Ovaj je poraz naneo štete i Karađorđevom ugledu. Mada je narod osuđivao uglavnom Mladena i Miloja, odgovornost je posredno padala i na Karađorđa, jer su to bili njegovi bliži saradnici. Osećajući ovog puta svoju pogrešku, Karađorđe je popustio. Miloje bi zatvoren, a Mladen svrgnut, ali ne za dugo vreme. Za pretsednika Saveta dođe jedan od vođa opozicije, Jakov Nenadović. Srpski težak položaj spasli su Rusi, koji su udarili na glavnu tursku vojsku na Dunavu i privukli na se i veći deo ove vojske iz Srbije.

Posle ove teške krize Karađorđe je stajao pred sudbonosnim pitanjem: za koga da se opredeli i sa kim da radi. Rusija je bila spora, neaktivna i zauzeta mnogo pitanjima zapadne i severne Evrope; Austriji se bio mnogo zamerio, a i ona sama pretrpela je, u ovo isto vreme, strahovit poraz od Napoleona. Karađorđe je ipak, ne znajući tačno razvoj događaja i borbi između Austrijanaca i Francuza, zatražio zaštitu od Austrije, vraćajući se, uglavnom, na onu bazu, na kojoj se pregovaralo sa Simbšenom. Ali su ovog puta u Beču bili mnogo zakopčani. Grof Belegard pisao je u Petrovaradin, kako ne treba verovati u srpsku iskrenost. Srbi se obraćaju na sve strane, ali "u stvari, veroatno, oni nigde sa tim ne misle ozbiljno, nego samo žele da dobiju vremena, da odigraju svoju vlastitu igru." U tim rečima ima nesumnjivo mnogo istine. Srbi su svakako, i razumljivo, gledali svoju korist. Ali, u ovoj prilici, sagledavši tursku snagu i svoju slabost; uverivši se, još jednom i neposredno, da sami pravoj turskoj sili teško ili nikako ne mogu odoleti, njihove težnje da dobiju zaštitu neke strane sile bile su doista iskrene.

Shvativši da je ogorčenje Karađorđevo protiv Rusa ovoga puta bilo iskreno i duboko, Austrijanci su hteli da ipak uhvate veze sa Srbima. Da ne izgube uticaj na svima stranama. S toga su obećali da će posredovati između Srba i Turaka. General Simbšen sastao se ponovo s Karađorđem. Srbi su posle toga pismeno ponudili Austriji zaštitu, a Turcima danak. Turci, koji su bili svakako obavešteni o stanju i Srbije i Austrije, nisu pristajali na stranu zaštitu i preveliku srpsku unutrašnju slobodu i tražili su čak uklanjanje Karađorđevo iz zemlje. Austriski car, posle poraza, nije imao ni snage ni volje da pravi ma kakav pritisak na Turke i s toga je ceo taj rad ostao bez ikakvih stvarnih posledica. Uzalud je sad Karađorđe sam nudio predaju Beograda; u Beču nisu smeli da se upuštaju u nove zaplete.

Zaplašeni, ne želeći da ostanu osamljeni, Srbi su u isto vreme pravili ponude i Francuzima.

Veliki pobednik Napoleon, koji je 1809. slomio austriski vojnički otpor, imponovao je Srbima već poodavno. U ovoj teskobi oni su u leto te godine došli na misao da i njega zamole da ih primi pod svoju moćnu zaštitu. U sporazumu sa Savetom učinili su to već 16. avgusta. Nosilac srpskih ponuda bio je kapetan Rade Vučinić iz Karlovca. On je našao Napoleona u Beču, u času kad se spremao na povratak. Karađorđe je nudio da francuski garnizoni uđu u srpske gradove, dakle ono što je od njega želela ranije Austrija. Srbi su obećavali da će Francuzima biti verni saveznici, i to ne samo oni u Srbiji, nego i ostala njihova braća u Bosni i Hercegovini i u "kraljevstvu mađarskom", pa čak i u Bugarskoj. Srbi mogu biti od koristi Francuzima u borbi s Austrijom, rušeći pomoću svojih sunarodnika i svojom "mađarski kolos". Srpska ponuda dostavljena je samom Napoleonu. On je, iz obzira prema Turskoj, nije mogao primiti, ali je naglasio da ne može ostati ni ravnodušan "prema sudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti i hrabrosti." S toga je izdata naredba francuskom vicekonzulu u Bukureštu da održava veze sa Srbima, ali u najvećoj tajnosti.

Poraz Austrije u ratu s Francuzima još više je pojačao francuski ugled. Kad se doznalo šta je i koliko je Francuska dobila od Austrije i da još jače učvršćuje svoj položaj na Balkanu misao da se nastave veze s njom dobila je u Beogradu novih pristalica. Đorđe je 10. januara 1810. pozdravljao "novovoskresšu Iliriju", u kojoj su živeli srpski saplemenici, i želeo je ponovo njegov protektorat. Ali se u toku 1810. god. politički položaj izmenio toliko, da od te ponude nije moglo biti nikakve praktične koristi