Tiho
avgustovsko veče još više ga je omamilo. Predmeti i drveće, oko
njega, kao da rastu neverovatnom brzinom. U ušima oseća pištanje
i njemu do sada nepoznati pritisak. Dva puta se spotakao o kamenje,
na stazi, koju i ne primećuje. “Kako je mirno i tiho ovo avgustovsko
veče... A sutra, u ovo vreme, biću u autu sa roditeljima, na auto
putu kroz Nemačku.”
-Hajde sine, probudi se. Vreme je da se pripremimo za put. – Osetio
je majčinu ruku na obrazu.
Kada je ušao u kuhinju, svi su već sedeli za stolom, na kojem
je postavljen doručak. Baba je odmah ustala i otišla do šporeta,
da donese tek uzavrelo mleko. Deda ga netremice posmatra. Beonjače
su mu požutele, a lice mu deluje još starije.
-Sine, da doručkujemo pa da krenemo.
-Ne mogu. Nisam gladan.
-Nemoj da me sekiraš. – Vida pokušava da prikupi snagu kako joj
glas ne bi drhtao. – Moraš nešto da jedeš. Ko zna gde će te uz
put moći da stanete i kupite nešto za jelo. U tim restoranima
i onako služe bajatu hranu.
-Dodji kod dede da probaš suvo meso... To je ono što smo nas dvojica
spremali.
-Ne mogu. Zapakuj mi baba malo mesa i sira, ješću kada negde stanemo
da se odmorimo. Sada stvarno nisam gladan. – Pošao je prema izlazu.
-Gde ćeš sada?
-Idem do štale.
-Nemoj u štalu u novim patikama.
-Mama, molim te...
Prvo je osetio topao vazduh i ustajao miris sena, kada je ušao
u štalu. Vezulja još uvek leži, kao i krave koje polako preživaju.
Jedino je Jelonja na nogama. Ovce u toru, stoje pored vratnice,
očekuju, kada su ga videle, da ih otera na ispašu. Keruša Galja
mu se mota oko nogu. Sunce se već podiglo iznad borova više kuće.
Kada se ponovo okrenuo prema kući, video je da su i ostali izašli.
Otac u rukama drži dve torbe. Majka u jednoj ruci drži paket,a
u drugoj mladicu bora u saksiji. Baba čvrsto steže zavežljaj suvog
mesa i sira. Ne skida pogled sa Borivoja, kao i deda, koji se
s vremena na vreme podštapa.
-Hajde da se pozdravimo, pa da krećemo... Tata, vidimo se. Javićemo
se, kada stignemo. Majko... Vidimo se majko.
Nada se ljubi sa svekrom i svekrvom. U očima joj se naziru suze.
Dok Stevan i Nada stavljaju putne torbe u automobil, Borivoje
stoji naspram babe i dede, koji i dalje ćute i netremice ga gledaju.
-Deda, ako ne moraš, nemoj da prodaš Jelonju.
-Neću domaćine. – Janko ga zagrli obema rukama i svoje usne prisloni
na njegov obraz. Borivoje oseća suvo lice i usne na njegovom obrazu.
U jednom trenutku mu se učini da mu se obraz ovlažio, ali samo
na trenutak. Ne zna koliko je dugo stajao priljubljen uz Janka.
Kada su se odvojili jedan od drugog, Vida je i dalje stajala ispred
njega.
-Sine hoćeš li da pojedeš ovo meso i sir?
-Hoću baba.
Vida ga je stegla iz sve snage, on se uvija u leđima, ali ga ne
boli. Na licu oseća njene poljupce i suze.Pre nego što je ušao
u auto, ponovo ih je pogledao. Učinili su mu se mnogo stariji
nego što stvarno jesu.
Oči su mu pune suza. Otvorio je prozor na autu. Više ne vidi babu
i dedu. Dva bora, na vrhu livade, ne vidi dobro, od zamućenih
suznih očiju. Ne sme da ih dodirne, jer oseća da bi u tom trenutku
suze počele da teku, bez mogućnosti da ih zaustavi. Levo od puta
je Nevenina kuća. Za trenutak mu se učinilo da je kod kapije video
smedju devojčicu u crvenom džemperu i farmerkama. Otac i majka
ćute. Samo Stevan s vremena na vreme prokomentariše kako mu oči
suze zbog duvanskog dima.
