Mitropolit Vićentije Jovanović (1731-1737.) tužio se ruskoj carici Ani na neverovatne postupke austriske soldateske po Srbiji. Vojnici su grabili nemilosrdno po kućama, imanjima i po crkvama; "šta više nisu ostavljali na miru ni same mrtvace, nego su ih iskopavali iz grobova i s njih skidali što su od vrednosti našli". Oštre su isto tako i njegove pretstavke austriskim vlastima. Nije nikakvo čudo, što je svet, pod takvim prilikama, napuštao zemlju. Celo selo Dubnica iz paraćinskog kraja prebeglo je u Tursku. God. 1721. postojale su, po austriskom popisu 6.023 sesije u Srbiji, a 1726. samo 4103. U paraćinskom okrugu od 341 sesije iz 1721. god. ostalo ih je 1735. svega 238. Sam princ Aleksandar Virtenberški žalio se pred kraj svoje uprave na činovništvo i govorio je "da bi čitavi krajevi morali dezertirati ako ostane ovako". Da popune taj manjak, a i radi veće svoje sigurnosti, Austrijanci su počeli rano da dovode strane, mahom nemačke, koloniste u Srbiju, a naročito u Beograd, koji su od 1723-1736. god. pretvarali u jednu od najačih tvrđava Evrope. God. 1736. nalazilo se u samom tom gradu na 400 nemačkih porodica i još nešto tuđih narodnosti iz austriskih zemalja. Jedan deo Beograda, stara Palilula, dobio je tada ime Karlstal. Car Karlo VI, po kom je dat taj naziv, postavio je bio kao načelo, da "u Beogradu, kao krajnjem graničnom mestu i prvom zidu celog hrišćanstva, nemačka nacija u svako doba mora biti prva po snazi i po broju".

Želja srpskog episkopata, da pomoću ruskih učitelja podigne duhovni nivo sveštenstva i suzbija sve moćniju propagandu katoličkog klira, nije ispunjena u onoj meri kako se to zamišljalo. Maksim Suvorov nije bio čovek koji bi se sav, s ljubavlju, bacio na posao, a i sa srpske strane, od konzervativnih elemenata, pravljene su mu izvesne teškoće iz nerazumevanja i iz zavisti. Nije bilo ni pravog plana kako da se organizuje posao. Mitropolit, sam prilično neuk, prepustio je posao Suvorovu, a ovaj opet, radeći na svoju ruku, nije bio potpuno načisto šta uprav Srbima treba i s koga kraja da se počne. Od 50 đaka u beogradskoj školi, s kojima je počeo rad, većina ga je brzo napustila. S toga je škola nastavljena od iduće godine ponovo u Karlovcima, gde se ovog puta i održala. Početkom decembra 1727., kad je tu bio počet rad, u školi su se bila skupila 124 đaka, među kojima je bilo i đakona i monaha, pa i sveštenika. Suvorov je s njima počeo rusko-slovensko čitanje, pa je doskora, s naprednijima, otpočeo i kurs gramatike, a kasnije i latinskog jezika. Sem toga otvorena je rusko-slovenska škola u Aradu, gde je učitelj bio Suvorovljev brat Petar, pa zatim u Beogradu, Valjevu, Požarevcu i Majdanpeku. U ovom poslednjem mestu 1735. god. izrično se pominje kao "mešter" jedan Rusin. Suvorov je izdržao u Karlovcima do avgusta 1731., kada je, zavađen s ljudima i lično ogorčen, napustio školu, ponevši se pred kraj vrlo nelojalno. U Austriji je ostao do 1737. god., provodeći jedan deo vremena pri poslanstvu u Beču, a drugi kao srpski učitelj u Segedinu, Severinu i Novom Sadu. Za to vreme radila je u Beogradu, od 1726. god., latinska škola, t. j. jedna vrsta gimnazije, sa jezuatskim nastavnicima i sa tim duhom, i sa neskrivenom težnjom da se preko dece deluje i na roditelje.

Za školstvo među Srbima brinuo se s puno ljubavi i mitropolit Vićentije Jovanović. On je doveo za učitelja i propovednika Rusa jeromonaha Sinesija Zaluckog, koga je postavio i za upravitelja srpskih škola. U Karlovcima je nastavila rad Suvorovljeva škola i bez njega. U Beogradu je za vremena Vićentijeva, 1731. god. bila uvedena škola i za crkveno pevanje; radi toga je bio doveden iz Svete Gore jeromonah Anatolije, "iskusni psalt", koji je stvorio i grčku školu. On je posle radio i u Karlovcima. On se živo trudio da otvori škole i po drugim stranama, bar u svima eparhiskim mestima. Naročito mu je bilo stalo do toga, da se u Karlovcima razvije slovensko-latinska škola kao jedna vrsta gimnazije. S toga se obratio u Rusiju, kijevskom arhiepiskopu, da bi iz tamošnje akademije dobio sposobne nastavnike. Na njegov poziv dođoše među Srbe krajem leta 1733. nekoliko novih učitelja, među kojima beše najznačajniji Emanuel Kozačinski. Rajić kaže za njega i njegove drugove da "sa divnim uspehom počeše prepodavati izredno nastavljenje latinske gramatike". Oni su pravi tvorci gimnaziske ili "latinske" nastave u Karlovcima. Kozačinski je bio čovek književno obrazovan, finijeg duha, koji je u školu uneo klasičarske besede, pevanje pohvalnih oda i koji je prvi kod nas organizovao pozorišne pretstave sa svojim đacima. On je za njih napisao i prvu našu Tragediju o smrti cara Uroša. Posle odlaska Zaluckog Kozačinski je od 1736. god. postavljen za rektora svih škola beogradsko-karlovačke mitropolije i za glavnog crkvenog propovednika. Na tom položaju on je ostao do leta 1738., kad je, iza smrti mitropolitove, i zbog novog rata s Turcima napustio Srbe i otišao u Rusiju. Rajić s bolom konstatuje, kako se "dobro ustrojeni srpski Parnas rasu i krasno cvetajući učilištni vrt bi uništen... Od dva arhiepiskopa Mojseja i Vićentija zavedeno učenje ostade pogrebeno u Karlovci, a ostade samo mala trivijalna škola slovenska i gramatička".

Ovi ruski učitelji, većinom Malorusi, s toga protivnici katoličke propagande, o kojoj su mnogo znali i na svom terenu, pojačali su sigurno ruski uticaj među svojim srpskim đacima, mada inače nisu bili zadovoljni srpskom sredinom u kojoj su radili i gde su kaluđerske pakosti bile na dnevnom redu. Napredovanje Rusije bilo je vidno i pravoslavni su u nju upirali oči sve više. U XVII i na početku XVIII veka bilo je nekoliko slučajeva, da su srpski sveštenici, čak i episkopi, od straha ili za ljubav obećanja, primali uniju. Mitropolit Mojsije je ispovedio tajnu, da je i njemu bio nuđen crveni šešir. Od druge polovine XVIII veka takvi slučajevi su sve ređi. Srpski redovi postaju čvršći, svesniji i jači. Građanski stalež srpski, koji se već bio ukorenio, s razumevanjem prati narodne poslove i učestvuje u njima dajući jake podrške crkvi i odbrani vere. Njihove veze s Rusijom postaju sve češće. Naši ljudi, svešteni i svetovni, šalju mlade srpske momke na studije u Rusiju, ponajviše u kijevsku Duhovnu Akademiju, da se napoje tamo, na izvoru pravoslavlja. Već 1737. god. pominje se kao prvi svršeni đak te škole kasniji budimski episkop Dionisije Novaković. Ti ruski đaci i mladi srpski vaspitanici kod ruskih učitelja postaju nosioci ruskog duha, šire njihovu kulturu, slave njihove uspehe. U rukopisnim pesmaricama XVIII veka ima mnogo čisto ruskih pesama, koje su ušle u naše društvo, sa pravim kultom Rusije i ruskih vladara. "P?ysnž slavnago orla ross?yskago" veliča rusku pobedu nad Švedima; druge nad Turcima. Mislim, da se može potpuno sigurno tvrditi, da je rusofilska orientacija u srpskom društvu bila potpuno svesna i široko rasprostrta krajem tridesetih godina XVIII veka, obuhvatajući ne samo sveštene krugove nego ceo narod. Rusija je bila kula pravoslavlja; na nju se tražio naslon i od nje se očekivala ne samo moralna nego i stvarna pomoć. U te nade Srbi su unosili ne samo mnogo vere, nego i mnogo poverenja, i mašte, i lirike, zamišljajući da Rusija misli i da treba da radi i da će raditi samo onako kako oni žele. Nisu uvek vodili računa, da Rusija ima i svojih puteva i svojih posebnih interesa.