Za vremena bana Stepana Bosna se počela dizati i ekonomski. Trgovački promet s Dubrovnikom i Primorjem postao je življi. Kao u Srbiji i ovde eksploatacija rudnika donosi državi bogate prihode. S banom Stepanom počinje i kovanje bosanskog novca. Dok je ban Mladen kovao svoj novac oponašajući mletačke srebrene groše kao i Srbi, dotle je ban Stepan približio svoj tip novca dubrovačkom. Ima čak njegova novca, koji s jedne strane imaju bosanski, a s druge dubrovački natpis. Njih je ban Stepan kovao po dubrovačkim kalupima, možda s namerom da ujednači odomaćenu vrstu novca. Upada u oči, da u Bosni nema onako monumentalnih crkvenih građevina, kakve se u isto vreme podižu u Srbiji ili u Dalmaciji. Možda bi razlog za to mogli tražiti u nejedinstvenosti vere u zemlji i u čestim verskim sukobima, iako je teško protumačiti: zašto bar katolička crkva nije bila preduzetnija u tom pogledu, da lepotom i veličinom svojih hramova pravi utisak na bogumile i pravoslavne.

Srpski gospodari iz Huma prešli su delimično pod vlast bosanskog bana, a delimično su se povukli na susedno područje trebinjskih drugova. Borbe na granici pretvorile su se u četovanje. Naročito strada stoka i trgovački karavani. Dubrovačka Republika krivila je za to ponajviše uglednu vlasteosku kuću Branivojevića iz Stona, koja je bila u vezi s porodicom Vojinovića, jednom od prvih kuća u srpskom kraljevstvu. Kad je Dubrovnik sam došao u opreku s kraljem Stevanom zlo se samo pojačalo. Dubrovački trgovci behu se u Ostrvici, na Rudniku, solidarisali s ljudima kralja Vladislava. Kralj Stevan smatrao je, da su to oni učinili u sporazumu sa svojom vladom i gledao je u tom, prirodno, akt neprijateljstva. S toga je verovatno da su napadaji pograničnih vojvoda Branivojevića i gatačkog Vojina bili njegov odgovor na taj postupak. Srbi su s povećom vojskom napali dubrovačku oblast i naneli joj grdne štete. Dubrovčani, u nevolji, poslaše dva građanina da umire kralja Stevana, a u isto vreme zamoliše i Mletačku Republiku da se zauzme za njih. Ova je to odmah i učinila, prekinuvši sve trgovačke veze sa Srbijom. Dubrovačke hronike spominju da se tom prilikom zauzeo za njih i ban Stepan. Do mira je najzad došlo 26. marta 1326. Dubrovčani su se posle toga svirepo osvetili Branivojevićima. Ovi su, i posle mira, nastavljali svoja pljačkanja, ali su doskora pali u dubrovačke ruke. Iako su bili ozloglašeni i svojevoljni, za Branivojeviće su se ipak, radi njihovih porodičnih veza, zauzimali i srpski dvor, i bosanski ban i vojvoda Mladen, rodonačelnik Brankovića, i vojvoda Vojin, tast Brajka Branivojevića, ali uzalud. Dubrovčani su baš ovog Brajka umorili glađu, držeći ga zatvorena u jednom kavezu, na javnu sablazan. Drugog brata, Branoja, osudio je srpski sud na smrt i kazna je izvršena u Kotoru, pošto su Dubrovčani podmitili sve uticajne ličnosti i silom sprečili njegovu majku da ode kod kralja Stevana i izmoli milost za sina.

Posle propasti Mladena Šubića jedan deo hrvatske vlastele preneo je svoju mržnju na celu njegovu porodicu. Bilo je s toga za Šubiće dosta teških dana, iako se oni, još za vremena, behu izjasnili protiv postupaka svog nepromišljenog bratstvenika i čak delimično stupili i u savez protiv njega. Ban Stepan je stajao na njihovoj strani. U borbi protiv kneza Nelipića, pod tvrdim Kninom, 1324. god., stradale su uz Đuru Šubića i bosanske pomoćne čete. Dve godine docnije, kad je kralj Karlo opremio vojsku da skrha ojačanog Nelipića, kao nedavno bana Mladena, ban Stepan je išao zajedno s mađarskim kraljem, ali nisu imali velika uspeha. Bolje sreće beše Stepan u Primorju, gde je bez velika otpora zauzeo čitav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajući jedini Omiš. To je, izgleda, bila naplata za pomaganje Šubića u ovim borbama.

Za čudo je, da u vreme od 1324-1328. god. Srbija nije preduzimala ništa, da povrati izgubljeno humsko područje. Šta više, ban Stepan je u to doba održavao veze sa srpskim dvorom i pograničnom srpskom vlastelom od uticaja. Verovatno je to došlo s toga, što je kralju Stevanu trebalo izvesnog vremena da sredi zemlju posle građanskog rata, što je ušao u izvesne akcije protiv Vizantije, pa je izbegavao nove sukobe s protivnikom koji je bio od vrednosti i sam po sebi, a i po vezama s mađarskim kraljem, koji je stajao iza njega.

Kralj Stevan je posle smrti svoje žene Teodore nameravao da se oženi ćerkom Filipa Tarentskog (još 1323. god.). Taj mu je brak trebao radi veza sa anžujskim dvorom, da preko njega oslabi politički značaj i zaleđinu sukoba s kraljem Vladislavom, Dragutinovim sinom. Stevan je čak, radi tog braka, obećavao preći u katoličku veru i uticati na izmenu crkvenih odnosa u svojoj zemlji. Ali njegova ponuda, koju su preporučivali Dubrovčani nije uspela, možda iz obzira prema Vladislavu, čije su veze s Anžujcima bile starije i dublje. Kad nije uspeo na toj strani, Stevan se obratio Vizantiji. Tamo je kao suprugu dobio 1324. god. dvanaestogodišnju Mariju Paleologovu, bratičnu Simonidinu, a unuku napred pominjatog i navođenog Teodora Metohita. Otac nevestin, sinovac cara Andronika II, Jovan Paleolog, bio je duže vremena namesnik u Solunu i dobro obavešten o prilikama u Srbiji. Ovaj brak Jovanu je dobro došao da ostvari svoje davne želje za jednom posebnom državom, koja bi imala Solun kao glavni grad, a Maćedoniju kao svoje područje. Taj deo Vizantije odredio je još ranije car Mihajlo Paleolog ocu Jovanovu Konstantinu. U tom pravcu pomagala su ga dva njegova šuraka, braća Metohiti, zapovednici Strumice i Melnika. Sa pomoću srpskog kralja taj bi plan mogao lako da se pretvori u delo. Posle Marijine udaje, on je sa ženom došao zetu u goste, "na viđenje", i tu je živo radio da ga pridobije za taj plan. Stevan je doista pristao, i srpski napadaj i pustošenja, u vezi s Jovanovim četama, u serskoj i strumičkoj oblasti posledica su tog dogovora. Car Andronik, uplašen tom akcijom, ponudi Jovanu izmirenje i dade mu titulu ćesara. Ovaj se pokoleba i pristade da se vrati, ali se iznenada razboli i umre u Skoplju, na zetovu dvoru. Njegova žena, "stideći se Romeja zbog muževljevog ponašanja", ne htede da se vraća, nego osta u Srbiji. Stari Metohit beše uzeo na sebe ulogu, da uredi celu ovu stvar; možda je on uticao na cara da uputi u Srbiju jedno posebno poslanstvo, pored jednog njegova sina. Carevom poslanstvu pridružio se i čuveni pisac Nićifor Grigora, koji nam je dosta živo opisao ceo taj put, a koji je inače o Metohitu imao izvanredno visoko mišljenje. Na tom putu, prešavši Strumu, poslanstvo se s mukom probijalo kroz nedavno opustošena mesta i gust šiprag. Njihovi pratioci pevali su pokatkad na sav glas junačke pesme, koje su se razlegale po brdima i stenama kud su prolazili. Na putu su, po noći, iznenada, sreli neke ljude, omalena rasta, obučene u mrka odela od vune, runa, oružane kopljima i sekirama, a poneki i s tobocem strela, od kojih su se Grci u prvi mah uplašili, a koji su se, posle pozdrava pokazali vedri i pristojni. To su bili pogranični stražari, koji su nadzirali puteve i čuvali susedstvo od pljačkaških upada. U Strumici su, o Vaskrsu, gledali narodna kola, u kojima su igrali i stari i mladi. Za tri dana stigli su iz Strumice u Skoplje. Ovaj grad Grigori se učinio mali. Ćesarica, koju pisac prikazuje kao najumniju ženu svog vremena, pošto je pred Grima bolno oplakala muža, pristala je, najzad, da se vrati. Jedan član poslanstva, Tornikije, imao je s kraljem posebne pregovore i odmah se, bez ostalog društva, vratio caru. M. Laskaris ima pravo kad misli, "da je potreba povratka ćesarice bila samo jedan izgovor, koji su savetnici Andronika starijeg upotrebili da pošalju poslanstvo u Srbiju. Jer se u to doba obe stranke, t. j. i stranka deda i stranka unuka spremale za rat". Rezultat tih pregovora beše savez između Andronika II i Stevana, koji je prema starom caru imao izvesnih obzira i radi njegova blagog postupka prema njemu za vreme izgnanstva u Carigradu.