Međutim u unutrašnjosti, u skrovitijim mestima, stanje nije bilo tako nepovoljno. Naprotiv. Turci su postepeno izgradili čitav niz varoši, u kojima je bilo izvesnog prometa. Trgovaca i zanatlija bilo je i hrišćana i muslimana, a od XVI veka i dobar deo jevreja. Glavni naši manastiri, Peć, Dečani, Mileševo, Gračanica, Lesnovo i dr. nisu bili oštećeni. Za Ravanicu jedan putnik iz 1567. god. priča, da je Turci nikad nisu dirali i da su tu kaluđeri, i mimo zabrane, ipak ponekad tiho zvonili. Benedeto Ramberti u svom putopisu objavljenom 1539. saopštava, da u Mileševu "veću milostinju daju Turci i Židovi" nego hrišćani. Za Skoplje, dugo pošteđeno od uznemiravanja, piše Jakov Soranca 1575. god., da ima oko 3.000 kuća, sa stanovništvom muslimanskim, hrišćanskim i jevrejskim. "Tu sve živi o trgovini i prometu što nije vojnik i duhovnik". Sarajevo se diglo već u XV veku zahvaljujući Turcima; a Turci su razvili i nekoliko drugih naših gradova kao Peć, ranije samo crkveno sedište, Foču, Mostar, Travnik, Banju Luku. Nekoliko naših starih gradova i varoši dobili su turske nazive, jer su ih Turci u velikoj meri naseljavali i izgrađivali: Tako Kalkandelen - Tetovo, Jenji - Pazar - Ras, Čelebi - Pazar - Rogaticu, Ćuprili - Veles, Egri Palanku - Krivu Palanku, Aladža - Hisar -Kruševac, Đol - Hisar - Jajce, Taslidže - Pljevlje, Spahi - Kej - Aleksinac, Šarkej - Pirot i dr. Druga mesta dobila su imena po njima, kao Skender-pašina Palanka, Ferizović, Kačanik, Fetislam, Hasan-pašina Palanka, Derventa, Tuzla, Kulen-vakuf i sl. Naši su letopisi zabeležili, da je Hasan-paša 1476. god. "sazidao" Podgoricu. U tim gradovima Turci su stvarali jedan tip novih građevina, neoriginalnih ali tipičnih. Kuće su podvojene sa selamlukom za muške i haremom za žene; zidane su obično od slabijeg materijala (ćerpiča i drveta, sa čatmom), a izuzetno od kamena. Imaju mnogo izbočina ("ćoškova") i prozora, tražeći svetlosti, ali su, zbog sakrivanja žena, prozori snabdeveni drvenim dosta gustim rešetkama ("mušebacima"). Uz kuće su prostrane bašče i avlije; gde je moguće provedeni su mali vodeni kanali ("đerici"). Kuće su obično opkoljene velikim zidom i povučene. Mahale za stanovanje nisu mešane sa čaršijom, jer se htelo da se izbegne radoznalosti i onih s polja i onih iznutra, i jer se želelo da kuća ostane dom odmora i zadovoljstva. Kod muslimana je ona to i bila, u velikoj meri. Tu je opštio ženski svet isključivo i s toga se trudio da u kući stvori što više udobnosti. U našoj sredini oni su odomaćili ćilime i razvili tu vrstu domaće radinosti; šiljteta, dušeci, jastuci, jorgani njihovi su izrazi. Od njih potiču i izvesne vrste tankog tkanog svilenog veza. U našim starim kućama, u koliko se nalazilo stvari od svite, svile, velura i skupih tkanina, ostajalo je skoro samo na dvorovima i u domovima velikaša. S Turcima se kod nas odomaćila kafa i sve što je s njom u vezi. Za njihove vlade, iako ne njihovom zaslugom, uveden je i duhan.

Kad nisu ratovali Turci i mnogi od naših muslimana, koji su primili njihove navike, provodili su život sa razumevanjem za uživanje. Iz sopstvenih interesa i radi svojih porodica pazili su, da u njihovim sredinama ne bude potresa i teških nereda. S toga su i zaštićivali radni hrišćanski elemenat, koji im je omogućavao takav život. U mnogo gradskih mahala odnos između muslimana i hrišćana bio je s puno poverenja. Naročito su se poštovale komšiske veze. U mnogim muslimanskim kućama posluga je skoro po pravilu bila hrišćanska. Rajetin, istina, nije imao ista prava kao musliman; nije čak smeo da nosi i iste vrste odela; ali se u njemu ipak gledao čovek. Odnosi su se zaoštrili i pomutili tek docnije, kad su, izazvane željom za slobodom ili poticane s polja, učestale ustaničke akcije hrišćana i turski porezi.

Od svih tereta i obaveza koje je naš narod imao u Turskoj najteže je svetu padao danak u krvi. Njega su morali davati svi nemuslimani sem Jevreja i Jermena i sem onih koji bi za naročite zasluge bili od tog oslobođeni. Od njega su bile izuzete i one u nas retke oblasti, koje su same priznale tursku vlast. Taj danak se kupio obično svake godine između muške dece od 8-12 godina, ali ne uvek u istim pokrajinama, nego u raznim, ali tako da se turnus obnavljao svake pete godine. Ukupan broj jednog godišnjeg kupljenja iznosio bi do 3.000 dece. U vremenima kad je trebalo bržeg zanavljanja vojske taj bi se rok smanjivao, a menjao bi se i turnus pokrajina. "Najstrožije i najnečovečnije kazne očekivale su svakog oca, koji bi popustivši roditeljskom srcu sakrio koje svoje dete". Da bi spasli decu poneki su ih sakatili, a u varošima su se trudili da ih mitom otkupe. Sva pokupljena deca bila bi poturčena. Uzimali su ih za adžami-oglane i vaspitavali za janičare. Bolji od njih, imoglani, odgajani su u seraju, u posebnom internatu. Ponajbolji su prevođeni u sultanovu gardu, i njih je očekivala lepa karijera. Tako se hrišćanskom, u glavnom slovenskom krvlju zasnivala glavna turska vojska, ona koja je rešavala sve pobede XVI veka. Ovim putem je i na turski dvor i u tursku vojsku došao velik broj našega elementa, koji je ponekad, svestan svoga porekla, kao čuveni Mehmed Sokolović, bivao od koristi svome bratstvu i svome zavičaju. Ali najveći se broj sasvim odnarodio i ponekad bio prema hrišćanima čak revnosniji od samih Turaka.

Sasvim je pogrešno mišljenje, da u Turskoj vojsci nije bilo i Srba. Njih nisu puštali samo među janičarske jedinice, niti su im davali viša zapovednička mesta. Ali zna se dobro, da je bilo i Srba spahija (istakli su se i održavali u XVI-XVII veku Raškovići i Miloradovići); da su, kao u Rudinama i Banjanima, postojale srpske nahiske vojvode; da su Srbima poveravani čak i neki gradovi da ih čuvaju ili da im budu zapovednici. Da su služili kao delije i martoloci poznato je u dovoljnoj meri. Za izvesne zasluge, ili u znak poverenja zbog dotadašnjeg držanja, turske vlasti su čak izvesnim oblastima davale pravo, da u njima ne bude muslimanskog stanovništva. Takve povlastice imali su, po V. Skariću, neki krajevi oko Vlašića i između Vrbasa i Sane.

Snagu Turske omogućili smo mi. Naš rascep i naša neuviđavnost dali su im uslove za pobedu; naš zemljoradnik ih je hranio i snabdevao; naša krv ih je obnavljala i davala im svoje najbolje delove da bi se razvili i održali.