Muzika

Flauta

 

 

Flauta spada u grupu drvenih duvačkih instrumenata, jer je prvobitno pravljena od abonosovog drveta. Ali vremenom se usavršavala i sada se pravi od plemenitih metala (najčešće srebra i zlata).

Sastoji se od tri dela; glave, srednjeg i zadnjeg (trećeg) dela. Na glavi se nalazi bočni otvor, odn. usna. Preko nje se uduvava vazduh i on pravi vazdušni jezičak.

Drugi deo ima klapne i pritiskom na njih omogućava se dobijanje tona, (podrazumeva se i uduvavanje vazduha). One mogu biti popunjene, ali su najkvalitetnije klapne sa otvorom. Time se postiže pravilno držanje instrumenta. Levi palac svirača naleže na ovaj (srednji) deo instrumenta, a tonovi, koji se mogu dobiti na njemu su srednjeg registra.
Na trećem delu se takođe nalaze klapne, koje omogućuju dobijanje tona, ali u ovom slučaju nešto niže intonacije. Na njemu se mogu odsvirati najdublji tonovi c¹ i cis¹ .
Tonski opseg kod flaute iznosi od c¹ do c⁴ , ali je najlepša boja srednjeg registra, od g¹ do g³ . Notacija se vrši u violinskom ključu.
Koristi se kao solo instrument, ali je zastupljen u orkestru, a i u kamernim ansablima. U XVIII veku su najviše pisane sonate i svite Johana Sebastijana Baha, i Georga Fridriha Hendla i koncerti Jozefa Hajdna i Volfganga Amadeusa Mocarta.

Primer:  Svita iz baleta”Ščelkunčik” VII stav, igra frula (Petar Iljič Čajkovski)
             Sonata II  Es-dur, g-mol, Es-dur - za flautu, violinu i čembalo (Georg Fridrig Hendl)
             Koncert za flautu u G-duru (Antonio Vivaldi)