Posle ruskog posredovanja Sulejman-paša bio je smenjen i premešten za vezira u Bosnu, a Marašliji je povereno da vodi srpske poslove. On je potom došao u Beograd. Ali mu Porta ipak nije dala potpuno slobodne ruke. Nemajući punog poverenja ni u Srbe, ni u njihove ruske prijatelje, Turci nisu hteli da im dadu pravu samoupravu. Ičkov mir je bio sklopljen u izuzetnim prilikama i kao krajnja mera ustupaka i na nj se s toga nije htelo vraćati. I sami Srbi bili su unapred voljni da u ponečem popuste; tako su, na pr., pristajali da mesto muhasila u Beogradu bude vezir, i nisu pravili pitanje od broja i sastava vojske u "carskim" gradovima. Politika Porte sastojala se, u glavnom, u ovom: Srbima ne treba dati ništa na pismeno, nego valja usvesti bolji red i zavaravati ih obećanjima. S toga su postavili za vezira u Beogradu samog Marašliju, u koga su oni imali poverenja, i koji je vešto balansirao. I, doista, Srbi od Porte nisu dobili ništa pismeno potvrđeno, nego su sve pogodbe između Miloša i Marašlije svršavane usmeno. Ali je srpski uspeh bio ipak velik i vidan. Zemlja je bila smirena i u glavnom u narodnim rukama; Miloš je imao ugled pravog narodnog gospodara i nesumnjiv uticaj; i samouprava je uvedena putem svršenih činjenica. U jesen 1815. god. Srbija je mogla počinuti. U nju se vratio mir, koji je potrajao godinama i oporavio zemlju od mnogih neduga.

Samouprava Srbije sastojala se u ovom: Srbi su sami kupili danak; uz turske muselime sudili su Srbima i njihovi knezovi; spahiski prihodi određeni su tačno po beratima. U Beogradu su Srbi dobili svoju Narodnu Kancelariju kao najviše administrativno i sudsko telo. Miloš je bio vrhovni srpski knez i neka vrsta srpskog paše uz Marašliju. U fermanima, koja je Porta 1816. god. uputila u Srbiju o samoupravi nije bilo ni reči, nego su u svakom posebice označavane izvesne povlastice. Važno je bilo, da su iz gradskih posada bile isključene janjičarske porodice, ali je ta odluka ostala "uvek mrtvo slovo na hartiji". Ni pred ruskim ni pred austriskim poslanikom Porta nije htela priznati otvoreno, da je Srbima dala samoupravu, makar i vrlo ograničenu, nego je to označavala samo kao pravice. "Ako je neko pristao na neke pogodbe", govorilo se na Porti austriskom poslaniku, "Porta ih ignorira ili treba da ih ignorira". Porta bi se, vrlo verovatno, pobrinula da učinjene ustupke i smanji, da se nije u to vreme javilo posredovanje Rusije, koje joj je pokazalo da je srpsko pitanje ozbiljnije nego što su u Carigradu mislili.

Kad je sredio odnose s Turcima toliko, da je mogao raditi u miru, Miloš je hteo da sredi i odnose u zemlji. On je bio nesumnjivo glavna ličnost Srbije toga vremena. Ali ne i jedina. Petar Moler, jedan od najaktivnijih vođa za vreme emigracije, čovek borben i ambiciozan, bio je 1813-1815. god. glavni poverenik Milošev za sve narodne poslove. On je tražio od Miloša da u Srbiji deli vlast s njim i njegovim saradnicima protom Matijom i Pavlom Cukićem. Uvela bi se, dakle, tetrarhija, a svaki bi od njih imao po tri nahije pod sobom. Miloš nije bio čovek koji bi lako delio vlast sa drugim, a primer Karađorđeve borbe s vojvodama kazivao mu je dovoljno kakvom bi sve scenama imao da se nada. Mudar, on je sačekao da se svrši borba s Turcima i sa svima je sarađivao prividno sklon na popuštanja. A kad je bio siguran da je prebrinuo prvu brigu s Turcima on je primio borbu i s tim unutrašnjim protivnicima. Molera je dao pretući na jednoj narodnoj skupštini i optužio ga je Marašliji kao buntovnika koji hoće novi rat. Vezir je potom naredio da se Moler udavi. Melentija Nikšića, koji je krajem 1815. god. postao vladika, ubili su Miloševi ljudi u samom vladičanskom konaku. U proleće 1817. digli su bunu protiv Miloša Pavle Cukić i knez Sima Marković, koji su hteli da se vrati Karađorđe. Buna je bila brzo ugušena, a buntovnici su svoj podvig platili glavama.

Najopasniji takmac Milošu bio je ipak Karađorđe, čiji je glas u narodu, i pored neuspeha od 1813. god., bio ipak velik. Za vreme ustanka 1815. god. njegovo je ime češće pominjano i izražavala se želja da se vrati.

Karađorđe bi sigurno rado došao u Srbiju, da nije morao čekati na odobrenje ruskog dvora. A taj je nalazio da u to vreme, kad je tek uspostavljen red u Evropi i osveštano načelo legitimnosti, nije nimalo oportuno da se počne nova borba s Turcima, koja je na sebi nosila karakter revolucije. Rusija je s toga preporučivala i Srbima i Turcima sporazumevanje i mir. Kako Karađorđe nije došao u Srbiju odmah, dok se Miloševa vlast nije učvrstila i dok je u narodu još bilo vere, da je on, ipak, najača ličnost za slučaj novih borbi, njegova je zvezda počela da tamni. U zemlji su njegovi protivnici naglašavali kako sve može da ide i bez njega, i to da ide sa manje žrtava i sa više vidne koristi. Kako u Rusiji, iz vrlo providnih motiva, Miloš imenuje za narodnog pretstavnika Petra Dobrnjca, Karađorđevog najljućeg protivnika, tako isto i u Srbiji njegovi ljudi rade protiv Karađorđa da ga, udaljena od zemlje, crne i potcenjuju.