U isto vreme Srbi su gledali da poprave svoje odnose i sa Rusima. Karađorđeva opozicija, s Rodofinikinom na čelu, krivila je i njega sama. S toga je Vožd upućivao pisma i izaslanike u ruski glavni stan, knezu Bagrationu, da upozori na pristrasnost tih izveštaja. U ruskom stanu Karađorđevi protivnici osuđivli su njegove veze sa Austrijom i Francuskom, tražili su bilo rusku zaštitu ili pomoć za pregovore s Turcima i svaku drugu podršku.

Rusi, koji su s planom jačali svoj uticaj na Balkanu, uviđali su i sami da srpsko nezadovoljstvo nije bez izvesne njihove krivice i s toga su nastojali da to poprave. I s ruske i sa srpske strane javila se iskrena želja, da odnosi u budućnosti imaju biti srdačniji. Za to je mnogo doprineo novi glavni zapovednik grof Kamenski. On se trudio i da se zavađene srpske starešine smire i čuvao je Karađorđa. Novo ratovanje, 1810. god., bilo je srećnije i ne samo da je Srbiji povratilo ranije granice, izgubljene u lanjskom ratu, nego je čak donelo i prinove u Timočkoj Krajini. Rusi su te godine sudelovali življe i pomagali su većim odredima istočnu vojsku.

Karađorđe je uzeo na sebe najteži zadatak, da popravi vojnički položaj na Moravi i spreči tursko prodiranje od Niša. Godine 1810. Turci su promenili pravac svoga nadiranja i, obišavši Deligrad, udarili su od Kruševca, da otuda lakše prodru u Šumadiju. Srpske čete, zaplašene prošlogodišnjim neuspesima, bile su prilično malodušne i napuštale su položaje, bežeći u svoja sela, da se nađu oko porodice. U najtežim časovima po Karađorđa stiže mu ruska pomoć od 3.000 ljudi. Na varvarinskom polju, 6. septembra, dođe do odlučne borbe. Ujedinjena srpska i ruska vojska odbi sve turske juriše i prisili Turke na otstupanje sve do Niša. U samoj varvarinskoj bitci Karađorđe nije učestvovao. Navodi se kao razlog to što je turska vojska bila odviše jaka, pa se bilo bojati da ne razbije saveznike. Ruski zapovednik, grof Orurk, kazao je Karađorđu, da je u interesu stvari, da se on, kao vrhovni vođ, ukloni iz borbe. "Ako Turci budu jači, bolje je da razbiju samoga mene, nego mene i tebe." Ali, teško da je to bio pravi razlog. Sve dotad Karađorđe se sam izlagao toj opasnosti, i ona nije bila nikome zazorna. Ovog puta, verovatno, radilo se o tom da jedan drugom ne smeta u komandi; odnosno, Rus je hteo da bude samostalan u akciji.

Posle te borbe, Karađorđe pohita na Drinu, da pomogne i na toj strani. Položaj Jakova Nenadovića postao je bio dosta težak zbog jakog nasrtanja Turaka iz Bosne. Sa njim je i na tu stranu otišlo nešto kozaka. U krvavoj borbi kod Loznice i na Tičaru, za koju sam Karađorđe javljaše vojvodama, da "batalie nigda veće nie bilo", gde se dva puna sata klalo i borilo prsa u prsa, Srbi slavno razbiše Turke i očistiše tako i zapadni deo svoga područja. Uspeh je, prema tom, bio potpun i na toj strani. On je, sem toga, osetno ublažio ranije protivnosti između Karađorđa i Nenadovića.

Međutim Austrija, koja je posle svog poraza izmenila politiku i približila se Francuskoj, pomišljaše u ovo vreme na nešto aktivniji rad u Srbiji. U razgovoru sa Meternihom Napoleon mu je 16. jula 1810 bio rekao: "Srbija mora jednog dana pripasti vama. Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome neću protiviti. Neće mi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima i da im dade za kneza Srbina. Neće mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vašu zaštitu i pod vaše jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti rusku zaštitu ili jemstvo, niti ruskoga štićenika kao kneza u Beogradu." Ali, mada tako slobodna od strane Napoleonove, Austrija je, ipak, zazirala i od Turske i od Rusije, ne želeći da ih nekim prepadom izazove i ogorči. Ona s toga ide polagano. Najpre upućuje u Srbiju svog pretstavnika, J. Paulića, koji je imao da bude jedna vrsta diplomatskog agenta i kome je bila namenjena uloga da ruskog pretstavnika učini izlišnim. On je došao u najnezgodniji čas, pred varvarinsku bitku, onda kad je Srbiji ruska pomoć bila preko potrebna. Karađorđe s toga, u dogovoru sa nekoliko starešina, odgovara Simbšenu, da oni tu pažnju Austrije mole za docnije vreme; drugim rečima, ona im sada nije trebala. Kad je doista trebalo pomoći, Austrija je to činila samo posredno, a počešće sa mnogo teškoća; dok je Rusija, mada joj se inače moglo dosta prebacivati, pritekla u pomoć vrlo aktivno, i to nekoliko puta. Ruski uticaj bio je sad jači nego ikad pre; i sam Karađorđe bio je ovog puta manje kolebljiv. Da pokažu koliko su odlučni u svojoj rusofilskoj politici Srbi, krajem 1810, šalju u ruski glavni stan jednu deputaciju, koja je imala: 1) da traži, kao najbitniju garantiju, ruske garnizone za srpske gradove; i 2) opet nacrt uređenja Srbije.