Položaj srpskih emigranata u Rusiji, kao položaj svih emigranata uopšte, postajao je sve više težak. Nešto tužbe koje su stizale protiv njih iz Srbije; nešto što je popuštalo prvo sažaljenje prema njima; nešto što su i sami postajali pomalo teški - tek srpski emigranti osetiše da je pažnja ruskih vlasti prema njima postojala sve manja. Pomoć im se počinje izdavati neredovno; javljale su se i sitne šikane; bivalo je i sukoba. Život dodija, i mnogi, pa i sam Karađorđe, stadoše pomišljati na samoubistvo. U nevolji, bez otadžibine, a misleći stalno na nju i na svoje u njoj; prodavajući poslednje što im je ostalo od starog gospodstva; puni prebacivanja i sebi i drugima za mnoge postupke, ljudi se ozlobiše i pozavađaše. S toga je Karađorđe išao lično u Petrograd, da uredi stvari i da vidi da li se može vraćati u Srbiju. Novi sukobi s Dobrnjcem i nove neprijatnosti zbog Miloševa opadanja doprineli su mnogo da njegovo razdraženje počne postajati trajnije i goniti ga na odluku da pođe u Srbiju. Bunu S. Markovića i P. Cukića Miloš je iskoristio trostruko. Najpre, da se i opet oslobodi najkraćim putem opasnih protivnika; zatim prema Turcima, da podvuče svoje držanje kao lojalno, za razliku od Karađorđevih ljudi koji traže borbu; i najzad prema Rusima, da im ukaže kako neće biti moguće nastavljati od njih preporučivanu turkofilsku politiku, ako u zemlju budu pušteni emigranti. Radi toga ruska vlada, koja je nešto ranije bila izdala pasoše srpskim vođima, povlači te dozvole i zabranjuje im prelazak. Učinila je to i iz obzira prema Turskoj. Karađorđev prelazak sigurno bi se tumačio ne kao svojevoljan, nego kao stvar koju je Rusija odobrila sa nekom tajnom namerom. Ruski službeni referat to podvlači naročito: "I sam Crni Đorđe i srpske starešine to će dokazivati, sa namerom da na taj način povećaju broj svojih pristalica". S toga bi zaključeno, da se srpski vođi, istina s udvostručenom penzijom, stave pod nadzor, a Karađorđe da se odvoji od njih i uputi u Novomirgorod, koji je sam bio izabrao. Tim povodom Mih. Gavrilović tačno kaže: "Karađorđe i njegovi drugovi u izgnanstvu interesovali su Rusiju u toliko u koliko su predstavljali Srbiju; njeno interesovanje nije bilo za njih lično već za narod, čiji su predstavnici oni bili; prirodno je što je ova njena pažnja odmah otišla opet Srbiji i novom njenom predstavniku; ona je tražila dodir sa narodom i njegovim novim starešinama, a ne s onima koji su izišli iz zemlje".

U Besarabiji Karađorđe beše došao u vezu sa pretstavnicima tajnog nacionalnog grčkog društva, "Heterije", čiji je cilj bio najpre obnova stare Vizantije, a posle oslobođenje svih hrišćana u Turskoj Carevini i obrazovanje federacije hrišćanskih naroda na Balkanu sa grčkom hegemonijom. Grčki naučenjak M. Laskaris utvrdio je, da Karađorđe i ranije, još u Srbiji, imao veza sa grčkim lokalnim pokretima, i da je bio poznat u krugovima njihovih rodoljuba. Karađorđa je upoznao s grčkim planovima heterista Đorđe Olimpija, zvani kapetan Jorgać. On je tajno uveo Karađorđa u Galati kod Jaša u kuću princa Konstantina Ipsilantija, gde je bio primljen za člana Heterije i gde je položio zakletvu da će raditi na oslobođenju hrišćana. Heteristi su mnogo polagali na Karađorđa kao bivšeg šefa jedne revolucije i radi glasa koji je bio stekao i u Srbiji i na Balkanu. Zbog toga oni pomažu bivšeg Vožda da se vrati u Srbiju, gde bi mogao povesti narod u novu borbu. Njihov čovek, zamenik ruskog konzula u Jašu, dao mu je novac i pasoš na ime ruskog plemića Mihaila od Leonarda, da ide tobože na lečenje u Mehadiju. S Karađorđem, koji se prerušio i dao obojiti svoje već posedele kose i brkove, išao je Jorgać, jedan Grk i Voždov pisar Naum. Na putu, u Novoj Palanci, oni zamoliše da preću u lađu i putuju vodom, što im mesne vlasti dozvoliše ne znajući s kim imaju posla. Kad su se već dočepali lađe, Karađorđe i Naum, nije im bilo teško naći načina da pristanu uz srpsku obalu, 28. juna 1817.

Kad je prešao u Srbiju Karađorđe je otišao u Veliku Planu, svom kumu Vujici Vulićeviću, koji ga je još godinu pre toga zvao da dođe u otadžbinu. Vožd mu kaza, da bi imao više uspeha i odziva, kako je došao po zapovesti ruskoga dvora da počne nov rat s Turcima. Ali zamolio je odmah Vujicu da obavesti Miloša o njegovu dolasku i da ga pozove na sastanak.

Može se misliti kakav je utisak učinila na Miloša vest o Karađorđevom dolasku. On sam veli da se "prenerazio". Primiti ga značilo je sam pomoći glavnog takmaca, još uvek popularnog i veoma opasnog i po ličnim osobinama i po uticaju, i dati povoda Turcima za kakve oštrije mere. Ali je bilo još teže odbiti ga silom, pa izazvati, možda, građanski rat, u kome Miloš teško da bi odneo pobedu. Ostajalo je, ako se to neće, samo troje: ili da se Karađorđe protera iz zemlje, ili da se preda Turcima, ili da se potajno ubije. Proterati ga nije bilo lako. Ako se Karađorđe usprotivi onda bi se morala upotrebiti sila, pa bi to moglo dovesti do sukoba, a izazvalo bi i oštru osudu s mnogo strana. Sem toga, Karađorđe se mogao i vratiti ponovo. Predati ga Turcima bilo bi više nego nepopularno; Miloš je dobro znao, da bi to po njega lično moglo biti, posle svih pokolja koje je učinio dotad, i vrlo opasno. Ostajalo je još samo potajno ubistvo. Na nj se Miloš rešio, kako veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekim knezovima u Beogradu; drugi dokazuju, da je Miloš dobio za to naredbu od vezira, koga je obavestio o Karađorđevom dolasku a koji je odmah tražio da se obračun s njim brzo svrši. U stvari, Miloš je lično u takvom postupku video jedini izlaz.

Knez Miloš uputio je 7. jula poverljiva čoveka Vujici sa naredbom da Karađorđe bude ubijen. Vožd, koji se nadao sastanku s Milošem, ostao je za to vreme potpuno neaktivan. Ta njegova pasivnost ne da se lako objasniti, ali je bila očevidan dokaz, da Karađorđe nije više onaj stari pregalac. U selu Radovanju, u jaseničkom srezu, Karađorđe je mučki ubijen, na spavanju, 13. jula 1817. Ta mučenička smrt digla mu je još više glas u narodu, a Miloš, suviše sebičan i bezobziran, dobijao je sve jaču i nepomirljiviju opoziciju u narodu. Kad je 6. novembra iste godine tražio i dobio od Skupštine priznanje naslednog kneževskog dostojanstva on je postigao jednu živu želju, ali svoju popularnost tim nije podigao. Međutim, Porta to priznanje nije odobrila jer je izlazilo iz okvira ustupaka koji su mogli biti činjeni Srbiji, a da ona ne dobije karakter države. Priznavanje kneževskog naslednog dostojanstva pokazalo bi to nesumnjivo.