Istorija

Istorija Srpskog naroda

Turski zamah

 
Pismo, kojim su se služili ti muslimani, bila je ćirilica, koja se još u naše dane zvala "stara srbija" i "srpsko pismo", i koja je bila u opštoj upotrebi sve do kraja XIX veka. Izvesni naučnici davali su tom pismu naziv bosančica, a jedan se trudio dokazivati da je ono nastalo bez veze sa ćirilicom ostalog srpskog područja, što je skroz pogrešno. To pismo primili su i sami carigradski Turci, i to neposredno od Srba, i služili su se njim u opštenju ne samo sa slovenskim susedima, nego čak i sa mletačkim i mađarskim vlastima. Znali su dobro da je to pismo bilo osvojilo celi Balkan sem grčkog područja; njim su pisali Srbi, Bugari, jedan deo Hrvata, Rumuni i izvesni albanski gospodari, i to, u ovo vreme, pretežno u srpskoj redakciji. Prvo sultansko pismo, sa carskom titulom, pisano srpski i ćirilicom, uputio je sultan Murat II 10. jula 1430. Dubrovčanima. Takvih sultanskih pisama Sulejmana Veličanstvenog ima očuvanih preko stotine, i to ponajviše u dubrovačkom arhivu. Srpski i ćirilicom pisan je i mirovni ugovor između sultana Bajazita II i mađarskog kralja Ladislava 1498. god. kao produženje ugovora od 1495., koji je izgleda bio isto tako pisan. I što je vrlo važno, takva pisma slali su ponekad sultani i svojim namesnicima u Bosni i Hercegovini. Sam sultan Bajazit II piše tako tri-četiri puta hercegovačkom sandžak-begu. Turske paše, kapetani i poslovni ljudi vode svu prepisku sa susednim vlastelama samo tako; tako im i te vlasti obično odgovaraju. Jovan Zapolja pisao je tako 1537. god. sandžak-begu u Srbiji Mehmedu Jahijapašiću. Očuvana su srpska pisma muslimanskih velikodostojnika čak i caru Ferdinandu Austriskom. Srpski jezik upotrebljavao se i na Porti, gde je mnogo paša i dvorskih ljudi bilo poreklom sa naših strana. Za Mehmeda II priča se, da je naučio srpski od sultanije Mare, a govorilo se, da je i Sulejman Veličanstveni razumevao taj jezik. "Pavle Javijus u svome memoaru o Turskoj, koji je napisao za Karla V (god. 1531) veli da u Turskoj Carevini, posle turskoga, kao jezika kojim sultan govori, i arapskoga na kojem je Kuran pisan, najveće važnosti ima jezik slovenski, kojim i janičari govore".

Ne treba, međutim, misliti ni to, da je turska tolerancija bila uvek širokogruda i tih prvih godina. Naprotiv, njihove vlasti, a to ponekad i vrlo visoke, izvodile su izvesne postupke koji su mogli da duboko uvrede. Turci su nekoliko najlepših crkava pretvorili u džamije, tako, na pr., sjajnu Sv. Sofiju u Carigradu, crkvu Sv. Dimitrija u Solunu, našu lepu Banjsku, Bogorodicu Levišku u Prizrenu, sasku crkvu u Novom Brdu i dr. Starog Janju Kantakuzenova iz Novog Brda car je dao nemilosrdno pobiti s celom porodicom, sa dva brata i osam sinova. Bilo je nasilnog raseljavanja izvesnih gradova srpskih i arbanaskih. Upravni sistem nije bio načelno antihrišćanski, ali kako su hrišćani bili borci protiv Turaka, to se, u besu i osveti, nisu štedele ponekad ni hrišćanske svetinje. To je, prirodno, ostavljalo zlu krv, naročito kod i inače uniženog sveštenstva, koje je međutim bilo najobrazovaniji deo naroda i u njemu vršio najači uticaj.

Konstantin Janičar, koji nije voleo Turke i koji piše protiv njihova imperializma, priznavao je njihovu dobru upravu XV veka. Za hrišćane kaže, da je car vodio brigu o njima i da je tačno poznavao njihovo stanje. "Oni daju caru telos ili danak na svaku godinu od svake glave po 40 aspri. Pored toga ti isti hristijani daju još i svojoj gospodi kojih su podanici, i koji se zovu timerler, i to od svake glave polovinu carskoga danka i desetak od svega žita i kuluk. Ali, vanredne poreze na daju nikad caru ni svojoj gospodi. Kad pak careva vojska prolazi ne sme niko ići kroz useve, niti kakvu štetu činiti, niti od koga što protiv njegove volje uzimati." Posebni nadzornici, haršoridi, sa vrlo velikim punomoćstvima, četvorica na broj, obilazili su stalno careve zemlje i nadgledali državne poslove i vršenje vlasti, želeći da se nikom ne učini ni najmanja nepravda. Stanovništvo evropskih pokrajina držalo je zemlju, koja je bila sultanska odnosno državna na osnovu tapija kao zakup, plaćajući određene namete. Crkvena imanja, kao vakufi, bila su oslobođena dugo vremena od nameta, a i kasnije porezi na njih bili su relativno mali. Sveta Gora plaćala je, na pr., sva 2.000 talira.

Samo to stanje nije moglo dugo trajati. Ogromna teritorialna raširenost Carevine onemogućavala je nadzor i davala maha ćudima i prohtevima pojedinaca. Duga ratovanja crpla su finansisku snagu države i izazivala nove namete i terete. U finansiskim stvarima Turci kao vojnici nisu imali mnogo iskustva i dosta rano su počeli da se muče s traženjima novih izvora. Bogate rudnike u našim zemljama nisu umeli da održe, iako su pokazivali razumevanja za njihov značaj i izdavali posebne kanuname sa povlasticama za rudare. Iz rudarskih glavnih mesta, kao što behu Novo Brdo, Srebrenica, Trepča, Rudnik i dr., povukao se brzo mletački kapital, a postepeno i dubrovački, a Turci niti su znali niti mogli da ga zamene drugim. Glavni teret novih nameta snosila je u glavnom hrišćanska raja kao glavni radni elemenat i proizvođač, pošto su prihodi od carina, usled čestih ratovanja, podbacivali u velikoj meri. Već moćni Sulejman Veliki morao je da podiže poreze. Baš 1530. god. zabeležio je jedan ugledni putnik, Benedikt Kuripečić, kako se svet u Bosni tužio da se uvođenjem novih nameta pogoršalo ranije stanje. Čuveni Bartolomej Georgijević, koji je proveo više godina u Turskoj kao zarobljenik, priča dosta podrobno, kako su Turci cenili zanate i zanatlije, ali da su teško prolazili kod njih sveštenici, učeni ljudi i plemići, koji se nisu bavili ručnim radom. Turčin je bio praktičan i cenio je hrišćanina u koliko mu je bio koristan; za neproduktivne elemente imao je i on sam dovoljno kandidata. Od druge polovine XVI veka dažbine i tereti postaju sve teži. Njih su uterivali haračlije, koji su vremenom postajali sve bezobzirniji, jer je osiromašeni narod sve manje mogao da plaća. I ta bezobzirnost i njihova lična obest i sebičost načinili su od njih skoro najozloglašenija lica u narodu.

Teško stanje hrišćana, a Srba naročito bilo je posebno u onim krajevima, kuda su prolazile velike turske ordije koje su se kretale prema Ugarskoj i Austriji. Naročito je bio na muci svet duž velikog druma, koji je vodio dolinom Morave na Beograd i Osek i preko Prištine na Drinu i odatle dolinom Bosne i Vrbasa prema zapadu. Ovaj drugi od sredine XVI veka nije imao posebnog značaja, dok je moravski bio glavna vojna arterija kroz sve vekove. Stanovništvo u tim oblastima bilo je na udarcu i moralo je vojsci i raznim vojničkim i građanskim licima koja su tuda prolazila praviti različite i ne male ustupe. S toga se svet, koliko je mogao, sklanjao sa tih mesta u obližnje šume, koje su bile teže pristupačne. Na putnike, koji su tuda prolazili, ostavljala je zemlja nepovoljniji utisak nego što je u unutrašnjosti u stvari bilo; ljudi sami kao da su hteli, duž toga puta, da više izazovu sažaljenje nego različite prohteve. Nije, u ostalom, narod bez teškog iskustva stvorio poslovicu "Teško zemlji kuda vojska prođe". Od Palanke do Jagodine, prema opisu Hansa Derživama iz 1553-55. god., sve je bilo manje-više "pusto i neobrađeno", "s obeju strana (puta) sve je bilo pusto, zabataljeno i zaraslo sitnogoricom." Isto tako i oko Niša "sve je bilo pusto i zaraslo". Domaćin i njegova deca u jednom srpskom selu kraj puta dali su mu razumeti da su od daljih ljudi, čak od plemstva; "imali su još i bolje odeće i malo srebrnoga posuđa, ali ih nisu smeli upotrebljavati".