo sporo i tek se, u poslednji čas, osetio njihov pritisak na Turke. Karađorđe, videći Turke već na ušću Morave, bio je besan i krivio je Ruse, što su Srbe opet svojom neaktivnošću doveli u kritičan položaj. Rodofinikin se i sam smatrao u neku ruku odgovornim. Karađorđevi prijatelji optuživali su ga radi izvesnih spletaka i sad naročito još i za to, što je primio dobeglog Dobrnjca i s njim sarađivao. Karađorđe, razjaren radi poraza i radi rasula u vojsci, pretio je i bio skoro izvan sebe. Uplašen, Rodofinikin nije smeo da sačeka njegov dolazak u Beograd, nego je noću, između 15. i 16. avgusta, prebegao u Pančevo, a odatle ruskoj vojsci u Vlašku. Sa njim su prebegli i mitropolit Leontije i Dobrnjac.